Heparin
 |
|
 |
|
| (IUPAC) ime | |
|---|---|
| pogledajte Struktura heparina | |
| Klinički podaci | |
| AHFS/Drugs.com | Монографија |
| Identifikatori | |
| CAS broj | 9005-49-6 |
| ATC kod | B01AB01 C05BA03 S01XA14 |
| PubHem | 772 |
| DrugBank | DB01109 |
| HemSpider | 17216115 |
| UNII | T2410KM04A  |
| ChEMBL | CHEMBL526514 |
| Hemijski podaci | |
| Formula | C12H19NO20S3 |
| Mol. masa | 12000–15000 g/mol |
| Farmakokinetički podaci | |
| Bioraspoloživost | nil |
| Metabolizam | hepatički |
| Poluvreme eliminacije | 1.5 h |
| Izlučivanje | ? |
| Farmakoinformacioni podaci | |
| Trudnoća | ? |
| Pravni status | ? |
| Način primene | i.v., s.c. |
Heparin (od antičkog grčkog ηπαρ (hepar), jetra), takođe poznat kao nefrakcionisani heparin, je visokosulfatisani glikozaminoglikan, koji je u širokoj upotrebi kao ubrizgavajući antikoagulant. On ima veoma visoku gustinu negativnog naelektrisanja.[1] On se takođe koristi za formiranje unutrašnjeg antikoagulantne površine na raznim eksperimentalnim i medicinskim uređajima kao što su epruvete i mašine za renalnu dijalizu.
Mada se koristi u medicini za antikoagulaciju, njegova prava fiziološka uloga u telu nija jasna. Antikoagulacija krvi se postiže uglavnom heparan sulfatom, proteoglikanom izvedenim iz endotelnih ćelija.[2] Heparin se obično skladišti unutar sekretornih granula mast ćelija i oslobađa se samo u vaskulaturu na mestima povrede tkiva. Pretpostavlja se da je umesto antikoagulacije, glavna svrha heparina je odbrana takvih mesta od invazije bakterija i drugih stranih materijala.[3] U prilog ovoj pretpostavci ide činjenica, da je on je konzerviran kod brojnih i veoma različitih vrsta, među kojima su i bezkičmenjaci koji nemaju sličan krvni koagulacioni sistem.
Садржај |
Struktura heparina [уреди]
Prirodni heparin je polimer sa molekulskom težinom u opsegu od 3 kDa do 30 kDa, mada je prosečna molekulska težina većine komercijalnih heparinskih preparata u opsegu od 12 kDa do 15 kDa.[4] Heparin je član glikozaminoglikanske familije ugljenih hidrata (koja obuhvata blisko srodni molekul heparan sulfat) i sastoji se od varijabilno sulfatisane ponavljajuće disaharidne jedinice.[5] Glavne disaharidne jedinice heparina su prikazane ispod. Najčešća disaharidna jedinica se sastoji od 2-O-sulfatisane iduronske kisleline i 6-O-sulfatisanog, N-sulfatisanog glukozamina, IdoA(2S)-GlcNS(6S). Na primer, to čini 85% heparina iz goveđih pluća i oko 75% tog iz svinjske crevne sluzokože.[6] Ispod nisu prikazani retki disaharidi koji sadrže 3-O-sulfatisani glukozamin (GlcNS(3S,6S)) ili slobodnu amino grupu (GlcNH3+). Pod fiziološkim uslovima, estar i amid sulfatne grupe su deprotonisane i privlače pozitivno naelektrisane jone čime se formiraju heparinske soli. U toj formi se heparin obično koristi kao antikoagulans.
Jedna jedinica heparina („Hovelova jedinca“)[7] je količina aproksimativno ekvivalentna sa 0.002 mg čistog heparina, i to je količine neophodna za održavanje 1 mL krvnog fluida tokom 24 sata na 0 °C.
-
GlcA-GlcNAc -
GlcA-GlcNS -
IdoA-GlcNS -
IdoA(2S)-GlcNS -
IdoA-GlcNS(6S) -
IdoA(2S)-GlcNS(6S)
-GlcNS.png)
.png)
-GlcNS(6S).png)
Skraćenice [уреди]
- GlcA = β-D-glukuronska kiselina
- IdoA = α-L-iduronska kiselina
- IdoA(2S) = 2-O-sulfo-α-L-iduronska kiselina
- GlcNAc = 2-deoksi-2-acetamido-α-D-glukopiranozil
- GlcNS = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil
- GlcNS(6S) = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil-6-O-sulfate
Literatura [уреди]
- ^ Cox, M.; Nelson D. (2004). Lehninger, Principles of Biochemistry. Freeman. стр. 1100. ISBN 0-71674339-6.
- ^ Marcum JA, McKenney JB. et al. (1986). „Anticoagulantly active heparin-like molecules from mast cell-deficient mice“. Am. J. Physiol. 250 (5 Pt 2): H879–888. PMID 3706560.
- ^ Nader, HB et al. (1999). „Heparan sulfates and heparins: similar compounds performing the same functions in vertebrates and invertebrates?“. Braz. J. Med. Biol. Res. 32 (5): 529–538. DOI:10.1590/S0100-879X1999000500005. PMID 10412563.
- ^ Francis CW, Kaplan KL (2006). „Chapter 21. Principles of Antithrombotic Therapy“. In Lichtman MA, Beutler E, Kipps TJ, et al. Williams Hematology (7th ed.). ISBN 978-0071435918.
- ^ Bentolila, A. et al.. „Synthesis and heparin-like biological activity of amino acid-based polymers“ (Subscription required). Wiley InterScience Приступљено 10. 3. 2008.
- ^ Gatti, G., Casu, B. et al. (1979). „Studies on the Conformation of Heparin by lH and 13C NMR Spectroscopy“ (PDF). Macromolecules 12 (5): 1001–1007. DOI:10.1021/ma60071a044.
- ^ „Heparin: the contributions of William Henry Howell“
Dodatna literatura [уреди]
Marcum JA (January 2000). „The origin of the dispute over the discovery of heparin“. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences 55 (1): 37–66. DOI:10.1093/jhmas/55.1.37. PMID 10734720.
Spoljašnje veze [уреди]
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
