Legija časti
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
|
|
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.
Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Војска. |
|
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
|
|
Legija časti ili Nacionalni orden Legije časti je francusko odlikovanje koje je ustanovio Napoleon Bonaparta, tada Prvi konzul Prve republike, 19. maja 1802. godine, kao priznanje za vojne ili civilne zasluge bez obzira na rođenje (prim. u tom smislu je to nešto novo u to doba, i može se smatrati tekovinom Francuske revolucije – u smislu da najviša priznanja mogu dobiti svi francuski građani bez obzira na poreklo, a Francuska revolucija je i inače rodno mesto moderne države i njenih institucija) ili veroispovest pod uslovom da je primalac ordena privržen i podržava slobodu i jednakost kao princip.
Orden je najveće priznanje u Francuskoj i ima pet stepena: Vitez (fr. Chevalier), Oficir (fr. Officier), komandant (fr. Commandeur), Veliki oficir ili Vrhovni oficir (fr. Grand Officier) i Veliki krst (fr. Grand'Croix).
Moto ordena je Čast i domovina (ili otadžbina - Honneur et Patrie), a sedište Reda Legije časti je u Palati Legije časti na levoj obali Sene u Parizu (u Ulici Legije časti br. 2 - 2, rue de la Légion d'honneur, F-75007 Paris).
Napoleonove ideje za ovaj orden su konačno odnele pobedu nad protivnicima koji su insistirali da se orden dodeljuje isključivo za vojne zasluge. Nakon što je postao imperator, Napoleon je predsedavao prvom ceremonijom dodele Legije časti koja se odigrala u julu (povodom pada Bastilje) 1804. godine u Hôtel des Invalides u Parizu (prim. prev. prvobitno bolnica i dom za ratne i vojne invalide, a danas kompleks muzeja i spomenika posvećenih vojnoj istoriji Francuske), Pariz.
Sam Napoleon, kao imperator, je uvek nosio krst i Velikog orla Legije časti (vidi sliku, na levoj strani grudi; danas je to Veliki krst).
U skladu sa predočenim idealima samog Napoleona kada je ustanovljavao Legiju časti, članstvo u Nacionalnom redu Legije časti (dobitnici ordena) je izuzetno egalitarno: i žene i muškarci, civili i vojno osoblje, bez obzira na njihov rang, čin, rođenje ili veroispovest, mogu dobiti bilo koji orden od pet mogućih Legije časti.
Prijem u Red Legije časti, pri čemu se orden može dodeliti posthumno (prim. prev. to je uvedeno nakon Prvog svetskog rata), podrazumeva 20 godina postignuća u vreme mira za civile ili izuzetnu hrabrost u vojnoj službi za vreme rata. Orden Legije časti za ratne zasluge automatski povlači za sobom dodelu Ratnog krsta (Croix de Guerre), najvišeg vojnog ordena u Francuskoj.
Za vreme Konzulata i Prvog carstva, Napoleon je bio Veliki majstor (grand master) Reda Legije časti, a Veliko veće sedam visokih oficira je vodilo računa o 15 teritorijalnih jedinica, ili "kohorti", gde je orden dodeljivan. Trenutno, Predsednik Francuske je Veliki majstor, a orden dodeljuje civilni kancelar uz pomoć veća čije članove imenuje Veliki majstor.
Postoje kvote za broj članova Reda Legije časti (što znači kad se dostigne kvota – dok neko ne umre, ne može se dodeljivati orden – to važi samo za francuske građane jer su samo oni članovi Reda Legije časti):
| Legija časti | Kvota | Stanje u 2000. godini |
|---|---|---|
| Vitez | 125.000 | 87.371 |
| Oficir | 10.000 | 22.401 |
| Komandant | 1.250 | 3.626 |
| Veliki oficir | 250 | 321 |
| Veliki krst | 75 | 61 |
Međutim, stranci su izuzeti iz ovoga, i ne primaju se u članstvo Reda Legije časti, ali im se dodeljuje sam orden za izuzetna postignuća ili zasluge.
Francuski građani se uvek primaju u članstvo Reda Legije časti u klasi vitezova (chevalier – najniži stepen). Da bi bili unapređeni u viši stepen, član mora pokazati da je ostvario nove zasluge za Francusku i određen broj godina mora proći između imenovanja i unapređenja u viši stepen. Jedini izuzetak je Predsednik Republike, koji dobija Veliki krst (najviši stepen Legije časti), neposredno nakon inauguracije. Strancima se može dodeliti odmah orden višeg stepena. Šefovima stranih država i ženama ili supruzima monarha se dodeljuje Veliki krst zbog njihovog statusa.
Samo Napoleon je svojevremeno lično podneo 48.000 nominacija za članstvo u Redu Legije časti.
Popularan je vic da polovina Francuske želi orden i članstvo u Redu Legije časti, a da je druga polovina već dobila orden, ali u stvarnosti većina ljudi mora da se zadovolji manje prestižnim "Nacionalnim ordenom za zasluge" koji se dodeljuje za "isticanje u službi".
Veterani iz Drugog svetskog rata, vojno osoblje koje je učestvovalo u Severnoafričkoj vojnoj kampanji i drugim francuskim vojnim operacijama u inostranstvu, kao i ranjeni vojnici, dobijaju orden nezavisno od kvote (tj. ne računaju se za kvotu). Godine 1998., svi još živi veterani Prvog svetskog rata iz svih savezničkih zemalja koji su se borili na francuskom tlu su dobili Legiju časti (vitezovi).
Ukoliko nosilac ordena počini teže krivično delo, orden mu se oduzima automatski. Ako počini lakše krivično delo ili prekršaj, orden mu se može oduzeti takođe.
Tehnički, članstvo u Legiji je ograničeno na francuske državljane. Strani državljani koji su služili Francuskoj ili idealima koje Francuska podržava mogu dobiti orden, što je skoro isto kao i članstvo u Redu Legije časti.
Spisak nekih dobitnika u 2009. godini[уреди]
- britanski dizajner visoke mode (sa Gibraltara) Džon Galijano, kreativni direktor Kristijana Diora (Christian Dior)
- britanski pisac J. K. Rouling, autorka serije romana o Hariju Poteru
- softverski inovator Fransoa Burdonkl (Francois Bourdoncle), suosnivač firme Exalead
- istoričar Robert O. Pekston (Robert O. Paxton), priznat zbog svojih radova o Višijevskom režimu u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata
- Karol Kidu (Carol Kidu) za rad na unapređenju ljudskih prava (prva državljanka Papue Nove Gvineje koja je dobila ovaj orden)
- japanski manga umetnik Rijoko Ikeda za popularnu mangu "Lady Oscar" u kojoj se radnja dešava tokom Francuske revolucije
- Veteran Drugog svetskog rata Settimeo Tiberio za hrabrost tokom Dana D
- CNN stariji dopisnik Džim Biterman (Jim Bittermann) za svoj novinarski rad tokom skoro 30 godina koliko živi u Parizu
- Veran Matić, srpski novinar i glavni i odgovorni urednik B92 "za borbu za nezavisnost i slobodu medija"
- Ružica Đinđić, humanitarni aktivista i udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića "za njen aktivni rad u fondaciji koju vodi"
Neki od ranijih dobitnika[уреди]
Kraljica Elizabeta II, Princ Filip i pokojni Lord Mauntbaten, Ser Lorens Olivije – glumac, Kralj Portugala i Brazila Dom Žoao VI, švedski Kralj Karl XVI,
JOSIP BROZ TITO (Veliki krst) 1956. godine,
Jugosloven, Srbin, partizanski narodni heroj iz Drugog svetskog rata, general Miloje Milojević, predsednik Saveza ratnih vojnih invalida Jugoslavije, potpredsednik Svetske federacije bivsih (antifasistickih)boraca Drugog svetskog rata, 27. februara 1956. od strane Francuske Vlade naimenovan je za nosioca Legije casti Komandantskog reda. Ukaz o odlikovanju potpisao je tadasnji Predsednik Francuske, Rene Koti. Orden mu mu je urucio predsednik Svetske federacije boraca, Alber Morel u martu 1956. godine. Miloje je ostao potpredsednik Svetske federacije boraca do 17. aprila 1959. godine, kada je, zbog obaveza na upravo primljenoj duznosti komandata Prve armije JNA, proglasen za pocasnog predsednika Svetske federacija boraca "iz zahvalnosti za ucinjene usluge Federaciji bivsih boraca i zbog odbrane mira i slobode u svetu". Literatura:Invalidski list od od 31. marta 1956. i HEROJ IZ LEVCA,strana 238-242, monografija Slobodana Maksimovica u izdanju NIC VOJSKA, Beograd 2000.
Akira Kurosava, Peter Međeši (mađarski premijer – 2000. god.), Kvisi Džouns (Quincy Jones – crni američki producent i muzičar), Tomas Hendrik Ilves (predsednik Estonije), Valentino (italijanski modni dizajner),
Vladimir Putin – tadašnji Predsednik Rusije – 2006. god.,
Harold Pinter (britanski dramski pisac), Klint Istvud, Dejvid Linč, Amitabh Bachchan (glumac i bolivudska zvezda), Šimon Peres, Stiven Spilberg, Selin Dion (Céline Dion – kanadska pevačica), Ingrid Betankur (Íngrid Betancourt – kolumbijsko-francuska političarka, spašena posle 6 godina zatočeništva kod FARC-a u Kolumbiji), Đorđo Armani (Giorgio Armani), Dejvid Petreus (David Petraeus – komandant američkih snaga u Iraku), Robert Parker (istaknuti američki kritičar vina), Ričard Dženret (Richard Jenrette – američki investicioni bankar)... itd.
Спољашње везе[уреди]
