Magnum Crimen

Из Википедије, слободне енциклопедије
MAGNUM CRIMEN омот књиге

Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (лат. magnum crimen значи „велики злочин“) је књига о развоју клерикализма у Хрватској од краја 19. века до краја Другог светског рата, др Виктора Новака (1889—1977), хрватског католичког свештеника и професора Универзитета у Београду, шефа Историјског института Српске академије наука и умјетности и почасног члана Југославенске академије знаности и умјетности,[1] која је први пут издата у Загребу 1948. године. Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој клерикализма у Хрватској од почетка 20. века (то јест од одржавања Свехрватског католичког конгреса у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата.

Непосредно по изласку из штампе, римска курија је анатемисала књигу и ставила је на Index librorum prohibitorum (Списак забрањених књига)[2][3][4].

Писање књиге — историја и мотиви[уреди]

У уводу књиге, Новак пише да је више од четрдесет година потрошио на скупљању материјала које ће касније користити при писању књиге. Са скупљањем материјала је почео још као ђак средње школе, наставио као универзитетски студент, па члан Аустријског историјског института и Ватиканске палеографске школе у Риму, те универзитетски професор у Загребу и Београду. Његова идеја водиља није била само да напише ову књигу, него трилогију чија ће, касније, прва два дела бити Magnum tempus[5] и Magnum sacerdos[6]. Године 1941, непосредно након разарања и окупације Краљевине Југославије, Новак ће бити међу првих десет које је Гестапо ухапсио. Од страха да касније не буде поново ухапшен и убијен, Новак је уништио сав материјал који је сакупио у току поменутих четрдесет година. Наставиће да ради на свом пројекту трилогије након ослобођења Београда, октобра 1944. године, тако што ће почети да пише њен трећи део - Magnum Crimen.

Посматрајући деловање Католичке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација католичанства и хрватске државности, што је претворило већину католичког свештенства у ватрене присталице усташа[7].

Садржај[уреди]

Књига је подељена на два тематска дела главама XV Зрење пред жетву[8] и XVI Крвава жетва[9]. У свом првом делу књига описује активности католичког клера у Краљевини Југославији који покушава да се постави изнад државе, да контролише државу и, што је могуће више, свакодневни живот њених грађана од почетка двадесетог века па до почетка Другог светског рата. Срж доктрине католичке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:

  • католички клер треба да има статус државних службеника
  • држава не може имати никакву контролу над Црквом
  • Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
  • црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини и да
  • школски програм Католичке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ католик[10].

Да би постигла своје циљеве, Католичка црква настоји свим силама у Краљевини Југославији да спречи одвајање цркве од државе. Католичка црква подржава активно клерикалне католичке политичке партије, конфронтирајући их другим конфесијама, а на првом месту Српској православној цркви, јавно проповедајући мржњу против православног становништва Краљевине и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам и нетолерантност према другим конфесијама.

Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (језуитски ред односно исусовце, фрањевачки ред, као и остале католичке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и римске курије, од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању реформистичког покрета у Католичкој цркви на тлу нове државе, као и да су свесно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у Католичкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву [11]) превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом. Другим речима, по Новаку Ватикан је страховао да ће у новој држави доћи до народног уједињења Срба и Хрвата у „Србохрвате“, чија би уједињена народна црква била ван директне контроле Ватикана (признавала она супримат Папе или не). Да би стала на пут овом процесу, римска курија извршила је снажан дипломатски притисак на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и приморала је да стави Хрватску старокатоличку цркву у илегалу (влада Чубриловића је ово учинила 1923. године), а потом је на чело Католичке цркве у Хрватској поставила Ватикану оданог језуита Алојзија Степинца[12]..

Новак такође пише о идејама Јосипа Јураја Штросмајера од којих је најзначајнија она која каже да је служење Богу једнако служењу народу[13]. Полазећи од те своје идеје водиље, Штросмајер ради активно на зближавању Срба и Хрвата и уводи старославенски језик у литургију Католичке цркве на Балкану[14] чему се агресивно одупире католичко свештенство у Хрватској и Словенији. Ово свештенство ставља римску курију између Бога и народа, захтевајући беспоговорну покорност католика римској курији и безусловну љубав према римском папи. Свештенство које је остало верно Штросмајеру је маргинализовано, а најватреније следбенике Штросмајера ће екскомуницирати загребачки надбискуп[15].

Штросмајера исто католичко свештенство које је против његових идеја прихвата као свога, али искривљује његове идеје или их не спомиње уопште. Штросмајерову судбину ће делити Фрањо Рачки, Анте Трумбић и Стјепан Радић — три хрватска политичара који су активно заговарали југословенство као заједнички именилац заједништва и живота словенског народа у Краљевини Југославији. Трумбићева и Радићева борба против централизма ће Католичка црква интерпретирати као подршку словеначком и хрватском сепаратизму[16].

Новак пише и подупире документима да чак антиславенске активности у словеначким и хрватским подручјима у Италији (што их је Италија добила као компензацију за њено учешће у Првом светском рату) не наилазе ни на какав отпор или осуду међу хрватским и словеначким клером у Југославији[17].

Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку католичког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује католицизам и хрватство, што католички клер активно подржава и интерпретира [18].

Други део ове књиге, тачније четири њене последње главе, говори о оснивању и постојању Независне Државе Хрватске. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићеву НДХ је тадашње вођство Католичке цркве у Хрватској прогласило за Civitas Dei („божју државу“). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је овим ставом Католичка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања 'српског питања', већ и активно учествовала у њиховом спровођењу. Књига је пуна ратних сведочанстава и докумената чиме се доказује активно учешће хрватског католичког клера у подршци, организацији, и извршењу истребљења и присилног преобраћања у католичанство Срба, те потпуно истребљење Јевреја и Рома у Краљевини Југославији. Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи је понашање ккатоличких свештеника у логору Јасеновац. После убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин који су могли да замисле, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели.

После рата ће се исти католички клер бранити тврдећи како су они били активно против присилног покрштавања и истребљења Срба наводећи писма и инструкције врха Католичке цркве послане клеру. Новак међутим тврди да су ова писма слана кад је посао истребљења и покрштавања био већ у великој мери завршен а сама писма нису била јавна нити су инструкције биле обавезне да се следе. Штавише, у једном чланку Новога листа (17. III 1942), католички клер се противи покрштавању Јевреја како би се избегло њихово истребљење[19].

Надбискуп Степинац је приказан у овој књизи као тврди католички крсташ који је јавно подржао оснивање Независне Државе Хрватске[20], признаје усташе као хрватске патриоте [21] и моли се за дуг живот Павелића и његове успехе[22], брани усташе пред римским папом [23] и био је одговоран за расистички став и понашање његовог клера.[24]

Књига Magnum Crimen за период НДХ обилато користи документацију објављену у збиркама "Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera" (Загреб, 1946.) и "Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima" (Загреб, 1946.)

Књига као академска референца[уреди]

Када је прво издање књиге изашло 1948. године у Загребу, сумња се да је велики део тиража купила и уништила Католичка црква. Због тога је ова књига била врло ретка у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Међу историчарима ова је књига прихваћена као озбиљна академска референца и, као таква, цитирана и референцирана веома често [2],[3]. Новакова књига је референчна књига у универзтетским библиотекама широм света [4].

Најранији прикази ове књиге су прикази проф. С. Троицког (1949 г. - види линк) и Швеђанина O. Neumann-a[25]. Neumann истиче две ствари у његовом прегледу: улогу проф. Новака у ширењу и одбрани југословенства и обиље документације коју је проф. Новак скупио и користио као материјал при писању ове књиге. Американац Вилијам Банди даје само кратак преглед ове књиге сажет у две реченице [26].

Marcel Cornis-Pope и John Neubauer тврде да је књига наручена да би подупрла Титове послератне инсцениране судска процесе.[27] Ипак, ова два аутора пишу да књига богато документира усташке злочине током рата у три логора смрти и друга насиља против Срба, Рома и Јевреја. Отуд су на Новака (у Хрватској) гледали као на издајника Хрватске. Британски новинар Робин Харис тврди да је Новакова теорија хрватског клеро-фашизма базирана на претераним проценама злочина, и мотивирана политичким разлозима.[28].

Књига има шест нескраћених издања [29] и једно скраћено[30]. Последње нескраћено издање ове књиге објавила је београдска издавачка кућа „Нова књига“ 1986. године (са репринтом 1989. године).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Љетопис Југославенске академије знаности и умјетности, Загреб 1979, странице 58 (позиција др. Новака у Академији — почасни члан академије), 673-4 (његова биографија)
  2. ^ A Conspiracy of Silence: Genocide in the Independent State of Croatia and Concentration Camp Jasenovac by Slobodan Kljakic Published 1991 Ministry of Information of the Republic of Serbia. pp. 35 [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Viktor Novak: Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, tom 2, Svjetlost, 1960 pp. 28
    Pogotovo otada otkad je to naređeno, sa pravom uzbunom, iz kolijevke klerofašizma, Vatikana, a Santo Officio stavio djelo na Index librorum prohibitorum, zacijelo žaleći samo što pisca njegova ne može da izvede na lomaču, da i s njime upriliči jedan monstruozno svečani Auto da fe, Actus fidei, dirigovanu ispovijest vjere!
  4. ^ Le génocide occulté: état indépendant de Croatie, 1941-1945 by Marco Aurelio Rivelli, Published by L'AGE D'HOMME, 1998 pp. 18:
    Loin de se repentir, donc, le Vatican s'est tu. L'auteur d'un ouvrage sur ce massacre, le Dr Viktor Novak, historien yougoslave d'origine croate, a vu son ceuvre, Magnum Crimen, publiée à Zagreb en 1948, à l'Index librorum prohibitorum en meme temps qu'il etait excommunié
  5. ^ Viktor Novak: Magnum tempus: ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti, 1830-1849, Nova knjiga, Beograd, 1987
  6. ^ Viktor Novak Josip Juraj Štrosmajer: apostol Jugoslovenske misli, Savez sokola kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1941
  7. ^ Novak [1948], странице I-XV
  8. ^ Novak [1948], pp. 469
  9. ^ Novak [1948], pp. 525
  10. ^ Novak [1948], стране 158-159
  11. ^ Отпали или одбачени анђели? (Матица хрватска: Број 2, Годиште I. / 2001.), Приступљено 9. 4. 2013.
  12. ^ Novak [1948], pp. 197-198
  13. ^ Novak [1948], стр. XIV
  14. ^ Novak [1948], pp. 257:
    Uvođenje starog slavenskog jezika u bogosluženje katoličkih Hrvata Strossmayer je punih pet decenija smatrao kao jedno od sredstava za zbližavanje zapadne s istočnom crkvom. Napori Strossmayera, koje je on učinio za te ideale u Rimu, Petrogradu, Beogradu i na Cetinju, ogromnih su razmjera
  15. ^ Novak [1948], pp. 420
  16. ^ Novak [1948], pp. 232
  17. ^ Novak [1948], pp. 366
  18. ^ Novak [1948], pp. 9 Dr. Ivan Šarić: Mi smo Hrvati i katolici i to hoćemo da budemo. Zato se sastadosmo da pred cijelim svijetom izjavimo, od kojega nam mnogi ne daju, da se zovemo Hrvati, a drugi nam hoće da krate da smo katolici.
  19. ^ Novak [1948], pp. 816
  20. ^ Novak [1948],
    Степинац у свом говору (комплетан - на странама 550-551) 10. априла 1941. каже: Odazovite se stoga spremno ovom mom pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i unapređenja NDH. Poznavajući muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskoga naroda mi smo duboko uvjereni, da će naš narod naići na puno razumijevanje i pomoć. Mi vjerujemo i očekujemo, da ce Crkva u uskrsloj Državi Hrvatskoj moći u punoj slobodi naviještati neoborive principe vječne Istine i Pravde.
  21. ^ Novak [1948], pp. 545 Katolički list" saopćuje, da je tom prigodom nadbiskup izrazio ne samo svoja čestitanja za obnavljanje NDH, nego je istodobno izrazio i svoje žaljenje povodom smrti njegovoga brata Petra Kvaternika, koji je kao ustaški odmentnik poginuo u borbi sa regularnim trupama jugoslovenske vojske u Crikvenici, u trenutku kada je objavljivao u tom mjestu NDH i odcjepljenje od Jugoslavije.
  22. ^ Novak [1948], pp. 990 Nadbisku Stepinac svake godine o Novoj godini predvodi svoje svećenstvo Paveliću i pozdravlja Pavelića sa željama da Pavelić uspije i do kraja izvrši "konsolidaciju" NDH moli za dug život Pavelića i njegove uspjehe a tako isto i na njegov imendan 13 VI i na rođendan 14 VII. Sam najsvečanije celebrira in pontifikalibus o godišnjici NDH i dopušta da se u katedrali najsvečanije izvode zadušnice za najvećeg ustaškog krvnika komandanta "Crne legije" Juru Francetića.
  23. ^ Novak [1948], pp. 887 U već spomenutom memorandumu papi Piju XII., nadbiskup Stepinac, zalaže se za tu monstruoznost NDH, i njen upravni aparat kao za "produženu ruku Gestapoa i Ovre", pošto smatra (18. V. 1943), da se radi "o paklenom planu uništenja katolicizma na istočnoj strani Jadrana koju pripremaju neprijatelji Crkve u tim krajevima". Da bi bio što uvjerljiviji, nadbiskup Stepinac je čitav niz ustaških zločina pripisao naprosto partizanima, a zločince svećenike nastojao da odbrani od optužbi koje su doprle do samog Vatikana.
  24. ^ Novak [1948], pp. 939. Msgr. Binički in "Razbojnička pećina": Mnogi su sladokusci zamjerali Ocu Domovine (tj. Anti Starčeviću) što je poznatu pasminu (tj. Srbe) nazvao "vlaškim nakotom". Kao da Vlasi nisu ljudi, van živine, koje se kote. Tko dobro luči, dobro uči. Treba dobro razlučitu stare hrvatske Vlahe - pastire od smeća što su ga Turci sa svih strana zgrnuli u ostanke drevne kraljevine Hrvatske.
  25. ^ Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj by Oscar Neumann in Journal of Central European Affairs, Vol 10. Boulder CO, 1950. стране 63-65
  26. ^ Foreign Affairs Bibliography by Council on Foreign Relations, by William P. Bundy, Archibald Cary Coolidge, Council on Foreign Relations, Hamilton Fish Armstrong - vol. 57, no. 3 - pp. 340
    A Jugoslav historian's lengthy indictment of clericalism in Croatia over the past half-century. The latter half of the book, covering the period of "independent" Croatian state of Ante Pavelic on the basis of a wealth of material from many sources, pays particular attention to the role of Achbishop Stepinac.
  27. ^ Cornis-Pope (2004), стр. 164.
  28. ^ Harris, Robin. „On Trial Again“. Catholic Culture. Trinity Communications Приступљено 16. 7. 2008.. 
  29. ^ Worldcat search, Приступљено 9. 4. 2013.
  30. ^ Viktor Novak: Velika optužba (Magnum crimen): pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Svjetlost Sarajevo 1960

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: