Гијом Мартен

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Guillaume Martin)
Гијом Мартен
Мартен 2018.
Лични подаци
Пуно имеГијом Мартен
Датум рођења(1993-06-09)9. јун 1993. (30 год.)
Мјесто рођењаПариз, Француска
ДржављанствоФранцуска
Висина1,73 m[1]
Маса55 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Кофидис
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачабрдаш
Јуниорска каријера
2011Сент Илер ди Аркет
2012—2013Сожасун
2014—2015Етипе
Професионална каријера
2013Сожасун (приправник)
2014ФДЈ.фр (приправник)
2016—2019Ванти—груп гобер[2]
2020—Кофидис[3]
Успјеси
Вуелта а Еспања
Брдска класификација1 (2020)
Друге трке
Меркан тур класик 1 (2021)
Тур де л’Ен 1 (2022)
Ажурирано: 7. октобар 2023.

Гијом Мартен (франц. Guillaume Martin; 9. јун 1993) француски је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Кофидис.[4] Освојио је по једном брдску класификацију на Вуелта а Еспањи и трке Ђиро дела Тоскана, Меркан тур класик и Тур де л’Ен. Тур де Франс је двапут завршио у првих десет и једном Вуелта а Еспању.

Током јуниорске каријере освојио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж и био је на проби у француским тимовима Сожасун и ФДЈ. Професионалну каријеру почео је 2016. у тиму Ванти—груп гобер, а 2017. је освојио Ђиро дела Тоскана трку и возио је Тур де Франс по први пут. Године 2020. прешао је у Кофидис, са којим је Тур де Франс завршио на 11 мјесту и возио је Вуелта а Еспању по први пут, гдје је освојио брдску класификацију и добио је награду за најагресивнијег возача на три етапе. Године 2021. завршио је Тур де Франс на осмом, а Вуелта а Еспању на деветом мјесту, док је 2022. освојио Тур де л’Ен трку и по први пут је возио Ђиро д’Италију, коју је завршио на 14 мјесту.

Године 2023. завршио је Критеријум ди Дофине на шестом и Тур де Франс на десетом мјесту.

Каријера[уреди | уреди извор]

2016—2019[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру почео је 2016. године у тиму Ванти—груп гобер, а током прве сезоне завршио је Тур оф Аустрија трку на другом мјесту, минут и 17 секунди иза Јана Хирта.[5] Године 2017. возио је Тур де Франс по први пут,[6] гдје је осму етапу завршио на трећем мјесту, 50 секунди иза Лилијана Калмежана,[7] а Тур је завршио на 23 мјесту у генералном пласману.[8] У финишу сезоне освојио је Ђиро дела Тоскану испред Ђованија Висконтија, након побједе на другој етапи.[9] Године 2018. освојио је трку Сиркуит де ла Сарт 16 секунди испред сувозача Ксандра Мериса, уз једну етапну побједу.[10] На Критеријуму ди Дофине је двије етапе завршио у првих десет и завршио је на 12 мјесту у генералном пласману,[11] након чега је возио Тур де Франс, коју је завршио на 21 мјесту у генералном пласману и на трећем мјесту у класификацији за најбољег младог возача, иза Пјера Латура и Егана Бернала.[12]

Године 2019. завршио је Трофео сес Салинес, први од класика у оквиру Челенџа Маљорка, на другом мјесту, 11 секунди иза Хесуса Ераде,[13] након чега је завршио Ђиро ди Сицилију на другом мјесту, 42 секунде иза Брендона Макналтија, уз етапну побједу на последњој етапи, када је са шестог дошао на друго мјесто у генералном пласману.[14] У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је на другој етапи напао заједно са још неколико возача на 35 km, након што су достигнути Том Димулен и Жилијен Алафилип који су били у бијегу; у финишу се одвојио заједно са Диланом Тунсом, који га је побиједио у спринту, остварио етапну побједу и узео лидерску мајицу, док је Мартен дошао на друго мјесто у генералном пласману, три секунде иза.[15] У наставку трке губио је вријеме на брдским етапама и завршио је на 17 мјесту у генералном пласману.[16] У јулу је возио Тур де Франс, гдје ниједну етапу није завршио у првих десет, а Тур је завршио на 12 мјесту у генералном пласману, 22 минута иза Бернала.[17] Крајем августа је Тур де Лимузен трку завршио на трећем мјесту, 17 секунди иза Беное Коснефрое, а последњу, четврту етапу, завршио је на другом мјесту, изгубивши у спринту од Франческа Гавација.[18] У финишу сезоне завршио је Меморијал Марко Пантани на трећем мјесту у групном спринту, иза Алексеја Луценка и Дијега Росе.[19]

2020—[уреди | уреди извор]

Мартен на Тур де Франсу 2020.

На почетку 2020. прешао је у Кофидис.[20] На почетку сезоне возио је Вуелту а Сан Хуан, коју је завршио на седмом мјесту у генералном пласману и освојио је брдску класификацију.[21] У марту је возио Париз—Ницу у марту, коју је завршио на 12 мјесту у генералном пласману,[22] након чега је прекинута читава сезона у бициклизму због пандемије ковида 19, а трке су или одложене или отказане.[23][24][25] Након што се сезона наставила у августу, завршио је Критеријум ди Дофине на трећем мјесту у генералном пласману, иза Данијела Мартинеза и Тиба Пиноа.[26] У наставку сезоне возио је Тур де Франс, гдје је на четвртој етапи остао са групом фаворита до краја и у спринту је завршио на трећем мјесту, иза Приможа Роглича и Тадеја Погачара и дошао је до петог мјеста у генералном пласману.[27] На седмој етапи се група због вјетра раздвојила и Погачар, Ричи Порт, Микел Ланда, Естебан Чавез и Бауке Молема су изгубили преко минут, захваљујући чему је дошао до трећег мјеста у генералном пласману.[28] На етапи 13, чији је циљ био на успону Пиј Мари изгубио је скоро три минута и пао је на 12 мјесто.[29] До краја трке није успио да се врати у првих десет и завршио је на 11 мјесту, скоро 17 минута иза Погачара који је освојио Тур де Франс након што је на хронометру на етапи 20 надокнадио 57 секунди заостатка иза Роглича.[30][31] У октобру је возио Вуелта а Еспању по први пут.[32] Након што је на прве три етапе изгубио преко десет минута, на петој етапи је отишао у бијег, гдје је остао до краја заједно са Тимом Веленсом и Тименом Аренсманом и завршио је на другом мјесту, четири секунде иза Веленса и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[33] У бијег је отишао и на шестој етапи, коју је завршио на шестом мјесту, 27 секунди иза Јона Изагиреа,[34] а затим је отишао у бијег и на седмој етапи, трећој заредом и завршио је на петом мјесту, осам секунди иза Мајкла Вудса, а након што је скупио довољно бодова преузео је вођство у брдској класификацији.[35] У бијег је поново отишао на етапи 11, коју је завршио на петом мјесту, 55 секунди иза Давида Годуа,[36] након чега је отишао у бијег и на етапи 12, чији је циљ био на успону Алто де Англиру; бијег је достигнут прије циља, а због борбености добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[37] На етапи 15 је поново отишао у бијег иако је била спринтерска етапа и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи, што му је била трећа награда.[38] На претпоследњој, етапи 17, поново је отишао у бијег и завршио је на седмом мјесту, два и по минута иза Годуа.[39] Завршио је на 14 мјесту у генералном пласману и освојио је брдску класификацију.[40]

Године 2021. возио је Париз—Ницу почетком сезоне, гдје је четврту етапу завршио на трећем мјесту, 12 секунди иза Роглича који је напао у финишу и остварио соло побједу;[41] у генералном пласману завршио је на шестом мјесту, минут и 16 секунди иза Максимилијана Шахмана који је освојио трку након што је Роглич пао три пута на последњој етапи и изгубио преко три минута.[42] Крајем маја освојио је Меркан тур класик, на којем је напао на последњем успону и побиједио минут и 42 секунде испред Орелина Паре Пентреа и Бруна Армираила, што је била његова прва побједа од априла 2019.[43] У јулу је возио Тур де Франс пету годину заредом, гдје је након седме етапе заостајао преко осам минута и био је на 30 мјесту у генералном пласману. На осмој етапи је отишао у бијег; достигнут је у финишу, али је завршио на шестом мјесту и дошао је до 12 мјеста у генералном пласману.[44] На деветој етапи је поново отишао у бијег, али је отпао на последњем успону и завршио је на четвртом мјесту, пет и по минута иза Бена О Конора, који је напао на 2 km до циља и остварио соло побједу пет минута испред Матије Катанеа; у генералном пласману дошао је на девето мјесто.[45] На етапи 14 је поново отишао у бијег; завршио је на 11 мјесту, али је завршио пет минута испред главне групе и дошао је на друго мјесто у генералном пласману, четири минута иза Погачара.[46][47] На етапи 15, првој етапи у Пиринејима, изгубио је скоро четири минута и пао је на девето мјесто;[48] Тур је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, што му је био најбољи резултат.[49][50] Сезону је наставио на Вуелта а Еспањи, гдје је након девет етапа заостајао скоро десет минута иза Роглича. На десетој етапи отишао је у бијег заједно са још 30 возача, гдје је отпао од прве групе на успону и завршио је на 12 мјесту, 50 секунди иза Мајкла Сторера, али је завршио 11 минута испред главне групе и дошао је до другог мјеста у генералном пласману, 58; секунди иза новог лидера Ода Кристијана Ејкинга и преко минут испред Роглича.[51] На етапи 17, Бернал и Роглич су напали на 61 km до циља; Мартен је отпао од групе фаворита која је била иза њих, завршио је преко четири минута иза и пао је на пето мјесто у генералном пласману.[52] До краја трке је губио вријеме и завршио је на деветом мјесту.[53]

Године 2022. завршио је на трећем мјесту у генералном пласману трку Тур де Алпс Маритимс ет ди Вар, што му је био први подијум на некој етапној трци након Критеријума до Дофине 2020.[54] Недељу дана касније завршио је на петом мјесту Фон—Ардеш класик[55] и на другом мјесту Дром класик, завршивши три секунде иза Јонаса Вингегора.[56][57] Париз—Ницу је завршио на деветом мјесту,[58][59] након чега је Вуелта а Каталуњу завршио на осмом, минут и 16 секунди иза Серхиа Игите.[60] У мају је по први пут возио Ђиро д’Италију.[61] На осмој етапи је отишао у бијег и завршио је на деветом мјесту, захваљујући чему је дошао до четвртог мјеста у генералном пласману, минут и 6 секунди иза Хуана Педра Лопеза,[62] али је на етапи 14 изгубио девет минута и пао је на 12 мјесто,[63] а Ђиро је завршио на 14 мјесту у генералном пласману.[64] У јуну је Мон Ванту денивеле челенџ завршио на петом мјесту,[65] након чега је возио Тур де Франс али је морао да га напусти прије почетка девете етапе јер је био позитиван на ковид 19.[66] У августу је освојио Тур де л’Ен трку, шест секунди испред Скјелмосеа, уз једну етапну побједу.[67]

Мартен на Тур де Франсу 2023.

Године 2023. завршио је класик Тур ди Јура на трећем мјесту, дошавши на циљ заједно са Пиноом, 17 секунде иза Кевина Вокелена,[68] након чега је Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на шестом мјесту, минут и 25 секунди иза Ремка Евенепула, што је био његов најбољи резултат на неком монументалном класику и први пут да је завршио у првих десет.[69] У јуну је Критеријум ди Дофине завршио на шестом мјесту, скоро пет минута иза Вингегора,[70] након чега је возио Тур де Франс, што је био његов примарни фокус од почетка сезоне, као једини гранд тур који је планирао да вози.[71] Током прве недеље је губио вријеме и након десете етапе био је на 18 мјесту у генералном пласману, 11 минута иза Вингегора.[72] На етапи 12 је отишао у бијег, завршио је на седмом мјесту, минут иза сувозача Јона Изагиреа, али је надокнадио вријеме и дошао је на 13 мјесто у генералном пласману.[73] На етапи 15 је поново отишао у бијег, завршио је на седмом мјесту, три и по минута иза Ваута Пулса, али је завршио два и по минута испред групе фаворита и дошао је на десето мјесто у генералном пласману.[74] На етапи 16 је вожен хронометар у дужини од 22,4 km, са једним брдским циљем друге категорије, који је завршио пет и по минута иза Вингегора и пао је на 11 мјесто, 20 минута иза Вингегора и скоро два минута иза десетопласираног Феликса Гала.[75] На етапи 17 је био у бијегу, али је достигнут и изгубио је још три минута и заостајао је пет минута иза Годуа који је пао на десето мјесто.[76] На етапи 20 је Сеп Кус изгубио преко 20 минута због пада,[77] захваљујући чему је Мартен дошао на десето мјесто у генералном пласману,[78] на којем је и завршио Тур, 26 минута иза Вингегора.[79] У наставку сезоне је углавном возио класике; у септембру је Копа Сабатини завршио на четвртом мјесту, 18 секунди иза Марка Иршија и Павела Сивакова, дошавши у групи са Погачарем који је побиједио у спринту за треће мјесто и Алексејем Луценком.[80] Два дана касније завршио је Меморијал Марко Пантани на шестом мјесту, дошавши у групи са Сајмон Јејтс Сајмоном Јејтсом и Давидеом Формолом, два минута иза прве групе, у којој је Луценко одспринтао Иршија и Сивакова и побиједио.[81]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Рођен је у Паризу, а одрастао је у Сен Онорен ла Шардону, швајцарском дијелу Нормандије.[82] Његов отац је био учитељ аикидоа, који је и тренирао током дјетињства, док је његова мајка била учитељица драме.[83] Има мастер академских студија из филозофије коју је завршио на паришком универзитету Нантер; аутор је двије књиге, од којих се једна зове Сократ на бициклу.[84][85]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Guillaume Martin”. eurosport.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  2. ^ Almeida, Giampaolo (6. 1. 2019). „Wanty-Groupe Gobert, il rinnovo di Backaert completa il roster 2019”. cyclingpro.net (на језику: италијански). Gravatar. Приступљено 7. 10. 2023. 
  3. ^ Bacon, Ellis (30. 12. 2019). „2020 Team Preview: Cofidis”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  4. ^ „Cofidis”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  5. ^ „Jan Hirt wins Tour of Austria”. cyclingnews.com. 9. 7. 2016. Приступљено 7. 10. 2023. 
  6. ^ „Tour de France 2017: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 7. 10. 2023. 
  7. ^ Westemeyer, Susan (8. 7. 2017). „Tour de France: Calmejane wins stage 8”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 7. 10. 2023. 
  8. ^ „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs Élyseés”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 7. 2017. Приступљено 7. 10. 2023. 
  9. ^ „Giro della Toscana - Memorial Alfredo Martini 2017: Stage 2 Results”. cyclingnews.com. 27. 9. 2017. Приступљено 7. 10. 2023. 
  10. ^ „Circuit de la Sarthe - Et. 4 : Classements”. directvelo.com. 6. 4. 2018. Приступљено 7. 10. 2023. 
  11. ^ Farrand, Stephen (10. 6. 2018). „Criterium du Dauphine: Thomas secures overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  12. ^ „Official classifications of Tour de France 2018 – Stage 21”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 7. 3. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  13. ^ Ryan, Barry (31. 1. 2019). „Challenge Mallorca: Jesus Herrada wins opener in Felanitx”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  14. ^ „Giro di Sicilia: McNulty wins Giro di Sicilia”. cyclingnews.com. 6. 4. 2019. Приступљено 7. 10. 2023. 
  15. ^ Long, Jonny (10. 6. 2019). „Dylan Teuns wins stage two and takes yellow jersey in the Critérium du Dauphiné 2019”. Cycling Weekly. Приступљено 7. 10. 2023. 
  16. ^ „Criterium du Dauphine: Fuglsang takes overall victory”. Cycling News. 16. 6. 2019. Приступљено 7. 10. 2023. 
  17. ^ „Official classifications of Tour de France 2019 – Stage 21”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 29. 7. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  18. ^ „Le Français Benoît Cosnefroy remporte le Tour du Limousin 2019”. lepopulaire.fr (на језику: француски). 24. 8. 2019. Приступљено 7. 10. 2023. 
  19. ^ Ostanek, Daniel (21. 9. 2019). „Lutsenko wins Memorial Marco Pantani”. lepopulaire.fr. Приступљено 7. 10. 2023. 
  20. ^ „Guillaume Martin: It's time for Cofidis to win a Tour de France stage”. 19. 10. 2019. Приступљено 7. 10. 2023. 
  21. ^ „Stage 7 Vuelta a San Juan” (PDF). Edosof. 2. 2. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  22. ^ „Official classifications of Paris–Nice”. Paris–Nice. ASO. Приступљено 7. 10. 2023. 
  23. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  24. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  25. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  26. ^ „Critérium du Dauphiné: Another big step for Guillaume Martin”. 17. 8. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  27. ^ Fletcher, Patrick (1. 9. 2020). „Tour de France: Roglic claims first summit finale on stage 4”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  28. ^ Benson, Daniel (4. 9. 2020). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 7”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  29. ^ Ostanek, Daniel (11. 9. 2020). „Tour de France: Martínez wins stage 13”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  30. ^ Ostanek, Daniel (19. 9. 2020). „Pogacar storms to maillot jaune in stage 20 as Roglic's Tour de France bid collapses”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  31. ^ Ostanek, Daniel (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  32. ^ „La Vuelta ciclista a España 2020: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 4. 10. 2023. 
  33. ^ Puddicombe, Stephen (24. 10. 2020). „Vuelta a España: Tim Wellens takes victory on stage 5”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  34. ^ Puddicombe, Stephen (25. 10. 2020). „Vuelta a España: Ion Izagirre prevails on Formigal on stage 6”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  35. ^ Startt, James (27. 10. 2020). „Guillaume Martin 'liberated' by time losses at the Vuelta a España”. VeloNews. Pocket Outdoor Media, LLC. Приступљено 7. 10. 2023. 
  36. ^ Weislo, Laura (31. 10. 2020). „Vuelta a España: Gaudu wins on Alto de la Farrapona”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  37. ^ Weislo, Laura (1. 11. 2020). „Vuelta a España: Hugh Carthy tames fearsome Angliru for stage 12 victory”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  38. ^ Fletcher, Patrick (5. 11. 2020). „Vuelta a España: Jasper Philipsen wins stage 15”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  39. ^ Puddicombe, Stephen (7. 11. 2020). „Vuelta a España: David Gaudu wins stage 17 atop Alto de la Covatilla”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  40. ^ „Guillaume Martin secures mountains classification at Vuelta a España”. cyclingnews.com. Future plc. 6. 11. 2020. Приступљено 7. 10. 2023. 
  41. ^ Ostanek, Daniel (10. 3. 2021). „Paris-Nice: Primoz Roglic wins stage 4”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  42. ^ Puddicombe, Stephen (14. 3. 2021). „Max Schachmann overhauls Primoz Roglic on final stage of Paris-Nice”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  43. ^ Richard, Christophe (24. 5. 2021). „Cyclisme. Guillaume Martin remporte la Mercan’Tour classic Alpes-Maritimes” (на језику: француски). Ouest-France. Приступљено 7. 10. 2023. 
  44. ^ Fletcher, Patrick (3. 7. 2021). „Tour de France: Tadej Pogacar crushes rivals on mountainous stage 8”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  45. ^ Ostanek, Daniel (4. 7. 2021). „Tour de France: Ben O'Connor moves back into contention with victory in Tignes”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  46. ^ Fletcher, Patrick (10. 7. 2021). „Tour de France: Mollema escapes breakaway to win stage 14”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  47. ^ Farrand, Stephen (10. 7. 2021). „Tour de France: Guillaume Martin climbs to second overall thanks to clever day in the break”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  48. ^ Farrand, Stephen (11. 7. 2021). „Tour de France: Kuss wins stage 15 in Andorra”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  49. ^ Ryan, Barry (11. 7. 2021). „Guillaume Martin: When you have given everything, you can't be disappointed”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  50. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2021). „Tadej Pogacar wins 2021 Tour de France as Van Aert takes final stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  51. ^ „Storer wins 10th Vuelta stage, Roglic loses lead after crash”. apnews.com. Associated Press. 24. 8. 2021. Приступљено 7. 10. 2023. 
  52. ^ Ryan, Barry (1. 9. 2021). „Vuelta a España: Roglic storms to victory on Lagos de Covadonga”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  53. ^ „Guillaume Martin - Vuelta a España 2021”. Mavic. Bourrelier Group. 5. 9. 2021. Архивирано из оригинала 05. 02. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  54. ^ „Tour des Alpes-Maritime et du Var : Guillaume Martin devancé par Nairo Quintana”. La Voix du Nord (на језику: француски). Groupe Rossel. Agence France-Presse. 20. 2. 2022. Приступљено 7. 10. 2023. 
  55. ^ Goddard, Ben (26. 2. 2022). „McNulty continues fast start to 2022 with Faun-Ardèche Classic victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  56. ^ Goddard, Ben (26. 2. 2022). „McNulty continues fast start to 2022 with Faun-Ardèche Classic victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  57. ^ Goddard, Ben (27. 2. 2022). „Jonas Vingegaard wins Drôme Classic”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  58. ^ „Guillaume Martin : «Chacun est à sa place» sur le Paris-Nice”. L'Équipe (на језику: француски). Éditions Philippe Amaury. 12. 3. 2022. Приступљено 7. 10. 2023. 
  59. ^ Puddicombe, Stephen (13. 3. 2022). „Roglic holds on to win Paris-Nice overall as Simon Yates attacks”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  60. ^ Fotheringham, Alasdair; Ostanek, Daniel (27. 3. 2022). „Higuita secures Volta a Catalunya victory in Barcelona”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 7. 10. 2023. 
  61. ^ Fotheringham, Alasdair (27. 3. 2022). „Giro d'Italia 2022 with Guillaume Martin AND Simone Consonni, a Cofidis Team ready to shine!”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  62. ^ Stuart, Peter (14. 5. 2022). „Giro d'Italia: Thomas De Gendt wins stage 8”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  63. ^ Beard, Clara (21. 5. 2022). „Giro d'Italia: Simon Yates captures solo win on stage 14 in Turin”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  64. ^ Fletcher, Patrick (29. 5. 2022). „Jai Hindley wins 2022 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  65. ^ Fotheringham, Alasdair (14. 6. 2022). „Guerreiro wins solo at Mont Ventoux Dénivelé Challenge”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  66. ^ „Tour de France 2022: Guillaume Martin latest rider to pull out of race due to positive Covid-19 test”. eurosport.com. 10. 7. 2022. Приступљено 7. 10. 2023. 
  67. ^ „Martin, the victory that feels good”. tourdelain.com. 11. 8. 2022. Приступљено 7. 10. 2023. 
  68. ^ „Resultats Complets UCI” (pdf). tourdujura.com. 11. 8. 2022. Приступљено 7. 10. 2023. 
  69. ^ „Guillaume Martin : «J'ai essayé d'être malin...»”. tourdelain.com (на језику: француски). 24. 4. 2023. Приступљено 7. 10. 2023. 
  70. ^ Fletcher, Patrick (11. 6. 2023). „Critérium du Dauphiné: Jonas Vingegaard seals overall title as Giulio Ciccone wins final stage”. CyclingNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  71. ^ Ryan, Barry (7. 1. 2023). „Less is more for Guillaume Martin on road to 2023 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  72. ^ Weislo, Laura (11. 7. 2023). „Tour de France: Pello Bilbao scorches sprint from breakaway to win stage 10”. Cycling News. Приступљено 7. 10. 2023. 
  73. ^ „Cofidis’ Ion Izaguirre wins stage 12 at the Tour de France”. telegraph.co.uk. 14. 7. 2023. Приступљено 7. 10. 2023. 
  74. ^ Stokes, Shane; Cotton, Jim (16. 7. 2023). „Tour de France stage 15: Wout Poels soloes to summit victory, Tadej Pogačar can't drop Jonas Vingegaard”. velo.outsideonline.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  75. ^ „Tour de France stage 16: Jonas Vingegaard keeps yellow jersey and blows away Tadej Pogacar”. BBC. 18. 7. 2023. Приступљено 7. 10. 2023. 
  76. ^ Thewlis, Tom (19. 7. 2023). „Felix Gall takes stunning stage win in Courchevel on stage 17 of the Tour de France”. cyclingweekly.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  77. ^ Farrand, Stephen (22. 7. 2023). „Sepp Kuss blooded and bandaged after crash but finishes Tour de France stage 20”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  78. ^ Farrand, Stephen (22. 7. 2023). „Tour de France: Pogacar rebounds to take stage 20 victory as Vingegaard seals his second overall title”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  79. ^ Farrand, Stephen (23. 7. 2023). „As it happened: Jonas Vingegaard celebrates Tour de France victory as Meeus wins Champs Elysees sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  80. ^ Weislo, Laura (14. 9. 2023). „Hirschi outsprints Sivakov to win Coppa Sabatini, Pogacar third”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  81. ^ Tyson, Jackie (16. 9. 2023). „Alexey Lutsenko wins Memorial Marco Pantani ahead of Hirschi and Sivakov”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  82. ^ „Dans l'Orne, le cycliste Guillaume Martin inaugure ses gîtes”. actu.fr. 4. 12. 2021. Приступљено 7. 10. 2023. 
  83. ^ Hurcom, Sophie (6. 9. 2020). „Guillaume Martin: Think big”. cyclingnews.com. Приступљено 7. 10. 2023. 
  84. ^ Startt, James (17. 4. 2020). „Day in the life: Guillaume Martin”. VeloNews. Приступљено 7. 10. 2023. 
  85. ^ Been, José (10. 12. 2021). „A chat with cyclist-philosopher Guillaume Martin”. CyclingTips. Приступљено 7. 10. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гијом_Мартен&oldid=27490327”