Pariska komuna

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Париска комуна (Француска револуција).
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 21.01.2012. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Žene i deca pomažu prenošenje topova Nacionalne garde u Montmartr (savremeni crtež)

Pariska komuna (fr. La Commune de Paris) se odnosi na vlast koja je upravljala Parizom u periodu od 18. marta (formalno od 26. marta) do 28. maja 1871. godine. Zavisno od ideologije komentatora, bila je opisivana kao anarhistička ili komunistička.

U januaru 1871. Pariz su osvojili Prusi, a nova vlada sačinjena uglavnom od monarhista, nije uspela da zbaci narodnu gardu i uhapsi republikance pa se seli u Versaj. 18. marta 1871. narod izlazi na ulice i preuzima kontrolu nad Parizom. Oni su osnovali komunu, u kojoj su ljudi sami, kontrolisali sudbinu grada i pokušali da uspostave slobodu i jednakost za sve.

Hronologija događaja[уреди]

4. septembra 1870. Prusi su bili pred Parizom, a armije carstva su bile opkoljene i u beznadežnom položaju. Carstvo se srušilo i ponovo je proglašena republika.

Obrazovana je vlada nacionalne odbrane i formirana Nacionalna garda u kojoj su radnici bili u većini. Uskoro je došlo do sukoba između Nacionalne garde i vlade sastavljene od buržoazije.

31. oktobra radnički bataljon je izvršio juriš na Gradsku većnicu i zarobio članove vlade. Zatim je nekoliko građanskih bataljona uspelo da oslobodi članove vlade i sačuva postojeću vlast.

28. januara 1871. kapitulirao je Pariz. Nacionalna garda je sklopila primirje s Prusima koji se nisu usuđivali da uđu u Pariz. Za vreme trajanja rata radnici su bili za nastavak borbe. Sada im je glavni protivnik postao Tjer, koji se nalazi na čelu vlade, i koji je vrlo dobro shvatao opasnost po buržoaziju od naoružanih radnika. Vlada se nalazi van Pariza u Versaju.

18. marta Tjer je pokušao da otme artiljeriju od Nacionalne garde. Pariz je tog jutra odzvanjao od uzvika „Živela Komuna!“. Tjerov general Lekont je naredio da se puca na nenaoružanu gomilu na Pigalu. Vojnici su odbili naređenje. Kada je general pokušao da ih natera, oni su ga ubili.

Centralni komitet Nacionalne garde u svom manifestu od 18. marta poručuje: „Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova... Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine”.

Komuna je izabrana 26. a proglašena 28. marta. Bila je sastavljena od gradskih odbornika izabranih na osnovu opšteg prava glasa. Komuna je bila zakonodavno, i u isto vreme, radno i izvršno telo.

Članovi Komune su se delili na blankiste i pristalice Prudonove socijalističke škole.

30. marta Nacionalna garda je postala jedina oružana sila. Komuna je ukinula regrutovanje i stajaću vojsku.

Donosi se dekret o odvajanju crkve od države. Ukidaju se sva državna plaćanja za verske svrhe. Sva crkvena imanja postaju nacionalna svojina. Iz škole su uklonjeni svi verski simboli.

Rušenje spomenika tokom Pariske komune.

Spaljena je giljotina i srušen spomenik Pobednika, za mnoge simbol šovinizma i mrženje među narodima.

16. aprila Komuna je napravila popis fabrika u kojima su fabrikanti obustavili rad. Izrađuju se planovi za otpočinjanje rada u tim fabrikama, i donosi odluka da se radnici organizuju u kooperativne zadruge. Proglašeno je načelo: alat radnicima, zemlja seljacima, a rad svima.

20. aprila je ukinut noćni rad u pekarama.

30. aprila se donosi odluka da se zatvore založni zavodi, uz obrazloženje da su oni ustanove za ekploataciju radnika. Poništena su sva dugovanja na ime kirije.

Uvedena je izbornost i smenjivost svih sudija i gradskih odbornika. Plate svih činovnika, počev od članova Komune pa naniže, izjednačene su s radničkim nadnicama.

23. aprila Tjer prekida pregovore sa komunarima o razmeni pariskog nadbiskupa i velikog broja popova za Blankija koji je bio u rukama versajaca.

10. maja je potpisan mirovni ugovor između Prusa i vlade u Versaju. Tjer se pojačava pristiglim zarobljenicima koje su Prusi pustili.

21. maja versajci su prodrli u grad. Prešli su preko terena koji je, po uslovima primirje, bio zatvoren za Pruse. Prusi su versajcima dozvolili da nesmetano prođu. Tjer samouvereno izjavljuje: „Ja neću imati milosti“.

Marš zarobljenih komunara za Versaj (savremena ilustracija)

28. maja su na uzvišenju Belvila poslednji branioci Komune pružali očajnički otpor.

Onda je nastupila krvava nedelja. Umesto streljanja puškama, ubijalo se iz mitraljeza. Neki komunari su uspeli da se probiju i spasu prelaskom kroz pruske položaje. Prusima je bilo zabranjeno da propuštaju komunare, ali saksonski armijski korpus nije u potpunosti poštovao ovu odluku.

Nakon toga, vlasti su naterale zarobljenike da marširaju od Versaja do Satorija. Uz put su neke ljude probudili usred noći, primorali ih da sami iskopaju svoje grobove i onda ih pobili.

Ukupno je ubijeno oko 30.000 muškaraca.

Spoljašnje veze[уреди]