Gasotransmiter

Из Википедије, слободне енциклопедије

Gasotransmiteri su gasoviti molekuli koji se sintetišu u telu. Ova grupa molekula obuhvata azot-monoksid, vodonik sulfid, ugljen monoksid, i u manjoj meri Azotsuboksid.

Gasotransmiteri su familija endogenih gasovitih signalnih molekula. Ovi gasovi dele mnoge zajedničke karakteristike u pogledu proizvodnje i funkcije, ali ispoljavaju svoje dejstvo na jedinstvene načine. Oni se razlikuju od klasičnih signalnih molekula u ljudskom telu. Prvi nagoveštaji da gas ima direktno dejstvo na farmakološkim receptorima i da stoga deluje kao neurotransmiter su izneti 1981, u rezultatima kliničkih ispitivanja azot monoksida.[1][2][3] In vitro eksperimenti su potvrdili ta opažanja.[4][5]

Reference[уреди]

  1. ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (January 1981). „A comparison of the effects of morphine sulphate and nitrous oxide analgesia on chronic pain states in man“. J. Neurol. Sci. 49 (1): 41–5. DOI:10.1016/0022-510X(81)90186-6. PMID 7205318. 
  2. ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (February 1981). „The similarity of the action of nitrous oxide and morphine“. Pain 10 (1): 110. PMID 7232008. 
  3. ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (May 1983). „Nitrous oxide interacts with opioid receptors: more evidence“. Anesthesiology 58 (5): 483–4. PMID 6301312. 
  4. ^ Daras C, Cantrill R, Gillman MA. (3H)Naloxone displacement: evidence for nitrous oxide as opioid receptor agonist. Eur J Pharmacol 89:177-178.
  5. ^ Ori C., Ford-Rice F and London E.D. Effects of nitrous oxide and halothane on mu and kappa opioid receptors in guinea-pig brain. Anesthesiology 70: 541-544,1989.