Novgorodski slučaj

Из Википедије, слободне енциклопедије

Novgorodski slučaj je krivični postupak protiv Antonine Fedorove (kasnije Martinove) koja je, po paragrafima 30.3 i 105.2 Krivičnog zakona Ruske Federacije optužena za pokušaj ubistva svoje kćerke Alise, stare 2 godine i 7 meseci.

Slučaj je naišao na širok odziv javnosti zahvaljujući njegovom širokom razmatranju u Runetu i medijima od aprila 2007. godine, razmatranju koje je inicirano objavom u blogu Antonjinog muža Kirila Martinova.

Sam izraz „novgorodski slučaj“ uvela je u upotrebu informaciona agencija „Regnum“, 20. aprila 2007. godine, pošto se događaj zbiva u Velikom Novgorodu.

Porodica optužene ima tri člana: Kiril Martinov, profesor filosofije i publicist, Antonjina (22 godine, privremeno nezaposlena, neguje dete) i Alisa, Antonjinina kćerkica iz prvog braka (rođena 2004).

Do sredine avgusta 2007, postupak je vodio islednik za posebno važne postupke tužilaštva Velikog Novgoroda, pravni savetnik Vladimir Viktorovič Kolodkin.

Hronologija[уреди]

Amaterski pokušaj rekonstrukcije na mestu gde je pala Alisa. Snimak je načinjen sa mesta na kome je navodno stajao svedok.

Dana 26. februara, Antonjinina kćerkica Alisa pala je u stepenišni otvor sa drugog sprata. Svedok događaja bio je jedanaestogodišnji dečak, drug susetkinog sina, koji je stajao na stepeništu jedan sprat više. On je ispričao susedima da je video kako je „starija devojčica bacila mlađu“. Po Antonjininoj verziji, desio se nesrećni slučaj.

Kćerka i majka prevežene su hitnom pomoći u bolnicu. Kod Alise je ustanovljen potres mozga, naprslina vilice, četiri ispala zuba i ugruvanost od pada. Susedi su pozvali miliciju i milicija je u bolnici uzela od Antonjine pismenu izjavu u vreme dok je dete bilo na pregledu[1].

Dana 16. marta operativac milicije doneo je Antonjini službeni poziv da se u svojstvu svedoka javi u postupku operativne provere uzroka pada deteta. Po Kirilovim rečima, operativac je usmeno prokomentarisao da su u njenim postupcima nađeni elementi krivičnog dela iz čl. 105 KZ RF – „ubistva“[1].

Dana 18. marta, advokat Konstantin Pakin, bivši islednik, poznat naročito po odbrani Jevgenija Mihailova, optuženog za ubistvo pisca Dimitrija Balašova[2]. Po rečima Kirila, taj advokat je u principu insistirao da se slučaj ne iznosi u javnost, najavljujući da će u protivnom smesta odustati od odbrane[1].

Dana 19. marta, Antonjina i Kirilo su dali izjave isledniku Kolodkinu[1]. 20. marta, po savetu Advokata Pakina, Antonjina se u Moskvi podvrgla nezavisnom testu na detektoru laži (poligrafskom ispitivanju)[1][5].

22. marta pokrenut je krivični postupak po članu 30. pp. 3, čl.105 pp. 1. KZ RF[1].

23. marta, član Društvene komore RF, Aleksej Čadajev, uputio je novgorodskom gradskom tužiocu dopis sa molbom da se spisi postupka, koji nisu istražna tajna, dostave komisiji DK RF za regione i saradnju sa pravosudnim organima[3].

26. marta, predsednik Saveza književnika Rusije Valerij Ganičev napisao je gubernatoru Novgorodske oblasti, Prusaku, pismo sa karakteristikom porodice Antonjine i Kirila i sa molbom da se na taj slučaj obrati pažnja. Iz gradske administracije kasnije je odgovoreno da je to pismo prosleđeno tužilaštvu da se ono s njim upozna[3].

27. marta, islednik je poslao rešenje o pokretanju krivičnog postupka, a istovremeno i dopis organima starateljstva sa zahtevom da se “dete odmah oduzme na osnovu čl. 77 Zakona o porodici RF[1]. Po rečima Kirila Martinova, islednik je telefonirao u organ starateljstva i doslovno rekao: “Fedorova je priznala pokušaj ubistva kćerke, oduzmite dete.” [6].

Zbog intervencije DK RF, advokat Konstantin Pakin je odbio da dalje vodi odbranu[7]
Prema informaciji koju je anonimni izvor iz tužilaštva dao novinaru Andreju Letjaginu [8][9], „toga dana, organi starateljstva oduzeli su dete majci i predali ga na staranje i negu drugim rođacima“. Kiril Martinov demantuje tu informaciju[10].

30. marta, dopis islednika je stigao organu starateljstva koji je pokušao da bez rešenja predstavnika mesne uprave i bez sudske odluke oduzme Alisu od majke[1].

6. aprila Antonjinu su pozvali da se javi u tužilaštvo 9. aprila. Advokat Vladimir Bajdjuk (takođe bivši islednik) odbio je da vodi odbranu izjavivši da je krivica Antonjine, tobože, očigledna. Nađen je novi advokat koji je prihvatio da vodi odbranu[1].

9. aprila Antonjina je saslušana u tužilaštvu u svojstvu okrivljene. Po rečima Kirila, na saslušanju su je “zastrašivali”, preteći da će prekvalifikovati delo u delo iz člana 105. pp. 2, za koje su govorili da se “za njega strelja”[11].

13. aprila od Antonjine su uzeli obavezu da se ne udaljava iz grada[3].

18. aprila provedena je kompleksna sudsko-medicinska psihološko-psihijatrijska ekspertiza koju su obavili psihijatri i psiholog-veštak Novgorodskog oblasnog psihoneurološkog dispanzera. Zaključak ekspertize: kako u periodu inkriminisane radnje, tako i danas, Fedorova nije patila i ne pati ni od kakvog psihičkog poremećaja[12][13].

19. aprila, Fedorova je okrivljena da je izvršila zločin predviđen stavom 3 člana 30 i tačkom “v” stava 2 člana 105 KZ RF. Isto dana, u 16: 30 h, Novgorodski gradski sud, po zahtevu islednika, doneo je rešenje o pritvoru protiv Fedorove. Islednik je obrazložio zahtev time da je Fedorova “optužena za izuzetno opasan zločin, da nigde ne radi, da je stalno u kontaktu i da živi zajedno sa svojom maloletnom kćerkom i da može ponovo izvršiti nasilne radnje prema svom maloletnom detetu. Povrh toga, težina optužbe upućuje na to da optužena može pokušati bekstvo i tako ometati postupak.” Saglasno članu 108 Zakona o krivičnom postupku RF, mera pritvora se može izreći samo ako “nije moguća primena ni jedne druge, blaže zakonske mere”. Istog dana, Fedorova je uhapšena. Naveče, u blogu Kirila Martinova pojavljuje se prvo javno saopštenje o tom krivičnom postupku[14].

20. aprila, saopštenja u blogovima Kirila i porodičnih prijatelja pojavljuju se u “top Jandeksa” – spisku najčitanijih zapisa u blogovima – a na ta saopštenja pojavljuje se stotine pozivanja i linkova u drugim blogovima. Informativna agencija “Regnum” uvodi u upotrebu izraz “novgorodski slučaj”. Osnovana je [[|]]-zajednica novgorod_delo. Maksim Kononenko obustavio je vođenje čuvenog bloga “vladimir.vladimirovich.ru” i na njemu je objavio obaveštenje o novgorodskom slučaju[15][16]. Pojavljuju se komentari Holmogorova [17], Čadajeva [18] i drugih. U Novgorodu je oblasnom sudu predata žalba protiv rešenja o pritvoru, u smislu čl.108.11 ZKP RF ([19]). Žalba će biti razmotrena 8. maja (vidi dalje).

21. aprila, u emisiji “Posebno opasan”, iz studija NTV, izložen je problem novgorodskog organizovanog kriminala i njegovih veza sa regionalnom vlašću, što otvara diskusiju na temu „Novgorod – gangsterski zabran“ u kontekstu odbrane Antonjine Fedorove.[20]

22. aprila, poslanik gradske skupštine (Dume) Velikog Novgoroda, Aleksandar Dejna, obratio se pismom gradskom tužiocu Andreju Jefimovu
. Informacija o hapšenju Antonjine pojavljuje se na mnogim informacionim sajtovima, često sa nekorektnim naslovima u kojima se otvoreno tvrdi da je majka pokušala da ubije dete. Kiril se obraća kolegama sa zahtevima da isprave naslove na neutralan način, a ponekad mora i da preti sudskim tužbama[21]. Praćenjem načina informisanja o slučaju bave se i članovi zajednice „novgorod_delo“.[22][23][24]

23. aprila odjeknuo je nastup Jegora Holmogorova na Radio “Majaku” [25] i objavljen je članak Alekseja Korjakova u „Agenciji nacionalnih novosti“, koji je preneo gledište tužbe i optužio Živi Žurnal da vrši „pritisak na porotu“[26].

24. aprila, poslaniku Državne skupštine (Gosudarstvene Dume) RF, A.V.Čujevu predato je pismo sa detaljima slučaja. Sklopljen je sporazum sa advokatom Konstantinom Aleksandrovičem Ribalovim, iz advokatske kancelarije „Baršćevski i partneri“, da vodi odbranu.[27]

25. aprila stigao je službeni odgovor islednika Kolodkina na pitanje poslanika Dejne (vidi sledeći odeljak). U „Novoj novgorodskoj gazeti“ izašao je veliki članak (preko cele strane) Alekseja Korjakova, koji u potpunosti podržava gledište tužbe[28]. (Kasnije se Korjakov izvinio Antonjini [29] i napisao objektivniji članak.)

26. aprila predat je advokatski podnesak načelniku pritvora, pošto se Antonjina žalila na zdravstvene probleme[30]. U blogu Kirila Martinova pojavio se tekst pisma Generalnom tužilaštvu RF [31], koje je potpisalo još mnogo ljudi.

Krajem aprila – početkom maja, u zajednici novgorod_delo organizovana je kampanja moralne podrške Antonjini [32]. Antonjini su u zatvor masovno slata pisma, telegrami i teleksi, kako iz zemlje, tako i iz bližeg i daljeg inostranstva.

27. aprila advokat je tužiocu Novgorodske oblasti uputio molbu da se prema Antonjinoj ukine pritvor u smislu čl. 110 ZKP RF, kao i da se obustavi krivični postupak protiv nje zbog nepostojanja elemenata krivičnog dela. [33]

28. aprila u Novgorodu je održana konferencija za štampu uz učešće Maksima Kononenko, Alekseja Čadajeva i Kirila Marinova. [34], Video: [35])

29. aprila registrovan je web sajt www.novgoroddelo.ru .

2. maja objavljena je izjava radne grupe za zaštitu prava dece DK Ruske Federacije o “Novgorodskom slučaju”.

4. maja, advokatu Ribakovu je izrečena obaveza držanja u tajnosti podataka o istrazi[36]. Uz učešće Antonjine, provedene su istražne radnje u zgradi u kojoj se sve desilo
. Kiril Martinov izjavljuje da “značajan deo odgovornosti za nastalu situaciju snose novgorodski advokati koji su radili u odbrani”.[37]

5. maja je na NTV, u večernjem dnevniku, pokazana reportaža o slučaju (video, tekst).

6. maja, Novgorodska regionalna društvena organizacija “Regionalni centar za ljudska prava” dala je izjavu o “novgorodskom slučaju”. Naveče istog dana, u postupak se uključuje novi advokat.[38]

7. maja, o “novgorodskom slučaju” se razgovara u emisiji «Jutarnji zaokret» na radiu "Eho Moskve". Naveče, istog dana, Antonjinu su pustili iz pritvora uz zabranu napuštanja grada, rešenjem upravo tužioca Jefimova. Po rečima Kirila, Antonjina je ozbiljno obolela od studeni. Imala je jake srčane bolove i dobila je sede vlasi. U zatvoru je smršala na 36 kg.

8. maja, Novgorodski oblasni sud ukinuo je rešenje gradskog suda o pritvoru, utvrdivši da je pritvor određen bez zakonskog osnova i uz povrede ZKP[39] [40]. Istog dana pojavila su se nova saopštenja u blogu Antonjine Fedorove. Ona je posebno objavila da joj je zabranjeno da se viđa sa svojim detetom bez prisustva njegovog službenog predstavnika, tj. bez prisustva oca deteta (bivšeg Antonjininog muža).

13. maja objavljeno je Antonjinino video obraćanje svim korisnicima | koji su je podržali, a takođe i njen prvi intervju po izlasku iz zatvora[41].

16. maja, tužilaštvu je predana žalba protiv zabrane Antonjini da se viđa sa detetom. Istog dana, na Prvom kanalu emitovana je emisija “Neka govore”, koja je delimično bila posvećena novgorodskom slučaju[42].

25. maja trebalo je da se održi zasedanje gradskog suda po žalbi na postupke islednika Kolodkina, ali je odložena jer Antonjina zbog bolesti nije mogla da dođe na sud. Predmet žalbe bilo je islednikovo odbijanje da uključi u spise istrage dokumente i svedočenja koje je ponudila odbrana. To islednikovo odbijanje ukinulo je tužilaštvo dan ranije, 24 maja.[43]

30. maja, gradski sud razmotrio je žalbu Fedorove i odbio je da postupke islednika kvalifikuje kao nezakonite, pozivajući se na rešenje tužilaštva od 24. maja, koje je, po mišljenju suda, ukinulo i predmet spora.[44]

31. maja, Antonjini je poštom uručeno rešenje tužilaštva o ukidanju zabrane viđanja sa detetom[45].

4. juna, Novgorodskom gradskom sudu predata je tužba Antonjine Fedorove za zahtevom za zaštitu časti i dostojanstva[46]. Istog dana provedena je ambulantna psihološka ekspertiza Antonjine[47].

8. juna, islednik Kolodkin, službeno boraveći u Moskvi, počeo je da pokušava da se susretne sa moskovskim svedocima odbrane.[48] [49] [50] [51] [52] [53] [54] Narednih dana on je saslušavao svedoke.

9. juna predat je zahtev za izuzeće islednika i proveru njegovog rada, pri čemu se ukazivalo i na obeležja falsifikata zloupotrebom službenog položaja [55] [56]. Istog dana, u Novgorodu je osnovana istražna grupa.[57]

13. juna, u sobi i privatnom stanu Antonjine izvršeni su pretresi [58] [59]. Pri tome su zaplenjeni medicinski kartoni Antonjine i Alise, nalaz veštaka poligrafa Olge Beljušine, Antonjinini stihovi, njena pisma iz zatvora, prazne diskete i sl. Simpatizeri odbrane plaše se falsifikovanja dokaza.[60]

14. juna, član DK RF Aleksej Čadajev ispričao je u | sadržaj svog razgovora sa islednikom Kolodkinom za vreme saslušanja.

18. juna i 20. juna. U službenim odgovorima iz Novgorodskog oblasnog tužilaštva na žalbe (odgovori su datirani na 7.i 9. juni) kaže se da “nisu otkrivene povrede zakona u toku istrage” i da se “razmatraju sve verzije, uključiv i verziju da se radi o nesrećnom slučaju” [61] [62]. Kiril Martinov izjavljuje da će se na te odgovore žaliti Generalnom tužiocu RF, ukazujući u tekstu žalbe na povrede zakona od strane islednika i na činjenice koje u tome upućuju na postojanje više krivičnih dela predviđenih KZ RF [63].

25. juna, Gradski sud je vratio tužbu sa zahtevom za zaštitom časti i dostojanstvom, obrazlažući to time da je tužba navodno nepropisno sastavljena, pošto u njoj nije navedena privatna adresa islednika. Istraga je produžena do 22. jula.[64]

26. juna Antonjina je dobila rešenje o odbijanju dozvole da privremeno otputuje u Moskvu radi upisa na fakultet. Otkaz je datiran 24. juna.[65] [66] Molba za dozvolu putovanja predata je 18. juna.

27. juna, dostavljeno je rešenje o odbijanju zahteva za izuzeće islednika, datirano 18. juna[67] [68] [69] [70].

4. jula, Kiril i Antonjina registrovali su brak u novgorodskom matičnom uredu, pri čemu je Antonjina uzela muževljevo prezime[71][72][73].

13. jula, islednik Kolodkin počinje pokušaje da sasluša oštećenu (Alisu), šaljući u toku nekoliko narednih dana službene pozive njenim bakama od kojih je zahtevao da sa sobom dovedu dete[74][75][76][77][78].

17. jula, tužilac Jefimov najavljuje podizanje optužnice protiv Antonjine [79]. Istraga je opet produžena za još mesec dana.

27. jula, u zajednici novgorod_delo, pojavila se vest o tome da je stepenišna rešetka na mestu događaja odsečena i odnesena u kabinet islednika radi provođenja istražnog eksperimenta sa Alisom [80]. Martinovi se nisu saglasili sa provođenjem tog istražnog eksperimenta, plašeći se da bi to moglo psihički da povredi dete. Organi starateljstva podržali su ih u tom odbijanju [81].

31. jula, islednik je doneo rešenje o stacionarnoj psihijatrijskoj eskpertizi Antonjine u Institutu Serbskij i poslao ga Gradskom sudu na odluku. Istraga je produžena do 22. septembra. Po mišljenju odbrane, zahtev za ponovnom ekspertizom upravo svedoči o nemogućnosti da se dokaže postojanje pokušaja ubistva s predumišljajem [82].

1. avgusta, razmatranje islednikovog rešenja u gradskom sudu odloženo je za 13. avgust zbog nedolaska advokata koji nije bio pravovremeno obavešten o ročištu. Pokušano je da se na zasedanje suda ne dozvoli ulaz novinarima [83][84]Zbog nepravovremenog obaveštavanja advokata o ročištu, Antonjina je podnela žalbu na postupke islednika u smislu čl. 125 ZKP [http://www.regnum.ru/news/864764.html, koja je razmatrana 9. avgusta u gradskom sudu (vidi dalje).

3. avgusta, poslanik Gosudarstvene Dume Jevgenij Rozman dobio je odgovor, datiran 27. jula, od Generalnog tužilaštva na svoj dopis. U odgovoru je, između ostalog, saopšteno da je islednik Kolodkin bio lišen premije za treći kvartal 2007. godine zbog nepoštivanja zahteva ZKP prilikom pritvaranja okrivljenog, a gradskom tužiocu i njegovom zameniku izrečena je stroga opomena zbog neodgovarajućeg tužilačkog nadzora istrage.

9. avgusta, Gradski sud odbio je Antonjininu žalbu na postupke islednika [85] [86] [87]

13. avgusta, Gradski sud odobrio je zahtev tužilaštva da se optužena uputi na stacionarnu psihjijatrijsku ekspertizu. Odbrana je najavila da će se žaliti Oblasnom sudu protiv tog rešenja.[88][89][90][91][92][93] Snimateljskoj ekipi televizijske kompanije “Trijada” nije dopušten ulaz na zasedanje suda.http://www.zaks.ru/new/archive/view/32404]

14. avgusta, rukovodilac radne grupe za zaštitu prava dece Društvene komore RF , O.V.Zikov, uputio je na ime Generalnog tužioca RF pismo sa molbom da proveri zakonitost i osnovanost poslednjih rešenja istrage i drugih okolnosti krivičnog gonjenja A.Martinove [94][95][96].

22. avgusta saznalo se da je postupak predan novom isledniku[97].

27. avgusta došlo je do susreta islednika A.V.Jašina sa optuženom [98][99]. Istraga insistira na obavljanju laboratorijskih analiza radi smeštanja u stacionar, koje je naznačeno za 12. septembar, bez obzira na to što odluka suda nije postala pravosnažna i što je protiv nje predata žalba Oblasnom sudu. Tužilaštvo preti Antonjini ponovnim hapšenjem ukoliko odbije da da laboratorijske analize [100].

6. septembra, islednik Jašin je predao predmet tužilaštvu, odakle ga prosleđuju u novoobrazovani Istražni komitet. [101]

7. septembra, Kiril Martinov uputio je na adresu tužioca Novgorodske oblasti podnesaksa predlogom da se protiv gradskog tužioca Jefimova A.A, njegovog zamenika Mihajlova D.S. i islednika Kolodkina V.V. pokrenu krivični postupci po čl. 299 KZ RF – zbog “Krivičnog gonjenja nesumnjivo nevine osobe”.

10. septembra saznalo se da je predmet predan novom isledniku – Paljčuk Dini Valentinovnoj[102].

11. septembra, Oblasni sud, rešavajući po žalbi protiv rešenja gradskog suda od 13. avgusta, o upućivanju na stacionarnu psihijatrijsku ekspertizu, potvrdio je to rešenje[103][104].

Verzija tužbe[уреди]

Ovaj odeljak napisan je na osnovu odgovora islednika V.Kolodkina na pitanje poslanika gradske dume Aleksandra Dejne. Tekst odgovora islednika može se pročitati ovde: Informacija o krivičnom predmetu №9973. Zapis je datiran 25. aprila 2007. godine.

Prema podacima istrage, 26. februara 2007, oko 9 časova ujutro, Fedorova je izvršavala svoj plan ubistva sa predumišljajem svoje trogodišnje kćerke Alise, koja joj je svojim postojanjem smetala da sredi lični život, pa ju je izvela iz stana br. 31, koji se nalazi na drugom spratu zgrade br.26 u ulici Kosmonauta u Velikom Novgorodu, gde su stanovali, na stepenišnu platformu. Potom, pretpostavljajući da na stepeništu nema očevidaca događaja, inscenirajući pad svoje kćerke sa visine drugog sprata usled nesrećnog slučaja, kao majka koja dobro zna Alisin uzrast i shvata da kćerka, zbog svog maloletnog uzrasta, fizičkog i psihičkog razvitka, nije sposobna da sasvim shvati zločinački karakter postupaka svoje majke i da pruži ikakav otpor, Fedorova je, smišljeno, u cilju lišavanja života, provukla kćerku kroz metalne šipke ograde stepenišne platforme, tako da se ova našla izvan bezbedne zone, nekoliko sekundi je podržala na rukama da visi iznad otvora, a potom je nastavila da ostvaruje svoju zločinačku zamisao i raširila je prste ruku, samim tim bacivši svoju kćerku u stepenišni otvor, zbog čega je došlo do pada sa udarom glavom i telom u kameni pod stepenišne platforme prizemlja. Međutim, planirani zločin Fedorovoj nije uspelo da ostvari do kraja zbog okolnosti koje nisu zavisile od nje, pošto usled pada sa visine i udara o kameni pod nije nastupila smrt, a poslednjoj su nanešene telesne povrede u vidu preloma leve strane donje vilice, potpunog izbijanja tri zuba, potresa mozga, uboja podbradka i krvnog podliva u oblasti desne slabine, čime joj je nanešeno oštećenje zdravlja srednje težine kao i poremećaj zdravlja koji je trajao više od tri nedelje. 22. marta 2007. godine, tužilaštvo Velikog Novgoroda, na osnovu materijala provere, pokrenulo je krivični postupak № 9973 protiv Fedorove Antonjine Valerjevne, rođene 1985. godine, zbog krivičnog dela predviđenog stavom 3 člana 30 i člana 105 KZ RF. 9. aprila 2007. godine, Fedorova je bila saslušana u svojstvu osumnjičene i izrečena joj je mera bezbednosti u vidu obaveze neudaljavanja iz grada i odgovarajućeg ponašanja. U toku dalje istrage i na saslušanjima u svojstvu osumnjičene i okrivljene, Fedorova je davala zbrkane, nedosledne izjave, sa ciljem da opravda svoje postupke i predstavi zločin koji je počinila kao nesrećan slučaj. Krivica Fedorove za počinjeni zločin dokazana je izjavama maloletnog svedoka (dečaka od 11 godina, koji je u trenutku incidenta stajao na stepenišnoj platformi trećeg sprata) koji je neposredno posmatrao zločinačke postupke u trenutku njihovog izvršavanja.


Druga iskazivanja tužbe[уреди]

  • 20 aprila, gradski tužilac A.Efimov izjavio je dopisniku “Gazeta.ru”: “...već je utvrđeno, ekspertizom, da da je dete upravo protisnuto kroz rešetke, pošto sama ne bi mogla da prođe između njih.” [4]


Verzija odbrane[уреди]

Antonjina i Alisa na Alisin rođendan 26.7.2006. Ova fotografija je masovno rasprostranjena u Runetu posle aprila 2007 g. [4]
Foto Kirila Martinova

Antonjina je rodom iz Velikog Novgoroda, gde živi njena majka Ninel Bulatovna. Ninel Bulatovna, Antonjina i Alisa imaju prebivalište u sobi u zajedničkom stanu (obšćežitiju) sekcionog tipa. 2 februara, Antonjina i Alisa, koje od oktobra 2006, žive u Moskvi sa Kirilom, doputovale su u Novgorod u goste Antonjininoj majci – da je posete, a i da uzme svedočanstvo iz Novgorodskog državnog univerziteta: Antonjina se spremala da u leto upiše filosofski fakultet na Moskovskom državnom univerzitetu. Nisu planirali dužu posetu, ali su se zadržale zbog Alisine bolesti.

26. februara, u 9 časova, Ninel Bulatovna je pošla na posao. Vrata ka stepeništu su odlučili da ne zaključavaju – susedska deca ih suviše bučno otvaraju nogama kada se vraćaju iz škole, a Alisi je to vreme za popodnevno spavanje. Dan pre, 25. februara, su imali konflikt sa tom decom: glasno su psovala, a to je slušala Alisa. Kada su opomenuti, primili su to neprijateljski.[105]

Alisa je sedela u sobi i jela bombone, a Antonjina je izašla u kupatilo da opere zube. Kada se vratila, videla je da Alise nema i potrčala je da je traži. Izletevši na stepenišnu platformu (široku, zbog čega je tamo rastojanje do vrata veliko), videla je kako se Alisa provlači kroz rešetke ograde.

Antonjina se bacila prema njoj, ali nije stigla da je uhvati. Alisa je pala dole, u stepenišni otvor, sa drugog sprata. Antonjina je strčala dole, pozvala hitnu pomoć i odvezli su ih u bolnicu.

Istovremeno, na stepenišnoj platformi jednog sprata više nalazio se jedanaestogodišnji dečak – drug susedkinog sina. On je otrčao kod suseda i rekao da je „jedna devojčica bacila drugu“, a susedi su posle toga pozvali miliciju. Milicija je došla u bolnicu, gde je od Antonjine, koja je bila u stanju šoka, uzela izjavu dok se dete nalazilo na pregledu.

Posle tri dana, Antonjinu su otpustili iz bolnice, rekavši da nemaju dovoljno slobodnih mesta. Lekari su ustanovili povrede srednje težine (zbog preloma vilice). Napustile su bolnicu. Porodica nije krenula nazad u Moskvu, pošto su brinuli za detetovo zdravlje, a Alisa još i ima novogorodsko zdravstveno osiguranje. U Novgogordu žive rođaci koji su bili spremni da im pomognu u periodu oporavljanja. Porodica nije želela da se vraća na mesto nesreće i zato su Antonjina i Ninel Bulatovna iznajmile stan u predgrađu Novgoroda.

Od trenutka događaja prošle su tri nedelje. Antonjina i Alisa su se spremale za povratak kući (Antonjini je 18.marta rođendan i htela je da ga provede u Moskvi, a Alisa se oporavila i mogla je bez teškoća putovati). Međutim, 16. marta kod Antonjine je došao operativac milicije i uručio joj poziv za gradsko tužilaštvo „u svojstvu svedoka“, rekavši pri tome da su našli elemente krivičnog dela, da to nije nesrećni slučaj i da će je goniti po čl. 105 KZ RF – za „ubistvo“.

Za vreme davanja izjave, 19. marta, Kiril Martinov je rekao isledniku da priče o siromaštvu porodice nemaju nikakvog osnova i predao mu je potvrde o novčanim pošiljkama iz Štedionice, koje je uputio 26. februara i 9. marta na Antonjinino ime. Do tada je islednik insistirao na tome da je Antonjina nezaposlena i neobezbeđena samohrana majka. Odbrana tvrdi da je Kiril u potpunosti obezbeđivao porodicu, omogućavajući Antonjini da se bavi detetom. Po rečima svedoka, Alisa Kirila naziva tatom.

Dokumenti koje je dostavila odbrana prvo su bili uključeni u spise predmeta, ali su kroz nekoliko dana izuzeti iz njega rešenjem o odbijanju zahteva da budu priključeni spisima.

Odbrana Antonjine od samog početka istrage insistira na tome da je slučaj isfabrikovan. Po njenom mišljenju na to ukazuju sledeće okolnosti:

  • potpuno nepostojanje motiva za ubistvo deteta: dete nimalo nije „ometalo lični život“ kako je to pretpostavila tužba, a i kada bi to bilo tako, Antonjinin bivši muž je u svako vreme bio spreman i želeo je da uzme dete sebi;
  • istraga je uzimala u obzir samo svedočenje maloletnog očevica, a zatvarala je oči na dokumente i svedočenja, na karakteristike ličnosti Fedorove, koje je nudila odbrana; istraga je odbijala da u spise predmeta uključi fotografije porodice pre događaja, na kojima se moglo videti da je to bila srećna porodica;
  • „selektivno“ saslušavanje svedoka, nisu bili zvanično saslušani ni lekari Hitne pomoći ni lekari koji su pregledali nju i dete u bolnici;
  • loš pregled mesta događaja sa tačke na kojoj je stojao svedok[106] i mogućnost pogrešne interpretacije onoga što je video;
  • predstavnici tužilaštva menjali su verzije događaja u svojim izjavama štampi (u početku je bila reč o tome da je majka gurnula dete, a potom da ga je držala na otvorom i pustila); Kiril Martinov tvrdi da je u jednoj od tih izjava tužilac sebi dozvolio otvorenu laž. [107]
  • dečak je menjao iskaze tokom istrage: po rečima susedke koja je učestvovala u emisiji „Neka govore“, on je rekao da je majka provukla devojčicu između gornjih, horizontalnih šipki ograde i da je govorila „Hoćeš još? Hoćeš?“, a u intervjuuA.Korjakovu, u „Novoj novgorodskoj gazeti“ od 25.04, već je govorio: „Ne, nisu govorile ni reči jedna drugoj. Stojale su ćutke“, a sada je reč bila već o vertikalnim šipkama u donjem delu ograde;
  • postupak je pokrenut posle mesec dana, a majka je pritvorena dva meseca posle događaja i sve to vreme nalazila se sa detetom;
  • visina sa koje je dete palo očigledno nije dovoljna za ubistvo sa predumišljajem;
  • postoje daleko jednostavniji načini za izvršenje takvog zločina;
  • protisnuti po svom nahođenju živo dete kroz otvor od 14 cm, pri tome bez ijednog zvuka (prema iskazu svedoka), praktično je nemoguće;
  • Antonjina je u Moskvi prošla nezavisni test na detektoru laži (poligrafu) kod veštaka poligrafa Olge Vjačeslavovne Beljušine, zaključak testa je glasio: „nije imala namere da povredi svoje dete i nije ga povredila“;
  • Pristrasni komentari islednika, dati medijima pre sudske presude: „Da, rukama ju je uhvatila za ruke, uzela je svoju kćerku (ne znam kako je tako nešto moguće, posle toga čovek ni majkom ne može da je nazove...) uzela ju je za ruke, podržala iznad provalije i... bacila dole“ [108]; ti komentari medijima bili su razlog Antonjinine tužbe za zaštitu časti i dostojanstva;
  • Mnogobrojne povrede krivičnog i krivično-procesnog zakona tokom istrage, nabrojane u zahtevu za izuzeće islednika;
  • Obaveza čuvanja materijala istrage u tajnosti, nametnuta advokatu, svim svedocima i samoj optuženoj posle početka javne kampanje u njenu odbranu, ukazuje na postojanje grubih povreda zakona u predmetu; po mišljenju advokata „kada je istraga nametala tajnost postupka, ona je išla samo za jednim ciljem – da prikrije nepostojanje dokaza“ [109].


Odjek u javnosti[уреди]

Ovaj krivični postupak privukao je veliku pažnju javnosti i široko je razmatran u rusko-jezičnim blogovima Živog Žurnala i u drugim resursima interneta. U tome su uzeli učešća takvi poznati ljudi kao Televizijski voditelj i bloger Maksim Kononenko, članovi Društvene komore RF Aleksej Čadajev, Valerij Ganičev i Anatolij Kučerena, rukovodila radne grupe DK RF za zaštitu prava dece Oleg Zikov, poslanik Gosudarstvene Dume Jevgenij Rojzman, poslanik Novgorodke Dume Aleksandar Dejna, pisac Jegor Holmogorov i advokat Konstantin Ribalov iz advokatske kancelarije „Baršćevski i partneri“. Reportaže o tom slučaju objavljivane su na vodećim ruskim televizijskim stanicama i u štampi.

Diskusije na tu temu, pored osnovnog pitanja o odgovornosti Fedorove, doticale su se niza složnih aspekata na psihološkom, socijalnom i političkom planu, kao:

  • o dopustivosti ostavljanja male dece bez nadzora i na najkraće vreme;
  • o opravdanosti pritvora protiv lica koja ne predstavljaju društvenu opasnost;
  • o valjanosti iskaza jednog maloletnog svedoka za pokretanje krivičnog postupka po teškom članu krivičnog zakona;
  • o dopustivosti uticaja na organe državne vlasti, naročito na istragu i tužilaštvo posredstvom privlačenja pažnje javnosti pomoću interneta;
  • o nesavršenosti postojećeg sistema zaštite prava dece u savremenoj Rusiji;
  • o raskoraku između „uobičajene procesne prakse“ i Zakona o krivičnom postupku;
  • o odnosima između tužilaštva, suda i odbrane;
  • o opštoj kriminalnoj situaciji u Novgorodskoj oblasti.

I mnoga druga.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Pismo Kirila Martinova na forum sajta police-club.ru [1]
  2. ^ [2]
  3. ^ а б в Prema hronologiji koju je sastavio korisnik Živog žurnala aysaa [3]. Moguće su greške.
  4. ^ U blogu Kirila Martinova objavljen je tekst koji opovrgava ovu tužiočevu izjavu.

Spoljašnje veze[уреди]

Dokumenti[уреди]

Blogovi i članci[уреди]

  • | zajednica novgorod_delo
  • | blog hvil
  • | blog detroyt

Fotografije[уреди]

Video i audio materijali[уреди]

Сюжет на НТВ в передаче «Особо опасен» про криминальную ситуацию в В. Новгороде (21.04.2007)
Online 1 Online 2 Скачать 1 (101 Мб) Скачать 2 (51 Мб)

Сюжет на ОРТ в программе «Другие новости» (23.04.2007)
Текст

Сюжет НГТРК «Славия» (28.04.2007)
Online 1 Online 2

Сюжет новгородской телекомпании «Триада» (28.04.2007)
Online 1 Online 2

Репортаж на НТВ в программе «Сегодня» (05.05.2007)
Online 1 Online 2 Online 3 Скачать 1 (67 Мб) Скачать 2 (10 Мб) Скачать 3 (10 Мб) Текст

Обсуждение на радио «Эхо Москвы» (07.05.2007)
Online 1 Online 2 Скачать 1 (20 Мб) Скачать 2 (8 Мб) Текст 1 Текст 2

Сюжет в программе "Вести.net" на канале ВЕСТИ (НТВ+) (12.05.2007)
Online 1

Программа «Пусть говорят» (съёмка 27.4.2007 [127], эфир 16.5.2007)

Видеообращение Антонины к поддержавшим её пользователям Живого Журнала
пост в | Online

Сюжет 2.8.2007 на канале Рен ТВ:
видео текст