Privilegium pro Slavis
Privilegium pro Slavis (Привилегије Словенима[1]) је повеља коју је 07.05.1381. године[2], током посете граду Жилини (данас Словачка, тада краљевина Мађарска), издао краљ Лајош I Велики (1342—1382). Њом је уважио притужбе словенских грађана Жилине и изједначио њихова права са правима немачких колониста. У повељи је било потврђено да половину чланова градског већа чине Немци, а другу половину Словаци, док се градоначелник бира на годину дана и то наизменично из редова једних и других. Очувана је у препису из 1431. године[2], а данас се чува у Државном архиву у оближњој Битчи[2]. У знак сећања на издавање ове повеље, на градској кући је 03.12.1993. године откривена спомен плоча[3].
Историјске околности [уреди]
Простор данашње Жилине је насељен Словенима од V века, када је постојало насеље, откривено у градској области Фрамбор. У IX веку је постојало насеље у градској области Банова, да би се пре почетка XIII века[4] почео развијати град у градској области Рудине, крај Рајчанке, на југозападу данашњег града. Из тог периода и потиче први помен града под данашњим именом, када се у документу нитранског жупана Томаша, из 1208. године, помиње terra de Selinan (Жилинска земља), док се облик Жилина у изворима први пут јавља 1297. године.
Током XIII века, град се развијао као средиште пограничне области краљевине Мађарске према Шлеској и локални трговачки центар. Из тог времена потиче и данас најстарија очувана грађевина у Жилини, црква светог Штефана Краља, саграђена у првој половини XIII века. У његовој другој половини је подигнуто, данас исчезло, утврђење поред Ваха, а крајем века су у Жилину дошли немачки колонисти из Тешина, који су изнова подигли град по моделу карактеристичном за тадашње немачке градове, због чега су Жилину називали и мађарски Нирнберг[2]. У његовом средишту је смештен велики трг (данас Маријански трг), приближно квадратног облика (оквирних димензија 100 x 100 метара)[5], са чијих темена полазе по две широке улице ка осталим деловима града, док две уже полазе са средине његове западне и источне стране.
Жилина се као град први пут помиње 1312. године, а девет година након тога је краљ Карло Роберт (1310—1342), током посете граду, 12.07. издао повељу којом је Жилину прогласио слободним краљевским градом, коју су касније, 1397. односно 1497. године потврдили и краљеви Жигмунд Луксембуршки (краљ Мађарске 1387—1437, свети римски цар 1433—1437) и Владислав II Јагело (краљ Чешке 1471—1516, краљ Мађарске 1490—1516).
Микулаш од Лукова је 1378. године направио копију Магдебуршког законика, кога су се придржавали немачки колонисти, док су живели у Тешину. То је био почетак тзв. Жилинске књиге (Žilinská kniha) која представља највредније писмено наслеђе средњег века у Словачкој[6], а уједно и најстарији сачувани запис на словачком језику који се налази у данашњој Словачкој[6]. Наредне године је на једном рачуну од 08.03., по први пут забележен грб града, који се и данас користи.
Референце [уреди]
- ^ Kirschbaum, Stanislav J. (1995). A history of Slovakia : the struggle for survival. New York: St. Martin’s Press.
- ^ а б в г „Žilinský večerník a.s., Dolný val 16, 010 01 Žilina: Sedem divov Žiliny“ (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009
- ^ „Žilina Gallery: Šiesty div Žiliny“ (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009
- ^ „Pamiatkový úrad Slovenskej republiky: Summary 3/2007“ (на енглески) Приступљено 13. 6. 2009
- ^ „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Mariánske námestie“ (на словачки) Приступљено 28. 7. 2009
- ^ а б „Radio Slovakia International: Competition II. Žilina“ (на енглески) Приступљено 15. 6. 2009
