Informaciona pismenost

Из Википедије, слободне енциклопедије

Informaciona pismenost je usvajanje adekvatnog ponašanja da se pronađu informacije, koristeći pritom bilo koji način ili medijum , koji na najbolji mogući način zadovoljava potrebe za informacijama, a koje vode mudrom i etičkom korišćenju informacija u društvu.[1]

Lenoks i Voker (1993) opisuju da je informaciono pismena ličnost ona koja poseduje analitičke i kritičke veštine da formuliše upit za pretraživanje i proceni rezultate, kao i veštinu da pretražuje i pristupa različitim vrstama informacija da bi rešili svoje potrebe za informacijama.

Šapiro i Hju (1996) daju mnogo širi opis istog pojma: „Nova slobodna umetnost koja obuhvata znanja o korišćenju računara i pristupu informacijama koja se kritički odražava na samu prirodu informacija, njihovu tehničku infrastrukturu i njihov društveni, kulturni i čak filozofski sadržaj i uticaj.

Njen sopstveni koncept informacione pismenosti kao temi izučavanja sadrži:

  • Modele informacione pismenosti
  • Modele informacionog ponašanja (različite pristupe pretraživanju, pregledanju, interpersonalnim komunikacijama itd.)
  • Karakteristike i vrste izvora informacija
  • Definisanje pravilne formulacije i strategije pretraživanja kao i pronalaženje odgovaraju}ih podataka
  • Ekonomski i društveni aspekt informacija kao što su vlasništvo i transfer informacija, cenzura, prezentacija, odnosno njihovo publikovanje, etičko koriš}enje itd.
  • Kritičko mišenje, naročito u odnosu na informacione izvore i servise.

Najčešće citiriran model je model Krisitine Brus iz Australije. Ona je koristila fenomenografsku metodu koja obuhvata vrlo detaljne analize sa posebnim naglaskom na određenim ključnim pitanjima. Na taj način je definisala sedam različitih vidova iskustva u vezi informacione pismenosti tj. „sedam stubova informacione pismenosti“.

Stalna konferencija nacionalnih i univerzitetskih biblioteka (SCONUL) formirala je Radnu grupu za informacione veštine, koja je postavila model "7 stubova informacione pismenosti". Sedam osnovnih veština

  1. Sposobnost da se prepozna potreba za informacijama
  2. Sposobnost da se na različite načine izučava nepoznata oblast, poznavanje adekvatnih izvora u štampanoj ili nekoj drugoj formi (elektronskoj, digitalnoj), izbor izvora koji najviše odgovara zadatoj temi, sposobnost razumevanja zadate teme i relevatnosti u odnosu na dostupan izvor
  3. Sposobnost formulisanja strategije za pronalaženje informacija usklađivanje potrebe za informacijama i odgovaraju}ih izvora, razvijanje sistematskih metoda koji su adekvatni potrebama pretraživanja razumevanje principa osnove i strukture baza podataka
  4. Sposobnost da se pronađe i pristupi informacijama razvijanje odgovaraju}ih tehnika pretraživanja (npr. korišćenje logičkih operatora), koriš}enje komunikacionih i informacionih tehnologija u skladu sa uslovima međunarodne akademske mreže korišćenje odgovaraju}eg indeksnog servisa, citatnih indeksa i baza podataka sves109 no korišćenje postojećih metoda u potrazi za podacima
  5. Sposobnost upoređivanja i procene dobijenih informacija iz različitih izvora, svest o potencijalnoj pristranosti i postoje}eg autoriteta, sposobnost recenzije prilikom objavljivanja radova, adekvatna selekcija dobijenih informacija u odnosu na postavljeni zahtev
  6. Sposobnost organizovanja, primene i razmene informacija sa drugima na način koji je adekvatan za određenu situaciju, citiranje bibliografskih referenci u radovima i tezama izrada sopstvene bibliografije, primena informacija za trenutno rešavanje problema, poznavanje i poštovanje autorskih prava i razlikovanje plagijata
  7. Sposobnost sinteze i usvajanja novih informacija što doprinosi stvaranju novog kvaliteta znanja.

SCONUL je konstruisao dijagram o različitim nivoima znanja, od početnika koji se uče osnovnim bibliotečkim i informaciono-tehnološkim veštinama, do nivoa pismenosti iskusnih stručnjaka.

Reference[уреди]

Literatura[уреди]