Gotfrid Helnvajn

Из Википедије, слободне енциклопедије
Gotfrid Helnvajn

Save The World Awards 2009 show04 - Gottfried Helnwein.jpg

Informacije
Datum rođenja 8. oktobar 1948.
Mesto rođenja Beč (Austrija)
Dela
Polje slikarstvo, fotografija, instalacije
Pravac/tradicija hiperrealizam, instalacije, performans
Značajna dela „Deveta noć u novembru“ (1988),Epifanija I (Poklonjenje mudraca) (1996)

Gotfrid Helnvajn (rođen 8. oktobra 1948. godine), austrijsko-irski likovni umetnik, slikar, fotograf, umetnik koje se bavi instalacijama i performansom.

Radovi[уреди]

Helnvajn je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beču (Akademie der Bildenden Künste, Wien). Dodeljena mu je nagrada Master-klas (Meisterschulpreis) Akademije likovnih umetnosti u Beču, nagrada Kardinal-Kenig i nagrada Teodor-Kerner.

Radio je kao slikar, crtač, fotograf, muralista, vajar, bavio se instalacijama i performansom, koristeći širok dijapazon različitih tehnika i medija.

Njegov rani opus sastoji se uglavnom od hiperrealističkih akvarela koji prikazuju povređenu i zlostavljanu decu, kao i od performansa – često sa decom – u javnim prostorima. Helnvajn se prevashodno bavi motivima psihološke i sociološke anksioznosti, istorijskim pitanjima i političkim temama. Kao rezultat toga, njegov rad se često smatra provokativnim i kontroverznim. Rođen u Beču, Helnvajn je deo tradicije koja seže unazad do XVIII veka, kojoj pripadaju Meseršmitove figure koje prave grimase. Takođe, njegovi radovi imaju zajedničkih odlika sa radovima Hermana Niča i Rudolfa Švarckoglera, takođe bečkih umetnika, koji prikazuju svoja sopstvena tela u referentnim okvirima povreda, bola i smrti. Fasciniranost jezikom tela seže unazad sve do ekspresivnih gestova u delu Egona Šilea.[1]

Glava deteta[уреди]

Ljudska situacija postala je njegova tematska preokupacija, i to je ostala tokom čitave njegove karijere. Metaforom njegove umetnosti, premda ona uključuje i autoportrete, dominira slika povređenog deteta koje nosi fizičke i emotivne ožiljke.[2]

Godine 2004. Muzej likovne umetnosti San Franciska organizovao je prvu samostalnu izložbu radova Gotfrida Helnvajna u jednom američkom muzeju naslovljenu „Dete, radovi Gotfrida Helnvajna“ u Kalifornijskoj palati Legije časti.[3] Izložbu je videlo skoro 130.000 posetilaca, a list San Francisko kronikl proglasio ju je najznačajnijom izložbom nekog savremenog umetnika u 2004.

Državni muzej Rusije Sankt Petersburg, Helnvajnova „Glava deteta“ („Kindskopf“, 1991, ulje i akrilik na platnu, 600 x 400 cm); na fotografiji se vidi postavljane ovog rada u okviru retrospektive Gotfrida Helnvajna, 1997, (zbirka Državnog muzeja Rusije u Sankt Petersburgu)

Stiven Vin, kritičar umetnosti i kulture u listu Kronikl, napisao je povodom ove izložbe: „Helnvajnove fotorealističke slike velikog formata, na kojima su prikazana deca različitog izgleda, smelo istražuju domen podsvesnog. Nevinost, seksualnost, viktimizacija i prisebnost koja zaokuplja pažnju posmatrača nadiru i svetlucaju u Helnvajnovim uznemirujućim delima.“[4]

Hari S. Parker III, direktor Muzeja likovne umetnosti San Franciska ovako je objasnio u čemu je značaj Helnvajnove umetnosti: „Za Helnvajna, dete je simbol nevinosti, ali i izneverene nevinosti. U današnjem svetu, zle sile rata, siromaštva i seksualnog izrabljivanja, kao i zatupljujući uticaj savremenih medija koji su poput grabljivica, nasrću na vrlinu dece. Robert Flin Džonson, kustos ove izložbe, napravio je misaono podsticajan izbor radova iz Helnvajnovog opusa i napisao je veoma informativan esej o njegovoj umetnosti. Među Helnvajnova dela koja se bave decom spadaju slike, crteži i fotografije, i ona variraju u rasponu od suptilne nedokučivosti do prizora ogoljene brutalnosti. Naravno, brutalne scene – pogledajte samo Masakr nevinih – predstavljaju važne i redovno korišćene motive u istoriji umetnosti. Ono što Helnvajnovu umetnost čini značajnom je njena sposobnost da nas natera da razmišljamo emotivno i intelektualno o veoma ekspresivnim temama koje on odabira. Mnogi smatraju da muzeji treba da predstavljaju sklonište u kome će ljudi doživeti smirenu lepotu koja je odvojena od grubosti ovoga sveta. Ova ideja izneverava svrhu postojanja umetnosti, funkciju muzeja i intelektualnu radoznalost publike. Izložba „Dete: radovi Gotfrida Helnvajna“ mnoge će nadahnuti i prosvetliti; neke će svakako uznemiriti. Nije samo pravo, već je i obaveza muzeja da prikazuje umetnost koja se bavi važnim i katkada kontroverznim temama u našem društvu.“[5]

Stripovi i trivijalna umetnost[уреди]

Jedan drugi naglašen element u njegovom radu predstavljaju stripovi. Helnvajn je naslutio nadmoćnost života u stripovima u poređenju sa stvarnim životom još kao dete. U intervjuu objavljenom u jednom časopisu objasnio je svoju opsednutost Diznijevim likovima. Odrastajući u sumornom, razrušenom Beču posle rata, dečak je bio okružen ljudima smrknutih lica koje su proganjala sećanja na nedavnu prošlost o kojoj nikada nisu bili u stanju da govore. Ono što mu je promenilo život bio je prvi strip na nemačkom o Paji Patku koji je njegov otac doneo kući jednoga dana. Kada je otvorio strip, osećao se kao da je najzad stigao u svet kome pripada: „...jedan pristojan svet u kome čoveka može spljeskati parni valjak ili mu se desi da bude izbušen mecima, a da ne pretrpi nikakve ozbiljnije ozlede. Svet u kome su ljudi još uvek izgledali kako dolikuje, samo što su imali žute kljunove ili crne kugle umesto noseva.“ (Helnvajn[6])[7]

Godine 2000. Muzej moderne umetnosti u San Francisku predstavio je Helnvajnovu sliku „Miš I“ (1995, ulje i akrilik na platnu, 210 cm x 310 cm) u okviru izložbe Tamna strana zemlje igre: slike detinjstva iz kolekcije Logan. Ališa Miler ovako je prokomentarisala Helnvajnov rad u časopisu Artvik: „U ’Tamnoj strani zemlje igre’, dražesna ljupkost voljenih igračaka i junaka crtanih filmova postaje preteća i monstuozna. Veliki broj radova karakterišu svojstva dečijih košmara. U tim snovima, mnogo pre bilo kakvog odraslog poimanja specifičnih bolova i zala koje život donosi, poznati i utešni predmeti i slike iz sveta deteta razdirani su nečim nepriličnim. Za decu, koja ne razumeju čega stvarno treba da se plaše, ti snovi nagoveštavaju nekakav bol i uznemiravanje koji vrebaju u pejzažu. Možda nijedno delo na ovoj izložbi ne oličava bolje ovu tvrdnju od ’Mikija’ Gotfrida Helnvajna.“ Njegov portret Diznijevog omiljenog miša zauzima čitav jedan zid galerije; prikazano iz perspektive sa strane, njegovo vedro, prijateljsko lice deluje nekako pritvorno i sumnjivo. Njegov široki osmeh, koji uokviruje niz sjajnih zuba, deluje više kao režanje ili keženje. Ovo je Miki kao gospodin Hajd, njegova skrivena druga ličnost koja je sada izložena pogledu na uznemirujući način. Helnvajnov Miki naslikan je u tonovima sivog, kao da se vidi na ekranu starog crno-belog televizora. Namena ove slike je da nas prenese do svetlucavih ivica naših sećanja iz detinjstva, u vreme koje bilo zamislivo nevinije, bez zločina i krivice. Ali Mikijevo zastrašujuće držanje nagoveštava šta nas čeka...“[8]

Premda je Helnvajnov rad ukorenjen u nasleđu nemačkog ekspresionizma, on je apsorbovao i elemente američke pop kulture. Tokom sedamdesetih godina XX veka, počeo je da uključuje likove iz crtanih filmova u svoje slike. U nekoliko intervjua je tvrdio: „Naučio sam više od Paje Patka nego u svim školama koje sam ikada pohađao.“ Komentarišući ovaj aspekt Helnvajnovog rada, Džulija Paskal napisala je u časopisu Nju stejtsmen: „Njegov rani akvarel Peinlich (Neprijatno)[9] prikazuje tipičnu devojčicu iz pedesetih godina prošlog veka, odevenu u roze haljinicu i sa stripom u ruci. Njena nevina ljupkost uništena je brazgotinom koja joj ruži obraz i usta. To izgleda kao rezultat susreta Paje Patka i Mengelea.“[10]

Živeći između Los Anđelesa i Irske, Helnvajn je susreo i fotografisao Rolingstonse u Londonu, a njegov portret Džona F. Kenedija objavljen je na naslovnoj strani magazina Tajm povodom dvadesete godišnjice ubistva američkog predsednika.[11] Njegov autoportret u kome je sebe prikazao kao čoveka koji vrišti, sav u zavojima, oslepljen viljuškama (1982) iskorišćen je za omot albuma Pomračenje (Blackout) grupe Skorpions. Endi Vorhol, Muhamed Ali, Vilijam Barouz[12] i nemački industrijski metal bend Ramštajn[13] pozirali su mu; neka od njegovih dela pojavila su se u okviru knjižice koja je pratila album Majkla Džeksona Istorija (History).[14] Aludirajući na pad Berlinskog zida, Helnvajn je napisao knjigu Neke činjenice o meni zajedno sa Marlenom Ditrih.[15] Godine 2003. sprijateljio se sa Merilinom Mensonom[16] i započeo sa njim saradnju na multimedijalnom umetničkom projektu Zlatno doba groteske i na nekoliko eksperimentalnih video projekata. Među njegovim često objavljivanim radovima je parodija čuvene slike Edvarda Hopera Noćne ptice (Nighthawks) naslovljena Bulevar propalih snova. Ova slika inspirisala je istoimenu pesmu grupe Grin dej.[17]

Razmatrajući prizore na njegovim slikama od sedamdesetih godina do danas, uočavaju se veoma različiti uticaji u rasponu od Boša, Goje, Džona Hartfilda, Bojsa do Mikija Mausa, a sve je to prošlo kroz filter njegovog posleratnog detinjstva provedenog u Beču.[18] „Helnvajnovo delo objedinjuje potpune suprotnosti: trivijalno se smenjuje sa vizijama duhovne propasti, božansko u detetu suprotstavljeno je užasavajućim prizorima zlostavljanja dece. Međutim, nasilje ostaje njegova osnovna tema – fizičke i emotivne patnje koje ljudska bića sebi međusobno nanose.“[19]

Autoportreti[уреди]

Autoportret na kome je prikazana umetnikova glava, uspravna i sa povezom preko očiju, oblivena krvlju, pojavljuje se dva puta u Helnvajnovom triptihu Tihi sjaj avangarde (1986). Panel u sredini prikazuje uvećanu reprodukciju slike Kaspara Davida Fridriha Ledeno more, prizor katastrofe iz 1823/24. godine, koji se uglavnom tumači kao romantična alegorija o silama prirode koje se pokazuju jačim od svakog ljudskog napora. Helnvajn je poredio „smireno teatarski“ ekstatični stav prikazan na njegovom autoportretu sa herojskom pozom mučeničkog lika Svetog Sebastijana, i on generalizuje oboje da bi prikazao rane umetnika XX veka, prikazujući ga kao neku vrstu figure spasitelja. Uz to, poetski naziv slike usmerava posmatrača na pravu stranu. Vizuelna montaža savremenog umetnika kao Čoveka tuge i Fridrihovog pejzaža projektuje propale nade u romantičarsku pobunu u sadašnjost, u protestno razmišljanje o savremenosti, koje je postalo introvertno i mazohističko, i njegovo prekoračenje estetskih granica. Da li se to romantizam vraća? – Ne; zapravo, on nikada nije ni otišao iz savremenosti. Ali njegova pobuna je sputavajuća i introvertira sebe u „korpusu metafizike“ savremenih umetnika u sopstveno telo i krv. Otuda i za Helnvajna povratak romantizma dovodi do naglašavanja samo jednog od njegovih parcijalnih aspekata, stilizacije u vidu autoportreta protesta introvertiranog u mučeništvo, koje je istorijski nekada bilo na kontradiktoran način povezano sa društvenom opozicijom, pobunom i utopijom.[20]

Reference na Holokaust[уреди]

Gotfrid Helnvajn, „Epifanija I (Poklonjenje mudraca)“, kombinovana tehnika na platnu, 1996.

Mičel Veksmen je 2004. godine napisao u losanđeleskom listu Džuiš džornal: „Najsnažnije slike koje se bave temama nacizma i Holokausta potiču od Anselma Kifera i Helnvajna, premda se Kiferovi radovi umnogome razlikuju od Helnvajnovih po njegovoj zaokupljenosti delovanjem nemačke agresije na nacionalnu psihu i složenošću nemačkog kulturnog nasleđa. Kifer je poznat po svojim evokativnim i osećajnim slikama ogoljenih nemačkih pejzaža. Međutim, i Kiferova i Helnvajnova dela su prožeta ličnim iskustvom odrastanja posle rata u zemlji gde se govori nemački jezik... Vilijem Barouz rekao je da američka revolucija počinje u knjigama i muzici, a politički operativci sprovode u delo promene posle toga. Ovome možda možemo dodati umetnost. A Helnvajnova umetnost možda poseduje sposobnost da podstakne promene time što će pocepati veo političke korektnosti kako bi uhvatila primitivni gest koji je prirođen umetnosti.“[21]

Jedna od najčuvenijih slika u Helnvajnovom opusu je Epifanija I – Poklonjenje mudraca, (1996, ulje i akrilik na platnu, 210 cm x 333 cm, kolekcija Muzeja umetnosti u Denveru). To je deo serije od tri slike: Epifanija I, Epifanija II (Obožavanje pastira), Epifanija III (Predstavljanje u hramu), nastale između 1996. i 1998. Na slici Epifanija I, SS oficiri okružuju majku i dete. Sudeći po njihovim pogledima i gestovima, čini se da su zainteresovani za detalje kao što su glava, lice, leđa i genitalije. Raspored figura očito je povezan sa motivom i ikonografijom poklonjenja tri mudraca, što je bila često prisutna tema naročito u nemačkim, italijanskim i holandskim slikama iz XV veka. Džulija Paskal napisala je o ovom delu sledeće u časopisu Nju stejtsmen: „U ovoj sceni na temu Hristovog rođenja, delu jednog austrijskog katolika, nema tri mudraca sa poklonima. Oko Bogorodice i deteta stoje pet SS officira puni poštovanja, očito puni pijeteta prema idealizovanoj, plavokosoj Devici. Maleni Hristos, koji stoji Mariji u krilu, prkosno gleda sa platna.“ Često je iznošeno mišljenje da Helnvajnov novorođeni Isus predstavlja Adolfa Hitlera.[22]

Radovi za scenu[уреди]

Helnvajn je takođe poznat po svojim radovima za scenu i kostimima za pozorište, balet i operu. Među njima su: „Magbet“ Vilijema Šekspira, (reditelj, koreograf: Johan Kresnik), pozorište u Hajdelbergu, 1988, Narodno pozorište (Volksbühne) Berlin, 1995; Proganjanje i ubistvo Žan Pola Maraa, u izvođenju Dramske grupe azila u Šarentonu, u režiji gospodina de Sada“ Petera Vajsa, (reditelj: Johan Kresnik), Narodno pozorište u Štutgartu, 1989; „Pazolini, Testament leša“, (reditelj: Johan Kresnik), Nemačko pozorište u Hamburgu, 1996; „Hamletmašina“ Hajnera Milera, (reditelj: Gert Hof), 47. berlinski festival, Berlin 1997, Muffathalle, Minhen, 1997; „Život razvratnika“ Igora Stravinskog, (reditelj: Jirgen Flim), u Državnoj operi u Hamburgu, 2001; „Raj i peri“, oratorijum Roberta Šumana, (reditelj, koreograf: Gregor Sajfert & Compagnie Berlin), Robert-Schumann-Festival 2004, Tonhalle Diseldorf; „Kavaljer s ružom“ Riharda Štrausa, (reditelj: Maksimilijan Šel) u Operi u Los Anđelesu, 2005,[23] i u Izraelskoj operi u Tel Avivu, 2006; „Nibelunški prsten, deo I, Rajnsko zlato i Valkira“, koreografsko pozorište po delu Riharda Vagnera, (reditelj, koreograf: Johan Kresnik), Opera u Bonu, 2006; „Nibelunški prsten“, deo II, „Zigfrid“ i „Sumrak bogova“, reditelj, koreograf: Johan Kresnik), Opera u Bonu, 2008, „Detinji snovi“ Hanoha Levina, kompozitor: Gil Šohat, reditelj Omri Nican, Izraelska opera, Tel Aviv, 2009/2010.

Hronologija[уреди]

  • 1965–1969. Helnvajn studira na Bečkoj višoj školi za grafiku (Höhere Grafische Lehr- und Versuchsanstalt, Beč).
  • 1969–1973. Studira na Akademiji likovnih umetnosti u Beču (Akademie der Bildenden Künste).
  • U to vreme počinje da radi na seriji hiperrealističkih akvarela na kojima su prikazana povređena deca u zavojima.
  • 1971. Prve javne akcije na ulicama Beča, često uz učešće dece u zavojima (akcija Tužno dete, akcija Zdravo, paćeniče, akcija Večna mladost, akcija Sandra).[24]
  • Tokom izložbe „Zoetus“ u umetničkoj galeriji „Künstlerhaus“ u Beču, neidentifikovani posetioci stavljaju na Helnvajnove slike nalepnice na kojima piše „Entartete Kunst“ (degenerisana umetnost).
  • Prilikom otvaranja samostalne izložbe u Galeriji D. u Medlingu, u blizini Beča, po naređenju gradonačelnika policija pleni Helnvajnova dela.
  • 1972. Izložba priređena u Galeriji Doma štampe biva zatvorena posle 3 dana zbog velikih protesta i pretnji upućenih od strane saveta doma.
  • 1979. Podstaknut intervjuom objavljenim u jednom austrijskom tabloidu, u kome je istaknuti sudski psihijatar doktor Hajnrih Gros priznao da je ubijao decu na pedijatrijskom odeljenju klinike Am Spiegelgrund u Beču tokom rata stavljajući im otrov u hranu, Helnvajn je naslikao sliku pod nazivom Život koji nije vredan življenja – akvarel na kome je prikazana „uspavana“ devojčica na stolu, glave zagnjurene u tanjir. Slika je objavljena u vodećem austrijskom magazinu Profil, i podstakla je raspravu nacionalnih razmera koja je na kraju dovela do toga da doktor Gros bude izveden pred sud u Beču. Sudija je presudio da je Grosovo mentalno stanje takvo da nije sposoban za suđenje.[25]
  • 1982. Helnvajnu je ponuđeno da bude šef katedre na Univerzitetu primenjenih nauka u Hamburgu, što on odbija.
  • 1983. Helnvajn upoznaje Endija Vorhola u njegovom studiju u Njujorku, koji mu pozira tokom niza foto sesija.
  • 1984. Austrijska i nemačka državna televizija u koprodukciji rade film Helnvajn, u režiji Petera Hajeka. U Los Anđelesu, Helnvajn upoznaje Muhameda Alija, koji se pojavljuje u filmu o njemu. Filmu je dodeljena nagrada Adolf Grime za najbolji televizijski dokumentarac, a te iste godine dobio je i nagrade Eduard Rajn i Zlatni kadar grada Beča za izuzetan kvalitet kamere.[26]
  • 1985. Samostalna izložba u muzeju Albertina, Beč.
  • Rudolf Hauzner preporučuje Helnvajna za svoga naslednika na mestu profesora majstorske klase slikarstva na Univerzitetu likovnih umetnosti u Beču, ali Helnvajn odlazi iz Beča i seli se u Nemačku. Kupuje srednjevekovni zamak u blizini Kelna i reke Rajne, gde živi i radi do 1997.
  • Pored realističkih radova, Helnvajn takođe počinje da se bavi apstraktnim, ekspresivnim stilovima slikarstva tokom ovog perioda. Radikalno menja način rada i započinje seriju slika velikog formata koje se sastoje iz nekoliko delova (diptisi, triptisi, poliptisi). Radeći na ovaj način, kombinuje fotomurale sa apstraktnim gestualnim i monohromatskim slikarstvom u ulju i akriliku, a takođe koristi i reprodukcije slika Kaspara Davida Fridriha i ratne dokumentarne fotografije koje aranžira na način koji bečki umetnički kritičar Peter Gorsen naziva „Bilderstrassen“ (ulice slika).
  • 1987. Der Untermensch (Podčovek), Gotfrid Helnvajn, autoportreti rađeni u periodu od 1970. do 1987. godine, samostalna izložba u Muzeju moderne umetnosti u Strazburu.
  • Akcija Gott der Untermenschen (Bog podljudi), performans u logoru Kopal austrijske vojske u Sent Peltenu, uz upotrebu tenkova i municije.[27]
  • 1988. U znak sećanja na „Kristalnu noć“,[28] početak Holokausta – 50 godina ranije, Helnvajn radi instalaciju u centru Kelna, između Muzeja Ludvig i Kelnske katedrale. Samo nekoliko dana od kako je instalacija izložena, nepoznate osobe oštetile su ove portrete simbolički prerezavši grla na licima dece prikazane na slikama.[29][30] Počev od tada, instalacije velikih dimenzija u javnim prostorima postaju važan deo njegovog rada.
  • 1989. Samostalna izložba u Folkvang muzeju u Esenu.
  • Međunarodni bjenale fotografije u Torinu 1989. godine, Gotfrid Helnvajn, Dejvid Hokni, Kleg i Gutman.
  • 1989. Helnvajnovi radovi u domenu fotografije nastali između 1970. i 1989. objavljeni u monografiji u izdanju kuće Dai Nipon u Japanu. Propratni tekst napisao Tošiharu Ito.
  • Helnvajn upoznaje Vilijema S. Barouza u Lorensu, Kanzas.
  • Sarađuje sa nemačkim pesnikom i dramskim piscem Hajnerom Milerom i koreografom Hansom Kresnikom na pozorišnom komadu o Antonenu Artou.
  • 1990. Samostalna izložba u Jelisejskom muzeju u Lozani. Instalacija „Deveta noć u novembru“.
  • 1990. Sarađuje sa Marlenom Ditrih na knjizi Neke činjenice o meni povodom pada Berlinskog zida. Njen esej, po kome je knjiga dobila naslov, bio je poslednji tekst koji je Marlena Ditrih napisala u životu.[31]
  • 1991. Instalacija Kindskopf (Glava deteta) u Franjevačkoj crkvi u Kremsu, Muzej Donje Austrije. Helnvajn je naslikao glavu deteta dimenzija 6x4 metra za apsidu rane gotske bazilike.
  • Helnvajn završava 48 portreta, seriju od 48 monohromatskih slika žena u crvenoj boji (ulje na platnu), kao pandan „48 portreta“ Gerharda Rihtera iz 1971. godine, koji prikazuju samo muškarce na monohromatskim slikama u sivoj boji. Ovaj ciklus slika prvi put je izložen u galeriji Kopelman u Kelnu, a kasnije ga je otkupio kolekcionar Peter Ludvig za kolekciju Muzeja Ludvig u Kelnu.
  • Helnvajn počinje da se usredsređuje na digitalnu fotografiju i kompjuterski generisane slike, koje često kombinuje sa klasičnim tehnikama slikanja u ulju.
  • 1993. Samostalna izložba u Rajnskom muzeju u Bonu.
  • Akcija-reakcija, izložba dela austrijskih slikara Arnulfa Rajnera, Hermana Niča, Gintera Brusa i Helnvajna, radovi iz kolekcije Šemer, Fondacija Fiht, Austrija.
  • 1994. Scenografija, kostimi i šminka za Magbeta, produkcija Koreografskog pozorišta Hansa Kresnika u Narodnom pozorištu (Volksbühne) u Berlinu.[32] Ova predstava je dobila Pozorišnu nagradu Berlina.
  • Helnvajn priređuje i organizuje prvu muzejsku izložbu Diznijevog umetnika Karla Barksa, tvorca sveta Paje Patka, Baje Patka i Patkovgrada. Ova retrospektiva prikazana je u 10 evropskih muzeja, i videlo ju više od 400.000 posetilaca. [33]
  • 1997. Seli se u Irsku.[34]
  • Iste godine, Državni muzej Rusije u Sankt Petersburgu organizuje retrospektivu Helnvajnovog stvaralaštva i objavljuje monografiju o ovom umetniku.[35]
  • Nemački kolekcionari Peter i Irena Ludvig poklanjaju 53 Helnvajnova rada kolekciji Državnog muzeja Rusije u Sankt Petersburgu.
  • Foto sesija sa nemačkim industrijskim metal bendom Ramštajn. Njihov album Sehnsucht objavljen je sa šest različitih omota koje je izradio Gotfrid Helnvajn.[36]
  • 2000. Muzej moderne umetnosti u San Francisku izlaže Helnvajnov rad Miki I, (1995, ulje i akrilik na platnu, 83" x 122") u okviru izložbe Tamna strana zemlje igre: slike detinjstva iz kolekcije Logan.[37]
  • Helnvajnov rad Crno ogledalo, (autoportret, polaroid, 1987) prikazan u okviru izložbe Duh u ljušturi u Losanđeleskom Muzeju umetnosti.
  • 2001. Radi scenografiju i kostime za operu Igora Stravinskog Život razvratnika u Hamburškoj operi.[38]
  • 2002. Helnvajn osniva studio u Los Anđelesu.
  • 2003. Premijera dokumentarnog filma o Helnvajnu Deveta noć u novembru, umetnost Gotfrida Helnvajna u Muzeju tolerancije, Centar Simon Vizental, Los Anđeles. Reditelj: Hening Lohner, komentatori: Šon Pen, Maksimilijan Šel, Džejson Li, uvodni tekst: Simon Vizental. (kamera: Džejson Li, Daren Ridstrom, Bernd Rajnhart).[39]
  • Sarađuje sa Merilinom Mensonom na multimedijalnom projektu Zlatno doba groteske[40] i video produkcijama Doppelherz i Mobscene.
  • Instalacija i performans sa Mensonom u Narodnom pozorištu u Berlinu.[41]
  • Sarađuje sa Šonom Penom na muzičkom videu „The Barry Williams Show“ Pitera Gabriela [42]
  • 2004. Dete, radovi Gotfrida Helnvajna, samostalna izložba u Kalifornijskoj palati Legije časti, Muzej likovne umetnosti San Franciska.[43] Izložbu je videlo 130.000 posetilaca. List San Francisko kronikl naziva ovu izložbu najvažnijom izložbom jednog savremenog umetnika u 2004.[44]
  • Sarađuje sa Maksimilijanom Šelom na operi Riharda Štrausa Kavaljer s ružom[45] u Losanđeleskoj operi[46] i Izraelskoj operi u Tel Avivu.
  • Helnvajn dobija irsko državljanstvo.
  • 2005. Helnvajn priređuje samostalnu izložbu Divna deca u Ludvigovom muzeju u Oberhauzenu i Muzeju Vilhelm Buš u Hanoveru.[47] Helnvajnova retrospektiva u Narodnom muzeju umetnosti u Pekingu.
  • 2006. Suoči se s tim, samostalna izložba, Muzej moderne umetnosti Lentos u Lincu.[48]
  • Gradsko veće Filadelfije ukazuje počast Gotfridu Helnvajnu za njegov umetnički doprinos očuvanju sećanja na Holokaust.[49]
  • 2007. Guverner Arnold Švarceneger kupuje sliku Dolina smrti (Američki pejzaži I, 2002, ulje i akrilik na platnu, 48 x 300 inča) za Guvernerovu salu za savetovanja Zgrada skupštine države Kalifornije u Sakramentu.[50]
  • Virtuelni muzej umetnosti u virtuelnom svetu Second Life[51] otvoren je Helnvajnovom retrospektivom. VMU je prvi virtuelni muzej koji je posvećen delu nekog živog umetnika.Link za Second Life (Drugi život), Virtuelni muzej umetnosti[52]
  • Učestvuje na izložbi Od Rembranta do Tiboa: decenija sakupljanja radova na papiru, De Young, Muzej likovnih umetnosti San Franciska.
  • 2008. Retrospektiva u galeriji Rudolfinum u Pragu.
  • Šetam sam, samostalna izložba u umetničkoj galeriji Natali i Džejmsa Tomsona, Državni univerzitet San Hoze.
  • Povodom zloglasnog slučaja incesta u Amštetenu u Austriji, nemački list Zidojče cajtung piše: „Amšteten između nelagodnosti i medijske halabuke: tamnica usred grada, otac koji od svoje dece pravi mučenike – kako se borimo da od delića nečeg nepojmljivog sastavimo celinu. Tamnica u Amštetenu duboko pogađa Austrijance, njihovu tamnu stranu, odslikanu u pesmama njihovih autora i slikama Gotfrida Helnvajna, koje prikazuju ljude kojima su viljuške zabodene u oči. Ili devojčice kojima krv teče niz noge. Helnvajnove slike su košmari koji nam govore o tamnicama u našim glavama...“[53]
  • Poslednje dete, instalacija postavljena širom grada Voterforda, Irska.[54][55]
  • Kunst nach 1970 – Umetnost posle 1970, muzej Albertina, Beč.
  • 2009. Galerija Fridman Benda, Njujork, predstavlja Gotfrida Helnvajna, samostalna izložba.
  • Učestvuje na dve izložbe u muzeju Albertina u Beču: ;;Telo i jezik – savremene fotografije iz kolekcije Albertina, (Gotfrid Helnvajn, Čak Klous, Mari Žo Lafonten, Janis Konelis, Helmut Njutn, Ervin Vurm, Džon Koplans), i Remek-dela moderne umetnosti, stalna kolekcija muzeja Albertina i kolekcija Bejtlajner.
  • 2010. Za potrebe Izraelske opere Gotfrid Helnvajn radi scenografiju i kostime za opersku adaptaciju komada Dečiji snovi Hanoha Levina, koju je uradio Gil Šohat.
  • Instalacija Deveta noć u novembru postavljena u Tel Avivu, Izrael.
  • 2011. Sučeljavanje „48 portreta“ Gerharda Rihtera i „48 portreta“ Gotfrida Helnvajna u vidu dvostruke instalacije u okviru izložbe „Neporecivi ja“ u galeriji Rudolfinum u Pragu. Tokom 1971. i 1972. Gerhard Rihter stvorio je ikonički skup slika na kojima je prikazano 48 muškaraca, i koje su imale uticaja na modernizam, zasnovanih na crno-belim reprodukcijama iz enciklopedija. Tačno 20 godina kasnije, tokom 1991. i 1992. godine, Gotfrid Helnvajn naslikao je pandan ovome, takođe pod nazivom „48 portreta“, na kojima su monohromatski naslikane žene u crvenoj boji.[56]
  • 2012. Na dan 18. oktobra – otvaranje 3 Helnvajnove izložbe u Meksiko sitiju: Vera, nada i milosrđe – samostalna izložba u Narodnom muzeju San Karlosa, Pesma Aurore, galerija Hilario Galguera, i Sveti nevini, instalacija i izložba u Spomeniku revoluciji.[57]
  • 2012. Na dan 28. decembra, časopis Forbs objavljuje članak Džonatana Kitsa pod naslovom: „Istinski uticaj nasilja na detinjstvo? Zašto svaki Amerikanac treba da vidi slike Gotfrina Helnvajna“. „Dva dana posle masakra u školi Sendi huk, proizvođač opreme za preživljavanje pod nazivom Blek dragon taktikal sastavio je novi slogan kojim reklamira prodaju rančeva sa naoružanjem. ’Naoružajte nastavnike’, izjavljuje ova kompanija na Fejsbuku. ’U međuvremenu, zaštitite decu od metaka...’ Ovo pitanje možda je političko, ali najjetkiji odgovor na njega može se naći u jednom muzeju u Meksiko sitiju, Narodnom muzeju San Karlosa, na retrospektivi slika i fotografija austrijsko-američkog umetnika Gotfrida Helnvajna. Helnvajnovi izuzetni radovi prikazuju krhku nevinost dece. Lišene sentimentalizma odraslih, njegove slike mogu ostaviti izuzetan utisak, naročito one koje pokazuju kako ta nevinost posrće u svetu odraslih.[58]

Gotfrid Helnvajn trenutno živi i radi u Irskoj i Los Anđelesu.

Lični život[уреди]

Helnvajn ima četvoro dece sa ženom Renatom: Sirila, Mercedes, Ali Elvisa i Volfganga Amadeusa, a svi su oni umetnici. Preselio se u Dablin, Irska, 1997. Godine 1998. kupio je zamak Gertin de La Per u Kilšilanu, oblast Tiperari, gde sada živi sa porodicom.[59] Godine 2004. Helnvajn je primio irsko državljanstvo.[60] Na dan 3. decembra 2005. Merilin Menson i Dita fon Tiz venčali su se u okviru privatnog svadbenog obreda, van okrilja bilo koje religije, u Helnvajnovom zamku.[61] Prilikom obreda je činodejstvovao reditelj nadrealističkih filmova Alehandro Hodorovski,[62], 4. decembar 2005. a Gotfrid Helnvajn bio je mladoženjin kum.[63] Fotografije sa venčanja pojavile su se u broju časopisa Vog od marta 2006. pod naslovom „Mlada je bila odevena u purpurno“.[64] Njegova ćerka Mercedes Helnvajn je takođe likovna umetnica, spisateljka i video umetnica. Njegov sin Siril Helnvajn je fotograf, (fotografije Sirila Helnvajna), a njegov sin Ali Helnvajn je kompozitor i muzičar (Ali Helnvajn).

Citati[уреди]

Vilijem Barouz rekao je o Helnvajnu:
„Funkcija je umetnika da priziva iskustvo iznenađenog prepoznavanja: da pokaže posmatraču šta zna, ali ne zna da zna. Helnvajn je majstor iznenađenog prepoznavanja.[65]


Helnvajn je jedan od malobrojnih uzbudljivih slikara koje danas imamo.
Norman Majler[66]


Pa, ovaj svet je kuća duhova, a Helnvajn je povremeno naš vodič kroz nju. U svojim delima, on je spreman da se bavi tugom, ironijom, ružnoćom i lepotom. Međutim, nisu sva Gotfridova dela urađena na platnu. Mnoga od njih urađena su na način na koji on pristupa životu. I nije neophodno da ga poznajete da biste to shvatili. Jednom pogledate njegove slike i kažete: „Ovaj tip je bio kojekuda“. Ne možete sedeti u zatvorenom prostoru – i stvarati ovako nešto. Ovaj nivo rada valja zaslužiti.
Šon Pen[67]


Gotfrid Helnvajn je moj mentor. Njegova borba za izraz i stav protiv ugnjetavanja su razlozi zbog kojih sam ga odabrao za svog umetničkog partnera. Umetnik koji ne provocira biće nevidljiv. Umetnost koja ne podstiče jake emocije nema nikakvog smisla. Helnvajn je to interiorizovao.
Merilin Menson[68]


Helnvajnova tema je ljudska situacija. Metaforom njegove umetnosti dominira slika deteta, ali ne bezbrižnog nevinog deteta iz popularne mašte. Umesto toga, Helnvajn stvara duboko uznemirujuću, a ipak upečatljivo provokativnu sliku ozleđenog deteta. Deteta koje nosi fizičke ožiljke i deteta koje nosi emotivne ožiljke iznutra.
Robert Flin Džonson, Muzej likovne umetnosti u San Francisku[69]


Vorhol je pred-Helnvajn ...
Diter Ronte, Muzej moderne umetnosti, Beč[70]

Odabrane publikacije[уреди]

  • The Child, Works by Gottfried Helnwein (Dete, dela Gotfrida Helnvajna)
    Samostalna izložba održana 2004. godine, Muzej likovne umetnosti u San Francisku
    Robert Flynn Johnson, Harry S. Parker, Robert Flynn Johnson, The Child – Works by Gottfried Helnwein,
    (ISBN 978-0-88401-112-5)
  • Face it, Works by Gottfried Helnwein (Suoči se s tim, dela Gotfrda Helnvajna)
    Samostalna izložba održana 2006. godine, Muzej moderne umetnosti Lentos, Linc
    Stella Rollig, Thomas Edlinger, Nava Semel, Stella Rollig, Presence and Time: Gottfried Helnwein's Pictures
    Christian Brandstätter, Wien 2006,
    (ISBN 978-3-902510-39-6)
  • Angels Sleeping – Retrospective Gottfried Helnwein (Anđeli spavaju – retrospektiva Gotfrida Helnvajna)
    Retrospektiva održana 2004. godine, galerija Rudolfinum, Prag,
    Peter Nedoma, 2008. Essay,
    Peter Nedoma speaks with Gottfried Helnwein,
    (ISBN 978-80-86443-11-9)
  • Gottfried Helnwein – Monograph (Gotfrid Helnvajn – monografija)
    Retrospektiva održana 1997. godine, Državni muzej Rusije, Sankt Petersburg
    Alexander Borovsky, Klaus Honnef, Peter Selz, William Burroughs, Heiner Müller, H.C. Artmann, Klaus Honnef, Helnwein – The Subversive Power of Art,
    Palace Edition 1997, (ISBN 978-3-930775-31-6), Koenemann 1999, (ISBN 978-3-8290-1448-9)
  • Helnwein – Ninth November Night, 2003 (Helnvajn – deveta noć u novembru)
    Dokumentarni film, obeležavanje 65. godišnjice „Kristalne noći“, Muzej tolerancije, Centar Simon Vizental, Los Anđeles
    Johnathon Keats, Simon Wiesenthal, Johnathon Keats, Helnwein – The Art of Humanity

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Roland Recht, „Der Untermensch“ (Podčovek), Gottfried Helnwein, samostalna izložba, Muzej moderne umetnosti, Strazbur, 1987.
  2. ^ Robert Flynn Johnson, kustos,“The Child – Works by Gottfried Helnwein“ (Dete – dela Gotfrida Helnvajna), Kalifornijska palata Legije časti, Muzej likovne umetnosti, San Francisko, ISBN 978-0-88401-112-5, 2004.
  3. ^ Nirmala Nataraj, „Gottfried Helnwein’s The Child – Innocence Lost“ (Dete Gotfrida Helnvajna – izgubljena nevinost), SF Station, San Francisko, 15. avgust 2004. Gottfried Helnwein's The Child | SF Station
  4. ^ Steven Winn, kritičar umetnosti i kulture lista Kronikl, „Critics Choices 2004, Top Ten“ (Izbor kritičara za 2004, deset najboljih), The San Francisco Chronicle, 26. decembar 2004.
  5. ^ Harry S.Parker III, direktor Muzeja Likovne umetnosti, San Francisko, „The Child – Works by Gottfried Helnwein“ (Dete – dela Gotfrida Helnvajna), Fine Arts Museums of San Francisco, 2004.
  6. ^ Gottfried Helnwein, „Memories of Duckburg“ (Sećanja na Patkovgrad), prevod sa nemačkog: „Micky Maus unter dem roten Stern“, Zeit-Magazin, Hamburg, 12. maj1989. Gottfried Helnwein | TEXTS | Selected Authors | MEMORIES OF DUCKBURGAmerican Prayer
  7. ^ Petra Halkes, „A Fable in Pixels and Paint – Gottfried Helnwein’s American Prayer“ (Basna ispričana pikselima i bojom – Američka molitva Gotfrida Helnvajna). Image & Imagination, Le Mois de la Photo à Montréal, McGill-Queen's University Press, 2005. (ISBN 978-0-7735-2969-4)
  8. ^ Alicia Miller, „The Darker Side of Playland: Childhood Imagery from the Logan Collection at SFMOMA“ (Tamna strana zemlje igre: slike iz detinjstva iz kolekcije Logan u Muzeju moderne umetnosti u San Francisku), Artweek, US, 1. novembar 2000. Gottfried Helnwein | PRESS | English Press | 'THE DARKER SIDE OF PLAYLAND: CHILDHOOD IMAGERY FROM THE LOGAN COLLECTION' AT SFMOMASFMOMA San Francisco Museum of Modern Art
  9. ^ Gottfried Helnwein, Peinlich, drvena bojica, tuš i vodene boje na kartonu, 60 x 35cm, 1971. comic-helnwein
  10. ^ Julia Pascal, „Nazi Dreaming“ (San naciste), New Statesman, UK, 10. april 2006. Gottfried Helnwein | PRESS | English Press | NAZI DREAMINGEpiphany I (Adoration of the Magi)
  11. ^ Naslovna strana časopisa TAJM: Džon F. Kenedi, rad Gotfrida Helnvajna, Time, Vol. 122 No. 21, 14. novembar 1983. TIME Magazine Cover: John F. Kennedy – Nov. 14, 1983 – John F. Kennedy – U.S. Presidents – Kennedys – Politics
  12. ^ Gabriel Bauret, „Gottfried Helnwein“, CAMERA International, Paris, 1. decembar 1992. GOTTFRIED HELNWEIN William S. Burroughs
  13. ^ Studio Helnwein, foto sesija sa grupom Rammstein, zamak Burgbrohl, 5. jul 1998, www.helnwein-music.com Foto-Session with Rammstein Rammstein II
  14. ^ HISTORY – Past, Present and Future (Prošlost, sadašnjost i budućnost), knjižica uz CD, Michael Jackson, 2005. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | HELNWEIN'S ART-WORKS IN MICHAEL JACKSON'S "HISTORY" ALBUMLittle Susie, HISTORY, Michel Jackson
  15. ^ Gottfried Helnwein, Marlene Dietrich, „Some Facts about Myself“ (Neke činjenice o meni), Edition Cantz, Stuttgart, Kathleen Madden, New York, 1991. (ISBN 978-3-89322-226-1)
  16. ^ Evie Sullivan, Intervju sa Merilin Mensonom, Inrock, Japan, July 2004. Interview with Marilyn Manson The Golden Age, Weeping Officer (Marilyn Manson)
  17. ^ Green Day: „American Idiots & the New Punk Explosion“ (Američki idioti i nova eksplozija panka), The Disinformation Company, 2006, (str. 198), (ISBN 978-1-932857-32-0) Gottfried Helnwein | ARTIST | Bibliography | GREEN DAY: AMERICAN IDIOTS & THE NEW PUNK EXPLOSION
  18. ^ Julia Pascal, „Nazi Dreaming“, New Statesman, UK, 10. april 2006.
  19. ^ Gregory Fuller, „Endzeit-Stimmung – Düstere Bilder in Goldener Zeit“, Du Mont Publishing House, Cologne, 1994. Gottfried Helnwein | TEXTE | ausgewählte Autoren | ENDZEITSTIMMUNG – DÜSTERE BILDER IN GOLDENER ZEITSelbstportrait
  20. ^ Peter Gorsen, „Gottfried Helnwein – The Divided Self“ (Gotfrid Helnvajn – podeljena ličnost), napisano za i objavljeno u katalogu izložbe „Helnwein – Der Untermensch“, Museum of Modern Art, Strasbourg, Edition BRAUS, Heidelberg, Coproduction: J&V Verlag, Wien, januar 1988. ISBN 978-3-925835-07-0, str. 50.
  21. ^ Mitchell Waxman, „The Helnwein Epiphany“ (Helnvajnova epifanija), The Jewish Journal, Los Angeles, 23. jul 2004. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | PRESS | English Press | HELNWEIN EPIPHANY.Epiphany I (Adoration of the Magi)
  22. ^ Julia Pascal, „Nazi Dreaming“, New Statesman, UK, 10. april 2006.
  23. ^ Anthony Tommasini, „A ’Rosenkavalier’ Without Ham and Schmaltz?“ („Kavaljer s ružom“ bez šmire i srcedrpateljne sentimentalnosti?), The New York Times, 31. maj 2005. LOS ANGELES OPERA REVIEW – A 'Rosenkavalier' Without Ham and Schmaltz? – Review – NYTimes.com
  24. ^ Gottfried Helnwein, Aktion Sorgenkind (Akcija Dete tuge), Vienna, 1972, Works, www.helnwein.com Gottfried Helnwein | WORKS | Installations and Performances | Aktion Sorgekind
  25. ^ Kate Connolly, „Helnwein, the man who used his own blood to paint Hitler“ (Helnvajn, čovek koji je sopstvenom krvlju naslikao Hitlera“, The Guardian, UK, 16. maj 2000. Gottfried Helnwein | PRESS | International Press | GOTTFRIED HELNWEIN, THE MAN WHO USED HIS OWN BLOOD TO PAINT HITLER
  26. ^ 34. Filmski festival u Berlinu, „Helnvajn“, film, Peter Hajek, ORF i ZDF (austrijska i nemačka državna televizija), 1984.
  27. ^ Aktion Gott der Untermenschen (Akcija Bog podljudi), Camp Kopal, Austrian Army, (Kopal-Kaserne, St. Pölten-Spratzern, Panzerbrigade 10, österreichisches Bundesheer), 1987. Gottfried Helnwein | WORKS | Installations and Performances | "Gott der Untermenschen"
  28. ^ Gottfried Helnwein: Kristallnacht | NEWS | News Update | INSTALLATION "NINTH OF NOVEMBER NIGHT" Neunter November Nacht
  29. ^ Roland Mischke, „Aefflinge und Tschandalen“, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 11. oktobar 1988. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | PRESS | Selected Articles | ÄFFLINGE UND TSCHANDALENNeunter-November-Nacht
  30. ^ Simon Wiesenthal, „Thoughts“ (Misli), Ninth November Night, Installation by Gottfried Helnwein, 09. novembar 1988. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | TEXTS | Selected Authors | THOUGHTSNeunter November Nacht
  31. ^ Some Facts about Myself, Helnwein, Dietrich, Edition Cantz, Stuttgart, 1990. (ISBN 978-3-89322-226-1) Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | ZUSAMMENARBEIT MIT MARLENE DIETRICH AN DEM BUCH "SOME FACTS ABOUT MYSELF"
  32. ^ Gottfried Helnwein | ARTIST | Bibliography | SHAKESPEARE SURVEY – SHAKESPEARE AND POLITICSScene from Macbeth
  33. ^ „The Art of Gottfried Helnwein and the Comic Culture“ (Umetnost Gotfrida Helnvajna i kultura stripa), izložba Karla Barksa, www.helnweincomic.homestead.com Helnwein-Comic: Carl Bark Exhibition
  34. ^ Gottfried Helnwein | ARTIST | Studio | IRELAND
  35. ^ The Helnwein Retrospective at the State Russian Museum St. Petersburg Helnwein Retrospective
  36. ^ Rammstein, "Sehnsucht", Motor Music GmbH, Hamburg, 1997 arhivirano 10. februara 2013. na WebCite
  37. ^ Alicia Miller, „The Darker Side of Playland: Childhood Imagery from the Logan Collection at SFMOMA“, Artweek, US, 20. avgust 2000. 'The Darker Side of Playland: Childhood Imagery from the Logan Collection' at SFMOMA Mouse
  38. ^ Helnwein.com – Section Theater and Film – The Rake's Progress
  39. ^ Gottfried Helnwein: Kristallnacht | NEWS | News Update | COMMEMORATION OF THE 65TH ANNIVERSARY OF THE INFAMOUS NAZI “KRISTALLNACHT” 1938 AND PREMIERE OF THE HEL...
  40. ^ Helnwein.com – Section Photography – The Golden Age
  41. ^ Volksbühne Berlin: The Golden Age of Grotesque Helnwein painting girl for the "mObscene"-video
  42. ^ http://www.helnwein.de/news/news_update/article_617-Sean-Penn-invites-Helnwein-to-collaborate-on-music-video-production-Sean-Penn-invites-Helnwein-to-collaborate-on-music-video-production
  43. ^ „The Child: Works by Gottfried Helnwein“, samostalna izložba, 31. jul – 28. novembar 2004, Muzej likovne umetnosti, San Francisko, Legija časti.
  44. ^ Steven Winn, kritičar umetnosti i kulture lista Kronikl, „Critics Choices 2004“, The San Francisco Chronicle, 26. decembar 2004. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | THE CHILD EXHIBITION – 130,000 VISITORS- THE REVIEWS"The Child", works by Gottfried Helnwein
  45. ^ Der Rosenkavalier – reviews, reactions Der Rosenkavalier by Richard Strauss
  46. ^ Mark Swed, "Strange but True", The Los Angeles Times, May 31, 2005
  47. ^ „Beautiful Children“ u Ludvigovom muzeju, Oberhauzen i Muzeju Vilhelm Buš, Hanover, Nemačka, 2005. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | BEAUTIFUL CHILDREN Walk Alone
  48. ^ FACE IT – Gottfried Helnwein – One man show Lentos Museum of Modern Art, Linz
  49. ^ Odluka gradskog veća Filadelphije, br. 060769, 19. oktobar 2006. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | NEWS | News Update | COMMEMORATING THE 68TH ANNIVERSARY OF KRISTALLNACHT AND RECOGNIZING THE ARTISTIC CONTRIBUTIONS OF GOTTFRIED HELNWEIN IN KEEPING THE MEMORY OF THE HOLOCAUST ALIVE.Installation "Ninth November Night"
  50. ^ Postavljanje slike „Dolina smrti“, (Američki pejzaži I, 2002, ulje i akrilik na platnu, 48 x 300 inča) u Skupštini države Kalifornije u Sakramentu, april 2007. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | GOVERNOR ARNOLD SCHWARZENEGGER RECEIVES HELNWEIN AT THE STATE CAPITOL IN SACRAMENTO Death Valley (American Landscape I)
  51. ^ SLurl: Location-Based Linking in Second Life
  52. ^ The Virtual Museum of Art, website
  53. ^ „At the Abyss – Incest Case in Austria“ (U ambisu – slučaj incesta u Austriji), Sueddeutsche Zeitung, Holger Gertz, 28. april 2008. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | AT THE ABYSSKiss of Judas
  54. ^ „Bloodied but unbowed“ (Okrvavljen, ali uspravan), The Sunday Times, Gerry McCarthy, 14. septembar 2008. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | BLOODIED BUT UNBOWED
  55. ^ "The last Child", Installation in Waterford, www.helnwein.com]
  56. ^ Instalacija 48 portreta Gerharda Rihtera i 48 portreta Gotfrieda Helnvajna, u okviru izložbe „Neporecivi ja“ u galeriji Rudolfinum, 2011. Gottfried Helnwein | ARTIST | Exhibitions | INSTALLATION "48 PORTRAITS" GOTTFRIED HELNWEIN AND GERHARD RICHTER AT GALERIE RUDOLFINUM, PRAGUEInstallation "48 Portraits" by Gottfried Helnwein and "48 Portraits" by Gerhard Richter
  57. ^ 45Helnwein exhibitions in Mexico City, 2012
  58. ^ Forbes, US, Jonathon Keats, Dec 28, 2012
  59. ^ Gottfried Helnwein | ARTIST | Studio | Ireland
  60. ^ Gottfried Helnwein | IRELAND | Ireland Special | HELNWEIN RECEIVES IRISH CITIZENSHIPDocument of Irish Citizenship
  61. ^ Maeve Quigley, „Rocker ties Knot with Dita“ (Roker se venčao sa Ditom), Sunday Mirror, UK, 4. decembar 2005. Gottfried Helnwein | IRELAND | Ireland Special | ROCKER TIES KNOT WITH DITA
  62. ^ People magazine, „Marilyn Manson Marries Girlfriend in Ireland“ (Merilin Menson oženio se svojom devojkom u Irskoj)
  63. ^ Venčanje Dite i Mensona u zamku De la Per, Irska, 2005, Alehandro Hodorovsky činodejstvuje, Helnvajn je kum, www.helnwein.com Gottfried Helnwein | ARTIST | Studio | Wedding ceremony, Dita and Manson at Castle De la Poer
  64. ^ Hamish Bowles, Steven Klein, „The Bride Wore Purple“ (Nevesta je bila odevena u purpurno), Vogue, str. 546–556, mart 2006.
  65. ^ „Helnwein Faces“ (Helnvajnova lica), 1992, Edition Stemmle, Switzerland, str. 6–7, ISBN 978-3-7231-0447-7 (katalog izložbe), ISBN 978-3-7231-0427-9 (izdanje u tvrdom povezu)
  66. ^ Iz pisma Normana Majlera upućenog Helnvajnovoj ženi Renati, napisanog u Provinstaunu, Masačusets, 23. juna 1989.
  67. ^ Izjava Šona Pena u dokumentarnom filmu „Deveta noć u novembru“, koji govori o Gotfridu Helnvajnu i njegovoj instalaciji povodom 50. godišnjice „Kristalne noći“, postavljene u Ludvigovom muzeju u Kelnu 1988. godine, kao i druge reference na Holokaust u njegovom opusu. Reditelj Hening Lohner, Los Anđeles 2003.
  68. ^ „Ich bin Amerikas Alptraum“, intervju sa Kristofom Dalahom i Jergom Bekemom, Der Spiegel, Hamburg, 5. maj 2003, str. 178. DER SPIEGEL 19/2003 – Ich bin Amerikas Alptraum
  69. ^ „The Child – Works by Gottfried Helnwein“, Muzej likovne umetnosti, San Franciscko, 2004, str. 9–23. ISBN 978-0-88401-112-5
  70. ^ Esej Ditera Rontea o Endiju Vorholu, Profil, Beč, 1984.

Za dalje čitanje[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]