De administrando imperio

Из Википедије, слободне енциклопедије

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Византији. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959963).

Настанак дела[уреди]

Константин VII Порфирогенит (913-959) био је превасходно заинтересован за разне науке и уметности, а далеко мање за државничке послове. Познато је да је око себе окупио византијске учене људи из различитих области са којима је радио на састављању дела компилаторског и енциклопедијског карактера. Цар и његови сарадници су саставили неколико дела: О темама (грч. Περί θεμάτων Άνατολῆς καί Δύσεως или лат. De thematibus), О церемонијама (лат. De Ceremoniis Aulæ Byzantinæ или грч. Περί τῆς Βασιλείου Τάξεως), О управљању царством, као и биографију утемељивача Македонске династије, Константиновог деде, Василија I [1]. Уколико није лично саставио неколико дела, цар Константин Порфирогенит је био главни инспиратор и мецена овог круга интелектуалаца [2].

Спис О управљању царством је цар наменио свом сину Роману II и, по свему судећи, није му наменио неки посебан наслов. У историјској науци спис се обично назива О управљању царством (лат. De administrando imperio или скраћено DAI) што је наслов који му је 1611. наденуо први приређивач штампаног издања холандски класичар Јохан ван Меурс (лат. Johannes Meursius). Сам наслов, иако не одговара садржају дела, одржао се до данас [3]. Према унутрашњој анализи самог дела DAI сматра се да је написано између 948. и 952. године [4].

Структура дела, књижевни стил и извори[уреди]

Унутрашњом анализом дела установљено је да делу О управљању царством претходило дело које се у науци обично назива О народима (грч. Περί Έθνῶν). Док је дело О темама спис о настанку тема, византијских административно-војних јединица, односно о историјској географији самог царства, дотле је дело О народима посвећено народима који су постепено освојили византијске територије (Арапима, Лангобардима, Словенима, Печенезима, Угрима, Млечанима). Овај део DAI, написан највероватније током пете деценије 10. века, чине поглавља од 14. до 42. поглавља [5]. Остала поглавља углавном представљају савете и политичке смернице илустроване савременим или недавним примерима из дипломатске историје Византије. Поглавља 1-8. 10-12. баве се политиком према Печенезима и Турцима, поглавља 43-46 баве се у оно време актуелним питањима везаним за Грузију и Јерменију, док се поглавља 49-52 доносе конкретне савете о успостављању администрације и пореског система у новоствореним провинцијама. Самим тим, О управљању царством представља компилаторско дело које се састоји од два неједнака дела, првог, односно старијег по времену настанка, који се бави историјом и традицијом о Византији суседним народима, и другог, које доноси политичке и дипломатске директиве [6].

Пошто је DAI писан као дело намењено интерном кругу на царском двору, писано је неумивеним и грубим стилом, без много финеса карактеристичних за грчки језик коришћен у византијској књижевности. Самим тим, због неуједначености језика и извесне двозначности терминологије DAI је остао дело отворено за различита тумачења и преводе у данашњој науци.[7]

Сматра се да је приликом писања дела Константин VII Порфирогенит користио читав низ данас изгубљених извора што самом спису О управљању државом даје практично непроцењиву вредност. На првом месту, цар-писац се користио бројним званичним писмима и извештајима која су за цариградски двор писали византијски војни и цивилни намесници, као и дипломате и уходе. На располагању су му била и слична документа из царске архиве која су сведочила о ранијим епохама [8]. У случајевима поглавља посвећеним Кијевским Русима, Печенезима и Далмацији сматра се да су коришћена усмена сведочанства која су у Константинопољ доставила дипломатска посланства[9]. Од познатих наративних извора сам Константин Порфирогенит је записао да је у изради 21. поглавља користио Хронику Теофана Исповедника са почетка 9. века [10].

Сачувани преписи[уреди]

По свему судећи, О управљању царством је увек сматран за поверљив тајни документ у коме су смернице и методе византијске спољне политике изложене без реторских украса и улепшавања. Поједини подаци о приликама у Јерменији стигли су у Цариград тајним каналима и цар свакако није био вољан да јавносто открије своје изворе информација. Такође, критика коју је Константин Порфирогенит изнео на рачун свог таста и савладара Романа I Лакапена није била намењена јавности. Каснији византијски извори не спомињу О управљању царством, што показује да спис није циркулисао међу ширим круговима византијске интелектуалне елите [11].

Из византијских времена сачуван је само један препис дела и то из позног 11. века. Овај препис сачино је извесни Михаило, поверљиви секретар Јована Дуке. Рукопис је почетком 16. века преко Крфа стигао у Италију и једно време је био у власништву француске краљице Катарине Медичи. У Париску краљевску библиотеку је доспео 1599. и од тада је обележен као Codex Parisinus gr. 2009. У историјској науци се овај Париски препис скраћено назива „P“ [12].

Током 16. века према тзв. Париском препису израђена су још два преписа. Старији је израђен 1509. на Крфу захваљујући хуманисти Антонију Епарху (1491-1571), да би се преко Хајделберга на крају 1623. нашао у Ватиканској библиотеци где је заведен као Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, односно скраћено рукопис „V“ [13]. Млађи препис, који је остао некомплетан, израдио је Андреа Дармари између 1560. и 1589. и данас се чува у Модени. Познат је као Codex Mutinensis gr. 179, односно рукопис „M“ [14].

У 16. веку израђен је још један препис који се данас такође чува у Паризу. У питању је Codex Parisinus gr.2967, познат као рукопис „F“, који је преписан према рукопису „P“. Преписивачки посао започео је Антоније Епарх, али је посао завршио пре 1529. Михаило Дамаскин са Крита [15].

Издања и преводи[уреди]

Прво издање приредио је Јохан ван Меурс 1611. и то према рукопису „V“ који се у то време још увек налазио у Хајделбергу. Ван Меурс је дело издао са преводом на латински језик и дао му назив De administrando imperio који се касније усталио. Ово издање је још једанпут прештампавано у 17. веку. Касније издање приредио је дубровачанин Анселмо Бандури 1711. који је кориговао грчки текст у складу са најстаријим рукописом „P“. Бандурова редакција је доживела и два репринта и то 1729. и 1864. године. Најзначајније издање у 19. веку приредио је 1840. немачки филолог Имануел Бекер и издао га у чувеном Бонском корпусу византијске историографије и књижевности [16].

Припреме за репрезентативнију редакцију грчког текста почеле су у Великој Британији крајем 19. века, а читав пројекат су завршили Џенкинс и Моравчик 1949. године. Уз редиговани грчки текст, овом издању које је доживело неколико прештампавања, уређивачи су додали и превод на енглески језик и научни апарат [17].

Значај[уреди]

Дело је битно, између осталог, за проучавање историје Балканског полуострва, јер доноси прве писане податке о Србима и Хрватима и њиховом досељавању на Балкан.

Контроверзе[уреди]

Текст Константина VII Порфирогенита доминантна већина историчара узима као поуздан извор, међутим веродостојност појединих делова овог списа се оспорава са становишта физике, на основу физичко-техничке неизводљивости подухвата које Константин VII Порфирогенит описује.[18][19]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ ODB (), стр. 503.
  2. ^ Б. Ферјанчић, VIIНЈ II, стр. 2.
  3. ^ R. J. H. Jenkins11, стр. 11; Б. Ферјанчић, исто.
  4. ^ R. J. H. Jenkins, исто; Б. Ферјанчић, стр. 3.
  5. ^ R. J. H. Jenkins, стр. 12.
  6. ^ R. J. H. Jenkins, исто.
  7. ^ R. J. H. Jenkins, стр. 12-13.
  8. ^ Б. Ферјанчић, VIIНЈ II, стр. 3-4.
  9. ^ Б. Ферјанчић, VIIНЈ II, стр. 4, нап. 10.
  10. ^ Б. Ферјанчић, VIIНЈ II, стр. 3.
  11. ^ R. J. H. Jenkins, стр. 13-14. Слична судбина задесила је и Прокопијево дело Тајна историја које је такође сачувано само у једном византијском препису и остало је непознато каснијим византијским историчарима, за разлику од осталих дела цезарејског историчара. В. Р. Радић, Предговор, Прокопије из Цезареје, Тајна историја, превод Албин Вилхар, Београд 2004, стр. 19-20.
  12. ^ Moravcsik (1966), стр. 15-17.
  13. ^ Moravcsik (1966), стр. 21-22.
  14. ^ Moravcsik (1966), стр. 23.
  15. ^ Moravcsik (1966), стр. 22-23.
  16. ^ Moravcsik (), стр. 24-25.
  17. ^ Moravcsik, Jenkins, стр. 3-4
  18. ^ Антић, Драгољуб П., „Физичка реалност и изучавање миграција и прапостојбине Словена“, Сунце- старешина словенског народа, зборник радова „Конференције о словенском наслеђу“, ЕЕКЦ „Сфера“, Нови Сад, 2007., стр. 7 -12. ISBN 978-86-85539-05-3.
  19. ^ Антић, Драгољуб П., „Миграциона ширења и гушења винчанске и других подунавских цивилизација и физичка реалност“, Живот је љубав - о винчанском писму, Пешић и синови, Београд, 2002., стр. 145-222, ISBN 86-7540-014-4

Литература[уреди]

  • Constantine Porphyrogenitus (1966). Moravcsik, Gyula. ed. De Administrando Imperio. Washington D. C.: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
  • Б. Ферјанчић, Константин VII Порфирогенит, Византијски извори за историју народа Југославије, том II, Византолошки институт САНУ, Београд 2007 (фототипско издање), стр. 1-7.
  • Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991.

Спољашње везе[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: