Nekodirajuća DNK

Из Википедије, слободне енциклопедије

U genetici, nekodirajuća DNK opisuje komponente DNK sekvenci organizma koje ne kodiraju proteinske sekvence. Kod mnogih eukariota, veliki udeo totalne veličine genoma jednog organizma sačinjava nekodirajuća DNK. Količina nekodirajuće DNK, i proporcija kodirajuće i nekodirajuće DNK znatno varira između vrsta.

Veliki deo nekodirajuće DNK nema poznatu biološku funkciju, te se ponekad naziva „DNK smećem“. Postoji više tipova nekodirajućih DNK sekvenci sa poznatim biološkom funkcijama, uključujući transkripcionu i translacionu regulaciju protein kodirajućih sekvenci. Druge nekodirajuće sekvence imaju moguće, ali još uvek neodređene funkcije. To proizilazi i visokih nivoa homologije i konzervacije u sekvencama koje ne kodiraju proteine, ali su nezavisno od toga pod visokim selektivnim pritiskom. Mada je to indikacija da nekodirajuću DNK ne treba indiskriminantno nazivati smećem, nedostatak konzervacije sekvenci najvećeg dela nekodirajuće DNK sa nepoznatom funkcijom sugeriše da je ona najverovatnije bez funkcije.

Frakcija nekodirajuće genomske DNK[уреди]

Totalna količina genomske DNK znatno varira između organizama. Proporcija kodirajuće i nekodirajuće DNK unutar tih genoma isto tako znatno varira. Više od 98% ljudskog genoma ne kodira proteinske sekvence, uključujući sekvence unutar introna i većinu intergenske DNK.[1]

Ukupna veličina genoma i zastupljenost nekodirajuće DNK su uglavnom u korelaciji sa kompleksnošću organizma, mada postoje brojni izuzeci. Na primer, genom jednoćelijske Polychaos dubium (ranije poznate kao Amoeba dubia) sadrži više od 200 puta veću količinu DNK od čoveka.[2] Genom naduvane ribe Takifugu rubripes ima samo jednu osminu genoma čoveka, mada ima uporediv broj gena; oko 90% njenog genoma je nekodirajuća DNK[1] i najveći deo razlike u veličini genoma izgleda da se se sastoji od nekodirajuće DNK. Velike varijacije veličine genoma između eukariotskih vrsta su poznate kao enigma C-vrednosti ili paradoks C-vrednosti.[3]

Oko 80 procenata nukleotidnih baza u humanom genomu se može transkribovati,[4] ali transkripcija ne podrazumeva funkciju.[5]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ а б Elgar G, Vavouri T (July 2008). „Tuning in to the signals: noncoding sequence conservation in vertebrate genomes“. Trends Genet. 24 (7): 344–52. DOI:10.1016/j.tig.2008.04.005. PMID 18514361. 
  2. ^ Gregory TR, Hebert PD (April 1999). „The modulation of DNA content: proximate causes and ultimate consequences“. Genome Res. 9 (4): 317–24. DOI:10.1101/gr.9.4.317. PMID 10207154. 
  3. ^ Wahls, W.P., et al. (1990). „Hypervariable minisatellite DNA is a hotspot for homologous recombination in human cells“. Cell 60 (1): 95–103. DOI:10.1016/0092-8674(90)90719-U. PMID 2295091. 
  4. ^ Pennisi, Elizabeth (2007). „DNA Study Forces Rethink of What It Means to Be a Gene“. Science 316 (5831): 1556–7. DOI:10.1126/science.316.5831.1556. PMID 17569836. 
  5. ^ Struhl, Kevin (2007). „Transcriptional noise and the fidelity of initiation by RNA polymerase II“. Nature Structural & Molecular Biology 14 (2): 103–105. DOI:10.1038/nsmb0207-103. PMID 17277804. 

Literatura[уреди]


Spoljašnje veze[уреди]