Пројекат Математичка генеалогија

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Mathematics Genealogy Project)

Пројекат Математичка генеалогија (енгл. Mathematics Genealogy Project) јесте база података о докторима математике и њиховим менторима, која на тај начин даје академску генеалогију са релацијом „родитељства” заснованом на менторству дисертација. Године 2007, подаци прате генеалогију преко 110.000 доктора математике широм света и сежу у прошлост све до времена Лајбница. Пројекат Математичка генеалогија и његово веб-сајт одржава професор Хари Кунс на Државном универзитету Северне Дакоте.

Историја[уреди | уреди извор]

Хари Кунс, тада професор на Државном универзитету Манкатоа (данас Државни универзитет Минесоте у Манкатоу), први пут је са колегама математичарима разговарао о идеји о бази података о докторатима у математици раних 1990-их година. Већина саговорника је била става да такав пројекат „није математика, није историја математике и не може се спровести”. Међутим, убрзо је дошло време када се математичком заједницом почела ширити употреба интернета и Хари је са супругом Сузан Шилинг дошао до закључка да би мрежа нудила савршен начин за представљање и ширење ових података. У пролеће 1996, Кунс је послао писма на адресе неколико стотина америчких математичких департмана са програмом докторских студија тражећи имена докторанада, називе њихових дисертација и имена ментора, на која је одговорило тек око 25—30% институција, ипак довољно да се започне се пројектом. Септембра 1996, Кунс је поставио први скуп података са 3.500 имена. Јануара следеће године, одржао је предавање о пројекту на Заједничким математичким сусретима у Сан Дијегу.

Кунсов департман је покривао неке од трошкова за студенте који су му помагали у изради пројекта, али је највећи део ипак плаћао из свог џепа. Године 1999, Кунс одлази у пензију и у почетку му је универзитет дозволио да настави да користи канцеларију за рад на пројетку. Међутим, 2002. године администрација је ускратила подршку и Кунс је морао да тражи нови дом за пројекат, који је нашао на Државном универзитету Северне Дакоте који му је, након дужих преговора, понудио положај придруженог професора и канцеларију. Према Кунсу, један од декана у Манкатоу је без увијања тврдио да „пројекат нема никакву академску вредност”. (Након апела на веб-сајту Математичке генеалогије, декан је био „затрпан” протестним писмима.) Кунс је купио рачунар и уселио се, а на новом департману је упознао и Мичела Келера, „одличног залуђеника за рачунаре”, сада на докторским студијама математике на Технолошком институту Џорџије, за којег очекује да ће највероватније преузети одржавање пројекта када он то више не буде у стању.

Један од првих извора које је Кунс користио за изградњу базе података били су Сажеци дисертација, публикација која садржи наслове, сажетке, и од око 1995. имена ментора докторских дисертација одбрањених у Сједињеним Америчким Државама. У разговору за Обавештења Америчког математичког друштва 2007, Кунс се присећа како би „сваког петка око 6 увече покупио око двадесет пет томова Сажетака, отишао у канцеларију и провео викенд уносећи податке из њих”. Важан подстицај пројекат је добио 1999, када је Инситут за истраживања у математичким наукама из Берклија Кунсу понудио једномесечно чланство, током којег је стекао познанства која су била важна за даљи развој, укључујући и директора Института Дејвида Ајзенбада, као и прилику да прошири реч о пројекту. Године 2002, посећује Универзитет у Билефелду, на којем му Улф Реман успоставља пресликан сајт (енгл. mirror site) веб-сајта пројекта и упознаје немачке математичаре који су могли у додавању података у базу података и добија фото-копије спискове нових доктора наука са немачких универзитета објављиване у Саоштењима Немачког математичког друштва.

База је тако непрекидно и незаустављиво расла. Године 2007, база је имала податке о преко 110.000 доктора математике и прима око 900 нових уноса сваког месеца. Кунс нове пријављене докторате проверава тражећи ментора у бази или на веб-сајту MathSciNet (веб-верзији Математичких прегледа Америчког математичког друштва), као и поређењем са Сажецима дисертација за докторанде америчких универзитета. База се стално проширује новим подацима и евентуалним исправкама постојећих.

Пројекат Математичка генеалогија финансијски подржава Клејов математички институт као и бројни појединци личним донацијама (међу којима је највећу, „реда Ферма-Вајлсове теореме”, дао Доналд Кнут са супругом), а Америчко математичко друштво обезбеђује пресликан сајт и простор за представљање на Заједничким математичким сусретима. Чланке о пројекту објавили су, између осталих, Летописи високог образовања и Наука (Science) 1999, Призма 2000. и Обавештења Америчког математичког друштва 2007.

Садржај[уреди | уреди извор]

Сваки унос у Математичкој генеалогији садржи име математичара — примаоца доктората; име институције на којој је докторат одбрањен, односно стечен степен доктора наука; годину када је степен доктора наука додељен; наслов дисертације и име ментора. Од 2003, на свакој страни се налази и ознака предмета тезе у класификацији Америчког математичког друштва, а од 2007. и хипервеза ка претрази академских чланака математичара у питању на MathSciNet-у, као и ка његовој биографији на веб-сајту МекТутор историја математике, ако је тамо покривен. Испод ових података, база приказује се списак свих његових докторанада, који се може видети по абецедном или хронолошком редоследу. База података је, осим за докторате у математици, отворена и за блиска поља попут статистике и рачунарства.

Један од најзанимљивијих детаља о пројекту јесте „породична” терминологија, која је преко њега већ постала делом поткултуре математичке заједнице. Тако, ментор доктората је „родитељ”, његов ученик је „син” или „кћерка”. Докторанди истог ментора међу собом су „браћа” и „сестре”. Ментор ментора је „дека” или „бака”, његов ментор „прадека” или „прабака”, те „чукундека”, „наврндека”, „курђел”, и тако даље. Тако сваки математичар у бази има дрво својих „предака”, које се може и наручити одштампано на постеру величине метар са метар. Сваки професор математике, осим своје „деце”, има и цело дрво „потомства”, „ујаке”, „тетке”, „нећаке”, скупови математичара „заједничке претке” и тако даље, стварајући потпуни опис новије интелектуалне историје математичких наука.

Веб-сајт такође садржи и страну са списком 50 математичара са највише докторанада у историји математике, на врху којег се 2007. налазе Рожер Мајер Темам и Ронолд Вајет Парсивал Кинг са по тачно стотину докторанада (први на Орсеју и Универзитету Индијане, потоњи на Харварду). Међутим, за сваког математичара база одржава и податке о броју „потомака”. Тако, на пример, Давид Хилберт, при врху листе са 75 „деце”, који је свој докторат одбранио у Кенигсбергу 1885, до данас има чак 14.321 доктор-потомка. Његов ментор, Феликс Клајн, доктор наука од 1868, имао је 58 „деце” и већ 27.564 потомка. Готфрид Вилхелм Лајбниц, који је степен доктора права стекао у Алтдорфу 1666, имао је двоје „деце” које је скупа наследило чак 44.550 потомака.

Литература[уреди | уреди извор]

  • (језик: енглески) A Labor of Love: The Mathematics Genealogy Project (Рад из љубави: Пројекат Математичка генеалогија), Notices of the American Mathematical Society, том 54 (2007), број 8, pp. 1002—1003.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]