Lakmus

Из Википедије, слободне енциклопедије
Lakmusni prah
Hemijska struktura 7-hidroksifenoksazona

Lakmus (Litmus) je u vodi rastvorna smeša različitih boja ekstrahovanih iz lišaja, a posebno iz vrste Roccella tinctoria. On se često koristi na filter papirnoj osnovi, što je jedna od najstarijih formi pH indikatora (sredstva za testiranje kiselosti materijala). Plavi lakmus se pretvara u crveni pod kiselim uslovima i crveni lakmus papir prelazi u plavi pod baznim (i.e. alkalnim) uslovima. Do promene boje dolazi u pH opsegu 4.5-8.3 na 25 °C. Neutralni lakmus papir je ljubičast.[1] Lakmus se takođe može pripremiti kao vodeni rastvor koji funkcioniše na sličan način. Pod kiselim uslovima je crven, i pod baznim rastvor je plav.

Lakmusna smeša (CAS broj 1393-92-6) se sastoji od 10 do 15 različitih boja. Većina hemijskih komponenata lakmusa je slična sa komponentama srodne smeše poznate kao orcein. Oni se prvenstveno razlikuju u proporcijama komponenti. Za razliku od orceina, glavni sastojak lakmusa ima prosečnu molekulsku masu od 330.[2] Kiselo-bazna indikatorska svojstva lakmusa potiču od 7-hidroksifenoksazonskog hromofora.[3] Neke frakcije lakmusa imaju specifična imena, među kojima su eritrolitmin (ili eritrolein), azolitmin, spaniolitmin, leukurcein i leukazolitmin. Azolitmin ima skoro iti efekat kao i lakmus.[4]

Upotreba[уреди]

Lakmus papir
Litmus (pH indikator)
ispod pH 4.5 iznad pH 8.3
4.5 8.3

Glavna upotreba lakmusa je testiranje kiselosti rastvora. Mokri lakmus papir se isto tako može koristiti za testiranje u vodi rastvornih gasova. Gas se rastvori u vodi i nastali rastvor menja boju lakmus papira. Na primer amonijak, koji je alkalan, boji crveni lakmus u plavo.

Reference[уреди]

  1. ^ Römpp Chemie Lexikon - Version 1.0, Stuttgart/New York: Georg Thieme Verlag 1995 (Germany)
  2. ^ Beecken, H., E-M. Gottschalk, U. v Gizycki, H. Krämer, D. Maassen, H-G. Matthies, H. Musso, C. Rathjen, Ul. Zdhorszky (2003). „Orcein and Litmus“. Biotechnic & Histochemistry 78 (6): 289–302. DOI:10.1080/10520290410001671362. 
  3. ^ H. Musso, C. Rathjen. „Orcein dyes. X. Light absorption and chromophore of litmus“. Chem. Ber. 92: 751–753. 
  4. ^ E.T. Wolf: Vollständige Übersicht der Elementar-analytischen Untersuchungen organischer Substanzen, S.450-453, veröffentlicht 1846, Verlag E. Anton (Germany)

Vidi još[уреди]