IEEE

Из Википедије, слободне енциклопедије
Institute of Electrical and Electronics Engineers
Лого компаније
Врста компаније: приватна професионална организација
Основана: 1. јануар 1963.
Седиште: Њујорк
Председник: Moshe Kam
Индустрија: Електротехника, електроника, комуникације и рачунарско инжињерство
Зарада: 330 милиона долара
Чланови: 400.000+
Сајт: [1]

Институт инжењера електротехнике и електронике (енгл. Institute of Electrical and Electronics Engineers) је непрофитно удружење посвећено технолошком развоју као и унапређивању технолошких иновација везаних за електронске уређаје. Број чланова прелази 400.000 у око 175 земаља. Седиште организације налази се у Њујорку, Сједињеним Америчким Државама

Историја[уреди]

Удружење је основано 1. јануара 1963. године у Њујорку спајањем Института за радио инжињерство (IRE) i Америчког института за електрично инжињерство (AIEE). До пре спајања, интереси AIEE били су у комуникацији жичаним уређајима (телеграф, телефон) и електроенергетски системи, док се IRE бавило радио-техником тј. бежичним комуникацијама. После Другог светског рата конкуренција међу компанијама је видно нарасла, тако да су њихова руководста одлучила да се споје 1963.

Значајни председници IEEE и оснивачких удружења:

  • Elihu Thomson (AIEE, 1889-1890)
  • Александар Грејам Бел (AIEE, 1891-1892)
  • Charles Proteus Steinmetz (AIEE, 1901-1902)
  • Михајло Пупин (AIEE, 1925-1926)
  • Lee De Forest (IRE, 1930)
  • Frederick E. Terman (IRE, 1941)
  • William R. Hewlett (IRE, 1954)
  • Ernst Weber (IRE, 1959; IEEE, 1963)
  • Ivan Getting (IEEE, 1978)

Преглед[уреди]

Састав IEEE формулише циљеве организације као "научне и образовне, усмеравајући ка напредку у областима и теорије и праксе у електротехници, електроници, комуникацијама и компјутерским технологијама, као и у науци и технологији сродне индустрије и сродних дисциплина“. IEEE је лидер у развоју индустријских стандарда (заслужан за преко 900 постојећих индустријских стандарда) у широком спектру дисциплина, укључујући електричну енергију, медицинске технологије, здравство, информационе технологије, телекомуникације, потрошачку електронику, транспорт, и нанотехнологије. Спонзором је на више од 300 конференција технике сваке године. IEEE има двојну структуру – регионалну и техничку, са организационим јединицама на основу географске локације (на пример, IEEE Philadelphia Section, IEEE South Africa Section) и техничког фокуса (IEEE Computer Society). IEEE се састоји од 38 удружења са више од 300 локалних организација које се редовно састају. IEEE Standards Association (IEEE-SA) је одговоран за стандардизационе активности IEEE.

Процес стандардизације обавља се у 7 корака (до успешног завршетка обично је потребно 18 месеци):

  • обезбеђивање спонзора
  • захтев за овлашћење пројекта
  • састављање радне групе
  • предлог стандарда
  • гласање
  • процена комисије
  • коначни избор

Стандарди и процес развоја IEEE стандарда[уреди]

IEEE је водећа стандардизационо–развојна организација. Врши развој и одржавање стандарда и то преко IEEE Standards Association (IEEE-SA). До 2005. године, IEEE је објавио 900 постојећих стандарда, са још 500 у развоју. Једна од најважних група стандарда је IEEE 802 LAN/WAN која обухвата IEEE 802.3 етернет и IEEE 802.11 стандарде за бежичне мреже (WiFi).

Поменутих 7 корака стандардизације:

  1. Обезбеђивање спонзора: Организација, одобрена од стране IEEE одговорна је за координацију и надгледање развоја стандарда од почетка до краја. Стручна друштва унутар IEEE служе као природан спонзор за многе стандарде.
  2. Захтев за овлашћење пројекта: За добијање овлашћења за стандард, потребно је тражити од IEEE-SA Standards Board. Комисија за нове стандарде (New Standards Committee - NesCom) из IEEE-SA Standard Board процени захтев за одобрење пројекта (енгл. proces authorisation request - PAR).
  3. Састављање радне групе: Након одобравања захтева, формира се радна група за развој стандарда. IEEE-SA надгледа да сви састанци радне групе буду јавни и да сваки члан радне групе има право на учешће и допринос пројекту.
  4. Предлог стандарда: Радна група припрема нацрт предложеног стандарда.
  5. Гласање: По завршетку нацрта, подноси се на одобрење тајним гласањем. Потребно је ¾ гласова тј 75% како за усвајање нацрта, иначе се прелази назад на претходни корак.
  6. Процена комисије: Ако је пројекат изгласан са 75%, шаље се институцији IEEE-SA Standards Board Review Committee (RevCom) који одобрава предлог пројекта.
  7. Коначни избор: Пројекат се коначно шаље стандардизационом одбору који у већини случајева одобрава.

Значајни стандарди[уреди]