Silva (pesnička forma)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Silva je španski oblik pesme komponovane od sedmeraca i jedanaesteraca, koji se ređaju bez utvrđenog rasporeda.Pesnik po svojoj volji određuje podelu na strofe, većinu stihova rimuje (koristi konsonantsku rimu), a poneki stihovi ostaju bez rime. Postoje silve koje su sastavljene izključivo od jedanaesteraca i osmeraca ,iako se inače ova kompozicija pojavljuje kao niz stihova a ponekad je podeljena u strofe koje podsećaju na oblik italijanske estance. Silva se može koristiti u pesničkim sastavima bilo koje sadržine.

Poreklo[уреди]

Ova metrička forma nastaje početkom 17. veka u delima Franciska de Riohe (Francisco de Rioja) i u delu Las Soledades Luisa de Gongore (Luis de Góngora) i od tada se ustalila u španskoj književnosti. U ovoj formi pisali su još: Lope de Vega (Gatomaquia), Fransisco de Quevedo (Francisko de Quevedo) (El sueño) i Kalderon de la Barka (Calderón de la Barca) (La vida es sueño).

Razvoj[уреди]

Interes za silvu raste u neoklasicizmu u pesmama Fraj Dijega Gonsalesa (Fray Diego Gonsalez) Delija i Husta (Delia y Justa). Tokom romantizma nastavlja se interesovanje za ovu metričku formu. Nju koristi Espronseda u delu Himno al sol, Duke de Rivas (Duque de Rivas) A la victoria de Bailén, Sorilja (Zorilla) u raznim pesmama o Granadi. Svoj procvat silva doživljava u modernizmu, kako u tradicionalnom obliku jedanaesteraca i sedmeraca, u pesmama Ruben Daria ( Ruben Dario), Migel de Unamuna (Miguel de Unamuno) ,tako i u drugim metričkim kombinacijama. Među ovim inovacijama zaslužuje da se pomene i silva arromanzada sa asonantskom rimom u delima Ruben Darija Lo que son los poetas i Antonija Mačada (Antonio Machado) u pesmama Campos de Castilla.

Primer[уреди]

Por tierras de España

El hombre de estos campos que incendia los pinares

y su despojo aguarda como botín de guerra,

antaño hubo raído los negros encinares,

talado los robustos robledos de la sierra.


Hoy ve sus pobres hijos huyendo de sus lares;

la tempestad llevarse los limos de la tierra

por los sagrados ríos hacia los anchos mares;

y en páramos malditos trabaja, sufre y yerra,


Es hijo de una estirpe de rudos caminantes,

pastores que conducen sus hordas de merinos

a Extremadura fértil, rebaños trashumantes

que mancha el polvo y dora el sol de los caminos.


Pequeño, ágil, sufrido, los ojos de hombre astuto,

hundidos, recelosos, movibles; y trazadas

cual arco de ballesta, en el semblante enjuto

de pómulos salientes, las cejas muy pobladas,


Abunda el hombre malo del campo y de la aldea,

capaz de insanos vicios y crímenes bestiales,

que bajo el pardo sayo esconde un alma fea,

esclava de los siete pecados capitales.

Antonio Mačado (Fernando de Erera)

Literatura[уреди]

  • Ružic, Žarko, Enciklopedijski rečnik versifikacije. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad. 2008.
  • Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
  • Calderón Estébanez, Demetrio, Diccionario de términos literarios, Alianza Editorial. 1ª Edición. Madrid, 1998.