Desima

Из Википедије, слободне енциклопедије

Desima (šp. décima), u španskoj poeziji, predstavlja strofu od deset stihova. Njen tvorac je Visente Espinel, španski pesnik XVI veka i po njemu se takođe naziva i desima espinela (šp. décima espinela). Klasična desima se sastoji od osmeraca, grupisanih u dve redondilje obrgljene rime i dva stiha koja povezuju dve redondilje ponavljajući poslednju rimu prve redondilje i prvu rimu druge redondilje. Prema tome, klasična metrička šema desime je sledeća: abba ac cddc.

U ovoj strofi, tema se najčešće izlaže u prva četiri stiha. Posle pauze nakon četvrtog stiha, u ostatku strofe se dovršava misao. Po savršenstvu forme ova strofa je bila poređena sa sonetom.

Викицитати

„ Suele decirme la gente

que en parte sabe mi mal

que la causa principal,

se me ve escrita en la frente;

y aunque hago de valiente,

luego mi lengua desliza

por lo que dora y matiza;

que lo que el pecho no gasta

ningún disimulo basta

a cubrirlo con ceniza.

Od svog nastanka, izuzetno je popularna pesnička forma i koristi se u najrazličitije svrhe. U španskom baroku je rasprostanjena upotreba u pozorišnim delima. Lope de Vega u svojoj Novoj veštini pisanja komedija govori da su desime odgovarajuće za tužbalice, mada ih je sam koristio i za izražavanje bilo koje druge teme. Poznate su desime u delu Život je san Kalderona de la Barke.

Викицитати

„ Yo sueño que estoy aquí

destas prisiones cargado,

y soñé que en otro estado

más lisonjero me vi.

¿Qué es la vida? Un frenesí.

¿Qué es la vida? Una ilusión,

una sombra, una ficción,

y el mayor bien es pequeño;

que toda la vida es sueño,

y los sueños, sueños son.


U modernizmu, ovu formu često koristi Ruben Dario, kao i neki pesnici Generacije 27, kao što su Horhe Giljen i Herardo Diego. Za njih je karakteristično da često menjaju broj slogova u stihovima, tako da nailazimo na desime pisane u stihovima od tri, četiri, šest, sedam, devet, deset, jedanaest i više slogova.

Викицитати

„ Tengo muchos amigos.

Dispersas manchas claras.

Juanes, Josés, Rodrigos,

sonrientes las caras,

Persisten: fondo amable

Para que no se' hable

de soledad vacía

no hay motivo de pena

Si el vivir se nos llena

de leve compañía.

Literatura[уреди]

  • Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
  • Varela Merino, Elena et al., Manual de métrica española, Editorial Castalia. Madrid, 2005.