Мао Цедунг
 |
Овај чланак или један његов део није преведен или транскрибован. Ако га можете превести, кликните на картицу уреди и преведите га, водећи рачуна о стилу и правопису. |
| У овом чланку, сходно кинеској пракси, презиме претходи имену. Мао самим тим представља презиме, док је Цедунг име особе у питању. |
| Мао Цедунг | |
 |
|
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 26. децембар 1893. |
| Место рођења | Шаошан, Хунан ( Кина) |
| Датум смрти | 9. септембар 1976. |
| Место смрти | Пекинг ( Кина) |
| Политичка партија | Комунистичка партија Кине |
| Супружник | Луо Јисју (1907-1910) Јанг Кајхуеј (1910-1920) Хе Циџен (1930-1937) Ђанг Ћинг (1939-1976) |
| Професија | политичар |
| Мандат(и) | |
| Секретар Централног комитета Комунистичке партије Кине | |
| 19. јун 1945. — 9. септембар 1976. | |
| Претходник | он (као секретар Централног политибироа) |
| Наследник | Хуа Гуофенг |
| Секретар Централног политбироа КП Кине | |
| 20. март 1943. — 28. септембар 1956. | |
| Претходник | Џанг Вентјен |
| Наследник | он (као секретар Централног комитета) |
| Секретар Централне војне комисије КП Кине | |
| 23. август 1945 – 1949. — 8. септембар 1954 — 9. септембар 1976. |
|
| Претходник | функција установљена |
| Наследник | Хуа Гуофенг |
| Председник Народне Републике Кине | |
| 27. септембар 1954. — 27. април 1959. | |
| Претходник | функција установљена |
| Наследник | Љу Шаоћи |
| Члан Националног народног конгреса | |
| 15. септембар 1954 — 18. април 1959. — 21. децембар 1964 — 9. септембар 1976. |
|
уреди  |
|
Мао Цедунг, раније Мао Це Тунг[a] (традиционални кинески: 毛泽东; упрошћени кинески: 毛澤東; пинјин: Máo Zédōng, Вејд-Џајлс: Mao Tse-Tung) 
izgovor (помоћ·инфо) (26. децембар 1893 — 9. септембар 1976.) био је кинески политичар, вођа Комунистичке партије Кине у победи над Куоминтангом у Кинеском грађанском рату и вођа Народне Републике Кине од њеног оснивања 1949. па све до његове смрти 1976. године. Мао Цедунг сматра се једном од најзначајнијих личности у модерној историји,[1] а часопис Тајм (Time) уврстио га је међу 100 најзначајнијих личности 20. века.[2]
Садржај |
Младост [уреди]
Рођен је 1893. године у селу Шаошан, покрајина Хунан, у породици имућних сељака.[3][4] Његов отац га је, као осмогодишњака, послао на похађање основне школе у родном месту. Две године касније, уписао је вишу основну школу у оближњем градићу Тунгшану. Наставу је похађао заједно са студентима из виших социјалних класа, због чега су га стално малтертирали због његовог сељачког порекла.[5] По завршетку школе у Тунгшану 1907, отац га је оженио за Луо Јишиу (1889-1910), како би тиме ујединио поседе двеју породица. Његова прва супруга умрла је три године после.[6] Мао је тада почео да чита књиге потреби да се Кина трансформише у државу базирану на систему Западне демократије. У то време су избиле прве масовне демонстрације против неимаштине, а једном су изгладнели сељаци провалили у штагљеве његовог оца. Мао се с тим није слагао, али је имао симпатија према потлаченим масама.[7]
Политичка активност 1911-1927. [уреди]
Године 1911, уписао је средњу школу у Чангшау. Мао је тада, у вртлогу распада монархије и образовања републике, написао свој први политички реферат. Као симбол побуне против старог система, Мао и неки његови другари одрезали су своје традиционалне репове на затиљцима.[8]
По избијању Шинхај револуције против династије Чинг 1911. године, Мао се прикључио Револуционарној армији у Хунану. Завршетком борби и проглашењем Републике Кине у пролеће 1912, напустио је војску и ускоро се вратио у школу.[9] Године 1918. је дипломирао на Првој провинцијској пучкој школи у Хунану.
Након дипломирања, отпутовао је у Пекинг, где је живео са Јанг Чангџијем, будућим шурјаком, који је био запослен на Универзитету у Пекингу. На препоруку Чангџија, Мао је радио као помоћник књижничара у Универзитетској књижници, под туторством Јанга Каихуија, који ће касније увелике утицати на Маове ставове. Касније се уписао на Универзитет као ванредни студент. По повратку у Чангша, постао је равнатељ школе. Обновио је пријатељство с Јанг Каихуи, кћерком професора Јанга и њих двоје су се убрзо венчали.
Дана 23. јула 1921, Мао је учествовао на првом заседању Националном конгресу комунистичке партије Кине у Шангају. Две године касније, био је изабран за једног од пет комесара Централног комитета Партије током трећег заседања Конгреса партије. Касније те исте године, вратио се у Хунан, по директиви Централног комитета КП Кине како би образовао хунански одсек Куоминтанга. Наиме, вођа Куоминтанга, Сун Јат Сен, почео је да води политику активне сарадње с кинеским комунистима.[10]
Године 1924, био је делегат на првој Националној конференцији Куоминтанга, где је био изабран за извршног секретара Централног комитета. исте године, постао је извршни секретар шангајског одсека Куоминтанга и секретар Организационог одељења.
Мао је неко време боравио у Шангају, али је револуционарни набој КП кине спласнуо током сарадње с Куоминтангом, због чега се вратио у родни Шаошан. Након вести о комунистичким устанцима у Шангају и Квангчоуу 1925, вратила му се жеља за учешћем у радничком покрету. Упутио се у Квангдонг, једну од база Куоминтанга, како би узео учешћа у припремама за друго заседање Националног конгреса Куоминтанга. Октобра 1925, постао је привремени директор за пропаганду при Куоминтангу.
Почетком 1927, вратио се у Хунан, да би на ванредно сазваном састанку комунистичке партије, одржао реферат о својим истраживањима о сељачким устанцима током Куоминтангове тзв. Северне експедиције. Његово „Излагање о сељачком покрену у Хунану“ сматра се за темељ развоја сопствених револуционарних теорија.[11]
Рат [уреди]
Као један од вођа КП Кине избјегао је бијели терор године 1927. У планинама југоисточне Кине је започео устанак и створио Кинеску совјетску републику те развио властиту марксистичко-лењинистичку доктрину која ће се послије назвати маоизам. Његово инзистирање на сељацима као бази револуционарног покрета и герилској стратегији је довело до сукоба с догматима који су инзистирали на ослањању на радничку класу и борбу у градовима. Мао је тај сукоб изгубио, па су кинески комунисти, одбацивши његову стратегију поражени у сукобу с националистичком војском Чанг Кај Шека и присиљени на Дуги марш у Јенан. Тамо се Мао поновно наметнуо као вођа и из те базе руководио борбом против Чанга и јапанских освајача који су напали Кину године 1937. Након јапанског пораза у другом свјетском рату комунисти и националисти су наставили рат, да би крајем 1949. комунисти однијели коначну побједу. 1. октобра 1949. је проглашена НР Кина, а преживјели националисти су побјегли на острво Тајван, који се данас службено сматра „отпаднутом“ кинеском провинцијом.
Вођа Кине [уреди]
Мао Цедунг је тако након више од једног вијека по први пут успио све кинеске територије ставити под једну власт и окончати грађанске ратове, устанке и револуције. Годину дана касније је успјешна кинеска интервенција у корејском рату повећала престиж младе државе.
Првих девет година под Мао Цетунгом су такође запамћене по увођењу низа реформи -
- поједностављању кинеске абецеде у сврху повећања писмености,
- заустављању инфлације и
- аграрној реформи.
Но, сва су та достигнућа засјењена економском катастрофом у коју се претворио Велики корак напријед. Нешто касније се НР Кина одметнула од свог традиционалног савезника СССР-а и постала једном од најизолованијих држава свијета. Под Мао Цедунгом Кина је створила и тестирала нуклеарно оружје и тако постала великом свјетском силом.
У настојању да сузбије опозицију својој власти, Мао је године 1966. покренуо Културну револуцију која је довела до општег економског и друштвеног хаоса. Хаос је заустављен тек неколико година касније.
Наслеђе [уреди]
Култ личности који је започео за Маовог живота у НР Кини је настављен и након његове смрти. Док се у Кини сматра највећим националним јунаком, дотле га у остатку свијета, поготово међу антикомунистичком јавношћу, сматрају једним од највећих злотвора 20. вијека. С друге стране, многи његову револуционарну стратегију сматрају једним од најблиставијих примјера војне теорије.
Напомене [уреди]
- ^ Иван Клајн, Речник језичких недоумица, Прометеј, Нови Сад 2008. ISBN 978-86-515-0212-8
Референце [уреди]
- ^ „Mao Zedong“ (HTML). The Oxford Companion to Politics of the World Приступљено 8. 4. 2009.
- ^ Time 100: Mao Zedong By Jonathan D. Spence, 13. април 1998.
- ^ Schram 1966. p. 19.
- ^ Carter 1976. p. 6.
- ^ Schram 1966. p. 26.
- ^ Carter 1976. p. 10.
- ^ Carter 1976. pp. 11–12.
- ^ Schram 1966. pp. 26–27.
- ^ Feigon, Lee (2002). Mao: A Reinterpretation. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 17. ISBN 1-56663-522-5.
- ^ „毛泽东生平大事(1893–1976)“. (Major event chronology of Mao Zedong (1893–1976), People's Daily
- ^ „'Report on an investigation of the peasant movement in Hunan' Mao Zedong 1927“
Литература [уреди]
- Carter, Peter (1976). Mao. London: Oxford University Press. ISBN 978-0192731408.
- Schram, Simon (1966). Mao Tse-Tung. London: Penguin Books. ISBN 978-0140208405.
Спољашње везе [уреди]
|
||||||||||||||||
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
