Heparin

Из Википедије, слободне енциклопедије
Heparin
(IUPAC) ime
pogledajte Struktura heparina
Klinički podaci
AHFS/Drugs.com Монографија
Identifikatori
CAS broj 9005-49-6
ATC kod B01AB01 C05BA03 S01XA14
PubChem[1][2] 772
DrugBank DB01109
ChemSpider[3] 17216115
UNII T2410KM04A YesY
ChEMBL[4] CHEMBL526514 YesY
Hemijski podaci
Formula C12H19NO20S3 
Mol. masa 12000–15000 g/mol
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost nil
Metabolizam hepatički
Poluvreme eliminacije 1.5 h
Izlučivanje  ?
Farmakoinformacioni podaci
Trudnoća  ?
Pravni status  ?
Način primene i.v., s.c.

Heparin (od antičkog grčkog ηπαρ (hepar), jetra), takođe poznat kao nefrakcionisani heparin, je visokosulfatisani glikozaminoglikan, koji je u širokoj upotrebi kao ubrizgavajući antikoagulant. On ima veoma visoku gustinu negativnog naelektrisanja.[5] On se takođe koristi za formiranje unutrašnjeg antikoagulantne površine na raznim eksperimentalnim i medicinskim uređajima kao što su epruvete i mašine za renalnu dijalizu.

Mada se koristi u medicini za antikoagulaciju, njegova prava fiziološka uloga u telu nija jasna. Antikoagulacija krvi se postiže uglavnom heparan sulfatom, proteoglikanom izvedenim iz endotelnih ćelija.[6] Heparin se obično skladišti unutar sekretornih granula mast ćelija i oslobađa se samo u vaskulaturu na mestima povrede tkiva. Pretpostavlja se da je umesto antikoagulacije, glavna svrha heparina je odbrana takvih mesta od invazije bakterija i drugih stranih materijala.[7] U prilog ovoj pretpostavci ide činjenica, da je on je konzerviran kod brojnih i veoma različitih vrsta, među kojima su i bezkičmenjaci koji nemaju sličan krvni koagulacioni sistem.

Struktura heparina[уреди]

Prirodni heparin je polimer sa molekulskom masom u opsegu od 3 kDa do 30 kDa, mada je prosečna molekulska masa većine komercijalnih heparinskih preparata u opsegu od 12 kDa do 15 kDa.[8] Heparin je član glikozaminoglikanske familije ugljenih hidrata (koja obuhvata blisko srodni molekul heparan sulfat) i sastoji se od varijabilno sulfatisane ponavljajuće disaharidne jedinice.[9] Glavne disaharidne jedinice heparina su prikazane ispod. Najčešća disaharidna jedinica se sastoji od 2-O-sulfatisane iduronske kisleline i 6-O-sulfatisanog, N-sulfatisanog glukozamina, IdoA(2S)-GlcNS(6S). Na primer, to čini 85% heparina iz goveđih pluća i oko 75% tog iz svinjske crevne sluzokože.[10] Ispod nisu prikazani retki disaharidi koji sadrže 3-O-sulfatisani glukozamin (GlcNS(3S,6S)) ili slobodnu amino grupu (GlcNH3+). Pod fiziološkim uslovima, estar i amid sulfatne grupe su deprotonisane i privlače pozitivno naelektrisane jone čime se formiraju heparinske soli. U toj formi se heparin obično koristi kao antikoagulans.

Jedna jedinica heparina („Hovelova jedinca“)[11] je količina aproksimativno ekvivalentna sa 0.002 mg čistog heparina, i to je količine neophodna za održavanje 1 mL krvnog fluida tokom 24 sata na 0 °C.

Skraćenice[уреди]

  • GlcA = β-D-glukuronska kiselina
  • IdoA = α-L-iduronska kiselina
  • IdoA(2S) = 2-O-sulfo-α-L-iduronska kiselina
  • GlcNAc = 2-deoksi-2-acetamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS(6S) = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil-6-O-sulfate

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.“. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. ^ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities“. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining“. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  4. ^ Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). „ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery“. Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100-7. DOI:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  5. ^ Cox, M.; Nelson D. (2004). Lehninger, Principles of Biochemistry. Freeman. стр. 1100. ISBN 0-71674339-6. 
  6. ^ Marcum JA, McKenney JB. et al. (1986). „Anticoagulantly active heparin-like molecules from mast cell-deficient mice“. Am. J. Physiol. 250 (5 Pt 2): H879–888. PMID 3706560. 
  7. ^ Nader, HB et al. (1999). „Heparan sulfates and heparins: similar compounds performing the same functions in vertebrates and invertebrates?“. Braz. J. Med. Biol. Res. 32 (5): 529–538. DOI:10.1590/S0100-879X1999000500005. PMID 10412563. 
  8. ^ Francis CW, Kaplan KL (2006). „Chapter 21. Principles of Antithrombotic Therapy“. In Lichtman MA, Beutler E, Kipps TJ, et al. Williams Hematology (7th ed.). ISBN 978-0071435918. 
  9. ^ Bentolila, A. et al.. „Synthesis and heparin-like biological activity of amino acid-based polymers“ (Subscription required). Wiley InterScience Приступљено 10. 3. 2008.. 
  10. ^ Gatti, G., Casu, B. et al. (1979). „Studies on the Conformation of Heparin by lH and 13C NMR Spectroscopy“ (PDF). Macromolecules 12 (5): 1001–1007. DOI:10.1021/ma60071a044. 
  11. ^ „Heparin: the contributions of William Henry Howell“. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]