Тврди диск
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
|
Тврди или чврсти диск (енгл. hard disk - хард-диск) је врста секундарне меморије. Подаци се снимају магнетним путем, у концентричним круговима (цилиндрима) на површини тврдих округлих плоча (дискова).
Садржај |
Историја [уреди]
Прве тврде дискове је направио IBM 1955. године (IBM 350 Disk File за свој рачунар IBM 305), а изумео их је Рејнолд Џонсон (Reynold Johnson). Састојао се од 50 дискова пречника 61 cm, а укупни капацитет им је био 5 милиона карактера. Имао је једну једину главу (уместо једну по површини) па је време приступа било јако дуго.
Нешто касније су произведени и уређаји са измењљивим пакетима тврдих дискова, али је због недовољне прецизности у позиционирању глава овај систем значајно ограничавао капацитет па је убрзо и напуштен.
1973. године IBM је произвео први потпуно затворени систем (3340 "Winchester"). Ово име („винчестер“) је остало у честој употреби до пред крај 20. века, а још увек се користи у неким језицима (нпр. у руском и украјинском).
Организација података [уреди]
-
Подаци се снимају на једну или обе површине сваке плоче (диска), у концентричним круговима. Један такав круг (на једној површини) се назива стаза, траг или трака.
-
Скуп свих стаза једнаке удаљености од центра ротације (па тим и пречника) се назива „цилиндар“.
-
Подаци нису континуални већ је свака стаза угаоно подељена у више блокова које називамо „секторима“. Уобичајена дужина сектора је 512 бајтова, не рачунајући додатне податке за позиционирање и контролу и корекцију грешака.
-
Ради релативног одржања густине података преко целе површине дискова, спољни цилиндри могу имати више сектора него унутрашњи. Скуп суседних цилиндара са једнаким бројем сектора се назива „зона“.
Капацитети [уреди]
Први хард-дискови били су капацитета свега пар килобајта. Повећавање капацитета остварено је додавањем додатних дискова, повећавањем густине записа и слично.
Врсте тврдих дискова [уреди]
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи) хард-дискови. Екстерни су великог капацитета (и до неколико терабајта), али зато могу бити велики као кућиште рачунара. Интерни хард-дискови знатно су мањих димензија, али зато располажу и мањим капацитетима. Постоје магнетски интерни хард-дискови (најчешћи 99,99% корисника) и флеш (енгл. Flash) интерни хард-дискови, који се одликују великом брзином уписа/исписа података, али су знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено користи за мале капацитете, и користи се за меморијске картице.
Повезивање тврдог диска са рачунаром [уреди]
Постоји јако много начина повезивања хард-диска и рачунара (тачније матичне плоче), а најчешћи су: ATA (ATA33, ATA100, ATA133), UDMA, PIO, IDE, S-ATA, S-ATA2. Тренутно најбржи од поменутих је S-ATA2 који се одликује јако великом брзином преноса података. Стандард повезивања за екстерне хард-дискове је E-SATA.
Спољашње везе [уреди]
