Srpska latinica

Из Википедије, слободне енциклопедије
Slova srpske latinične abecede
A B C Č Ć D Đ E F G H I J K
L Lj M N Nj O P R S Š T U V Z Ž

Srpska latinica je, pored srpske ćirilice, jedno od dva standardna pisma srpskog jezika.[1] Sastoji se od trideset slova (27 prostih i tri dvojna), temelji se na latiničnom pismu, a prema prva četiri slova toga pisma (a, be, ce, de) naziva se abecedom. Srpska latinica je identična hrvatskoj i bošnjačkoj,[n 1] a veoma slična slovenačkoj[n 2] i predloženoj novoj crnogorskoj latinici.[n 3]

Srpsku latinicu je početkom 19. veka, zajedno sa srpskom ćirilicom, kodifikovao Vuk Karadžić. Nakon reformi Ljudevita Gaja i Đure Daničića, srpska i hrvatska latinica su sredinom 19. veka ujednačene, radi potreba zajedničkog srpsko-hrvatskog jezika.

U Kraljevini SHS, SR Srbiji i Republici Srbiji latinica je imala status zvaničnog pisma, sve do Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, kojim je propisano da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, dok se službena upotreba ostalih jezika i pisama uređuje zakonom. Ustav Bosne i Hercegovine se ne bavi pitanjem zvaničnog pisma, dok ustavi njena dva entiteta, Ustav Republike Srpske i Ustav Federacije Bosne i Hercegovine propisuju da su službena pisma latinica i ćirilica, isto kao i Ustav Crne Gore.

Karakteristike pisma[уреди]

Srpska latinična azbuka, ili abeceda sastoji se od 30 slova — 27 prostih i tri dvojna (lj, nj, ). Slova su raspoređena prema sledećem rasporedu: a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž. Slovo đ ne treba pisati kao dvojno dj iako se u tom obliku sve češće može sresti u praksi.[1]

Digrafi[уреди]

Slova , lj i nj smatraju se zasebnim slovima — digrafima:

  • Kada se pišu kao velika slova, to se radi po obrascu: Nju Džersi — NJU DŽERSI, Ljubljana — LJUBLJANA.[1]
  • Pri vertikalnom pisanju , lj i nj bi trebalo pisati sastavljeno. Na primer, ako se reč menjačnica piše vertikalno, nj se piše u jednom redu.[3]

Istorija[уреди]

Nastanak[уреди]

Vuk Karadžić, reformator srpskog jezika i pisma.

Srpski filolog Petar Milosavljević podseća na ulogu Vuka Karadžića ne samo u stvaranju srpske ćirilice već i srpske latinice. On podseća da se u uporednoj tabeli Alphabeti serborum iz prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika (1818) nalaze jedna pored druge srpska ćirilica i latinica.[4] Vuk je kao aktuelna srpska pisma smatrao i ćirilicu i latinicu. Vukova srpska latinica je gotovo identična današnjoj; razlika je u pet slova.[4] U tabeli se, pored ostalih latinica nalazi i hrvatska, koja se u to doba razlikovala od srpske u nekoliko znakova:

Uporedna tabela sa srpskom ćirilicom i latinicom iz Vukovog Srpskog rječnika (1818).
Vukov rečnik
glas srpska
latinica
hrvatska
latinica
đ dj, gj dy, gy
ž zs x
lj lj ly
nj nj ny
c c cz
č cz ch
š sc ss, sh
ć ch nema

Prvobitna Vukova srpska latinica bila je slična slovenačkoj latinici (imala je ista slova za lj i nj).[4] S druge strane, slovenačka latinica nije imala znakove za ć i đ, koje je srpska latinica imala. Takođe, srpska latinica je imala i neka slova karakteristična za italijansku latinicu.[4]

Godine 1827. Vuk Karadžić je objavio Prvi srpski bukvar u kojem se nalazi tabela Alphabeti serbici sa prikazom njegove ćirilice (pod nazivom Serbic) i njegove latinice (pod naslovom Illyr). Ova vukova latinica je imala 30 slova, od čega je 29 potpuno identično sa savremenom srpskom latinicom. Vukova latinica je prvenstveno nastala za stanovništvo "rimskog zakona" koje je govorilo srpskim jezikom, ali i za druge Južne Slovene koji se služe latiničkim pismom, tj. za Hrvate i Slovence.[4] Samo je slovo đ pisano kao digraf dj (različito od digrafa hrvatske latinice dy).[4] Latinicom koju je Vuk sačinio napisan je i Bečki književni dogovor o zajedničkom književnom jeziku. Težeći ujednačavanju pisma Južnih Slovena, Vuk je kao zajedničko pismo bio spreman da prihvati latinicu izmenjenu na fonetskoj osnovi.[5]

Reforme[уреди]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte Reforme srpske latinice
Đuro Daničić, jedan od reformatora srpske latinice.

Vukova latinica iz 1827. godine se, uz neke izmene Ljudevita Gaja i Đura Daničića, upotrebljava do danas.[4] Petar Milosavljević smatra da je Vuk istakao kao ideal da „i srpsku latinicu treba tako pojednostaviti da svaki glas ima jedno slovo“ (bez digrafa) ali da svoju reformu latinice nije uspeo da sprovede do kraja.[4]

Đura Daničić je svoje najznačajnije delo, Rječnik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, započeo pisati reformisanom latinicom čiji su znakovi u potpunosti odgovarali ćiriličkim i delimično pravilu „jedno slovo za jedan glas“. Prva sveska Rječnika koju je on uredio pojavila se u godini njegove smrti 1882. Daničić je pokušao reformu latinice oslanjajući se na Vukovu osnovnu ideju da svakom glasu odgovara jedno slovo. Zato je izostavio digrame lj, nj, dj i i uzeo nova slova ļ, ń, đ, ģ. Od njegove reforme do danas je ostalo slovo đ.[4]

Dvoazbučnost[уреди]

Latinično izdanje Srpske dubrovačke omladine iz 1900.

Iako je u to vreme srpska (odnosno staroslovenska) ćirilica bila daleko rasrprostranjenija, srpsku latinicu su prihvatili i uporedo sa ćirilicom upotrebljavali srpski pisci iz Dubrovnika.[4] Srpski lingvista Ivan Klajn naglašava bitnu ulogu srpske latinice još od dubrovačke književnosti pa do naših dana.[6]

U periodu Kraljevine SHS provlađuje stav da Srbi i Hrvati imaju dva pisma, ćirilicu i latinicu, kojim mogu da se služe ravnopravno. Dvoazbučnost je potvrđena u tekstu Azbuke u Pravopisu srpskohrvatskog jezika 1923. godine, kao i na Novosadskom dogovoru iz 1954.[4]

U Srbiji dvoazbučnost preovlađuje u drugoj polovini 20. veka i ostaje bitna karakteristika srpskog jezika do danas. Knjige i časopisi se štampaju i ćirilicom i latinicom. Lingvista Petar Milosavljević smatra da se čuvanjem oba ova pisma čuva celovitost srpskog jezika i srpske kulture.[4] Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika Ćirilica iz Novog Sada smatra da je „Srbima dvoazbučnost nametnuta pod pritiskom ideologije koja je, pokazalo se, uvek bila usmerena protiv srpskih nacionalnih, kulturnih interesa“. Po njima se više decenija ćirilica zapostavlja „nedopustivim i osmišljenim pritiscima“ i namerno se daje prednost latinici.[7] Ivan Klajn smatra da je da je ćirilica izvorno srpsko pismo, ali da je latinica danas u srpskom jeziku znatno široj upotrebi od ćirilice. Po njemu su statistike koje iznosi Ćirilica – preko 80 odsto latiničkih natpisa u Beogradu, reklame isključivo na latinici i tako dalje – dokaz da Srbi osećaju i latinicu kao svoju.[6]

Zakonska upotreba ćirilice naspram latinice[уреди]

Prema Pravopisu Matice srpske, ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma srpskog jezika.[1] Ustav Republike Srbije iz 2006. u članu 10, „jezik i pismo“, propisuje:

Викицитати „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.”
({{{2}}})

Došlo je do niza slučajeva primene ovog člana Ustava koji su izazvali izvesne kontroverze u javnosti. Presuda vođi neo-nacističke organizacije „Nacionalni stroj” Goranu Davidoviću je poništena zato što prvostepeni sud nije poštovao njegov zahtev da sudski spisi budu na ćirilici.[8] Takođe, u Novom Sadu su poništeni mesni izbori zato što su birački spiskovi pisani latinicom. Ovo je učinjeno na zahtev jednog od glasača koji nije želeo „da mu ime bude pisano latinicom, jer je latinica 'hrvatsko pismo'“.[9]

Napomene[уреди]

  1. ^ Odbor za standardizaciju srpskog jezika je odlučio da se jezik kojim govore Bošnjaci na srpskom jeziku naziva bošnjački jezik
  2. ^ Nema slova ć i đ, kao ni digrafe lj, nj i dž
  3. ^ Ima dva slova više — ś i ź [2]

Izvori[уреди]

  1. ^ а б в г Правопис српскога језика, Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Матица српска, Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000. ISBN 86-17-07217-2 pp. 13.
  2. ^ Dva nova slova u pravopisu. Radio Televizija Crne Gore (10. jul 2009.). Dobavljeno dana 24. novembar 2009
  3. ^ Анђелка Цвијић (7. 3. 2008.). Српска латиница као ћирилица. Политика. Dobavljeno dana 25. novembar 2009
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Petar Milosavljević, Vukova latinica
  5. ^ Miodrag Popović, Vuk Stef. Karadžić (str. 323), NOLIT, Beograd, 1987.
  6. ^ а б Tema nedelje: Odumiranje ćirilice / IVAN KLAJN. Politika (6. avgust 2006.). Dobavljeno dana 24. novembar 2009
  7. ^ Snežana MILOŠEVIĆ (27. oktobar 2001.). Vukovo pismo na umoru. Ilustrovana politika br. 2232. Dobavljeno dana 25. novembar 2009
  8. ^ Sud tvrdi da je odluka o Fireru u skladu sa zakonom. 24sata (19. 08. 2009). Dobavljeno dana 24. novembar 2009
  9. ^ Beta (27. maj 2009). Zbog latinice poništeni izbori. mondo. Dobavljeno dana 24. novembar 2009

Vidi još[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]