Gajica

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Srpska latinica)

Гајица или хрватска абецеда је облик латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Створио ју је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој абецеди. Незнатно промјењени облик се користи у словечаком и црногорском језику, а измјењени облик се користи при романизацији македонског језика. Павле Ритер Витезовић је предлагао идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. Српска ћирилица је прихватила сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисал Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Слова[уреди]

Писмо саджи тридесет великих и малих слова:

Слово ИПА Слово ИПА Слово ИПА
A, a /a/ G, g /ɡ/ O, o /o/
B, b /b/ H, h /x/ P, p /p/
C, c /ts/ I, i /i/ R, r /r/
Č, č /tʃ/ J, j /j/ S, s /s/
Ć, ć /tɕ/ K, k /k/ Š, š /ʃ/
D, d /d/ L, l /l/ T, t /t/
, dž /dʒ/ Lj, lj /ʎ/ U, u /u/
Đ, đ /dʑ/ M, m /m/ V, v /ʋ/
E, e /e/ N, n /n/ Z, z /z/
F, f /f/ Nj, nj /ɲ/ Ž, ž /ʒ/

Гајева оригиналне абецеда је имала дијаграф „dj“, који је касније замјењен словом „đ“.

Слова немају имена, а сугласници се нормално изговорају када је потребно срицати. Када је потребно бити јаснији, изговорају се слично као њемачка абецеда: a, be, ce, če, će, de, dže, đe, e, ef, ge, ha, i, je, ka, el, elj, em, en, enj, o, pe, er, es, , te, u, ve, ze, že. Употреба се углавном своди на лингивстику, док се у математици, нпр. „j“ обично изговара као јот, као у њемачком. Четири слова која постоје у већини других свјетским латиничких писама се изговарају на сљедећи начин: „q“ као ку или кју, „w“ као дублве или дупло ве, „x“ као икс и „y“ као ипсилон.

Дијаграфи[уреди]

M
J
E
NJ
A
Č
N
I
C
A

Дијаграфи „“, „lj“ и „nj“ се сматрају јединственим словима. То значи:

  • У рјечницима, njegov долази послије novine, одвојена секција nj долази послије секције n, а bolje долази послије bolnica', итд.
  • У вертикалном писању, , lj и nj се пишу хоризонтално. Нпр, када се ријеч mjenjačnica пише вертикално, „nj“ долази на четврто мјесто.
  • У случају да се ријеч пише да размаком између сваког слова то ће изгледати овако: M J E NJ A Č N I C A.
  • У случају да је само почетно слово велико, само ће прва од двије компоненте слова бити велика: Njemačka, а не NJemačka. У случају да се цијала ријеч пише великим словом изгледаће овако: NJEMAČKA.

Поријекло[уреди]

Хрватска латиница је већим дијелом створио Људевит Гај, након Чеха и Пољака, и убацио је „“, „lj“ и „nj“. У Будиму је 1830. године објавио књигу „Кратка основа хорватско-славенскога прописања“, која је била прва обична хрватска правописна књига. То није био први хрватски правописни рад, пошто су постојали претходни радови Рајмунда Ђамањића (1639.), Игњата Ђурђевића и Павла Ритера Витезовића. Хрвати су и прије користили латиничко писмо, али неки специфични гласовни нису јединствено приказани. Облик мађарске абецеде је био у најчешћој употреби, док су други облици, често збуњујући, били дио неодрживе моде.

Гај је слиједио примјер Павла Ритера Витезовића и чешког прапописа, узимајући по једно слово за сваки глас у језику. Његово писмо је у потпуности засновано на српској ћирилици коју је Вук Стефановић Караџић стандардизовао неколико година раније.

Ђуро Даничић је у свом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ објављеном 1880. године предложио да се дијаграфи „dž“, „dj“, „lj“ и „nj“ замјене јединственим словима: „ģ“, „đ“, „ļ“ и „ń“. Изворна Гајева абецеда је дјелимично измјењена, мјењајући само дијаграф „dj“ са словом „đ“, док остали приједлози нису прихваћени.