Турска

Република Турска
Türkiye Cumhuriyeti

Застава Грб
крилатица: 'Мир у кући, мир у свету. (тур.: Yurtta Sulh, Cihanda Sulh)
Химна İstiklâl Marşı
Главни град	Анкара
Службени језик	турски
Председник:	Абдулах Гул
Премијер:	Реџеп Тајип Ердоган
Независност:	29. октобар 1923.
Површина
- Укупно	783.562 km² (37.)
- Вода (%)	1,3
Становништво
- 2010.	73.722.988 (17.)
- Густина	94,1/km²
Валута	Нова турска лира ¹ (100 нових куруша)
Временска зона	UTC +2
Интернет домен	.tr
Позивни број	+90
¹ 1. јануара 2005. турска лира је замењена новом турском лиром

Република Турска (турски: Türkiye Cumhuriyeti) је држава у југозападној Азији и са неких 3% у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства (Османског царства). Главни град Турске је Анкара.

Турска се налази на обалама Црног (тур.: Kara Deniz), Мраморног (тур.: Marmara Denizi), Егејског (тур.: Ege Denizi) и Средоземног мора (тур.: Akdeniz), што је чини занимљивим туристичким одредиштем (Кушадаси, ...).

Турска се граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Републике Турске и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори више од 90% становништва, док су у употреби још и:

• 16-17% курдски језик
• 2% арапски језик
• 1-2% зазачки, као и
• различити језици мањина

Географија

Положај

Положај Турске

Турска се географски протеже на два континента. Анадолија, азијски део државе, заузима око 97% површине Турске. Европски део који се налази у источној Тракији заузима око 3% површине државе (23.623 km²).

Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 km, од чега 7.200 km заузимају морске границе. На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на северу на Црно море. На копну Турска граничи с осам земаља са укупном дужином копнених граница од 2.648 km. На северозападу граничи с Грчком (206 km границе) и Бугарском (240 km), на североистоку с Грузијом (252 km), Јерменијом (268 km), Азербејџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 km), на истоку с Ираном (499 km) и на југу с Ираком (352 km) и Сиријом (822 km). Недалеко од обале Турске налази се и Кипар који је политички подељен на међународно признату Републику Кипар и Турску Републику Северни Кипар, коју признаје само Турска.

Север Турске је једно од сеизмички најактивнијих подручја на свету с врло честим земљотресима. Од већих градова посебно је потресима угрожен Истамбул.

Рељеф

1. Мраморна регија, 2. Централна Анатолија, 3. Егејска регија, 4. Медитеранска регија, 5. Црноморска регија, 6. Југоисточна Анатолија, 7. Источна Анатолија

Крајолик западно од Анкаре

Турска је географски подељена у седам регија. То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Централна Анатолија, Средоземна регија, Источна Анатолија и Југоисточна Анатолија. Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским условима.

Тракија се налази западно од Босфора на европској страни земље. На трачкој страни река Марица представља границу с Грчком. Источно од Босфора налази се Мраморна регија. Мраморно море дели Европу од Азије, те Егејско море од Црног мора. На излазу на Средоземно море налази се теснац Дарданели дугачак 60 km. На Босфору се налази Истамбул који је највећи град у Турској. Ова брежуљкаста регија која је привредно средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем. Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена. Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаг која је популарно туристичко одредиште.

У Егејској регији је такође врло развијена пољопривреда. Изразито брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Чанакалеа до Бодрума. Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској. Уз чемпресе и маслине овде се узгаја и винова лоза. У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергам, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.

Црноморска регија заузима северно обално подручје Турске. Ову регију карактерише блага и влажна клима. Планинско подручје ове регије прекривено је шумама. На овом врло плодном тлу узгајају се чај, дуван, кукуруз и лешник.

Регија Средишње Анатолије обухвата висораван у унутрашњој Анадолији. Овде се налази слано језеро Туз и планине високе до 3.900 метара. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и настамбама у високим планинским пределима. Унутрашњом Анатолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсушнијих предела Анатолије. Због тога пољопривреда у том делу земље није толико развијена. Климу ове регије карактеришу врућа и сува лета с хладним ноћима. Зими температура може пасти и испод −20 °C.

Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на северу до планина Аманос на истоку. У овој регији претежито се узгајају цитруси, банане, парадајза, кикирики и памук.

Југоисточна Анатолија је најстарија културна регија Турске. Протеже се од планина Таурус. Овде се налазе реке Еуфрат и Тигар. Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистаћ.

Историја

За више информација погледајте чланак Историја Турске

Рана историја

Мала Азија је једна од најстаријих насељених делова света због свог одличног географског положаја. Најранији градови као што су Чаталхојук, Чајону, Невали Џори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Мерсин сматрају се једним од најстаријих насеља на свету.

Делови легендарних тројанских зидова, око које се водио Тројански рат (око 1200. п. н. е.)

Насеље Троја је настало у периоду неолита и трајало је кроз гвоздено доба. Током периода забележене историје, становници Анадолије су говорили индоевропске језике, семитске и карвелијске језике, као и многе језике нејасног порекла. Заправо, због старости индоевропских хетитских и лувијанских језика, неки научници су предложили Анадолију за хипотетички центар одакле су се индоевропски језици раширили по свету.

Један од највећих царстава у овој области било је Хетитско царство, а трајало је од 18. до 13. века п. н. е. Касније су превласт стекли Фригијци који су били индоевропски народ и чије царство су у 7. веку п. н. е уништили Кимеријци. Најзначајније државе наследнице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија. Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоевропски, али с много неиндоевропских елемената које су покупили током хетитског и хеленског раздобља.

Негде око 1200. п. н. е. на западној обали Анадолије населила су се грчка племена, већином Еолци. Цело ово подручје је у 6. и 5. веку п. н. е. освојило персијско Ахеменидско царство. Касније је 334. п. н. е. ово подручје освојио Александар Велики. Анадолија је затим подељена у велики број мањих хеленистичких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт. Рим је до средине 1. века п. н. е. покорио сва ова царства. Године 324. римски цар Константин Велики изабрао је Бизантион за нови главни град Римског царства (каснији Цариград). Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Византијског царства.

Византија и Јерменија

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Отомански период

За више информација погледајте чланак Османско царство

Мапа Османског царства на врхунцу своје моћи (око 1680. године)

У 10. стољећу Турци Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера, почели су се селити у источна подручја Анадолије. Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анадолија је постала њихова домовина након битке код Манцикерта 1071. године. Том победом почиње успон анадолијског селџуског султаната (Иконијског султаната) који је био засебни део великог Селџуског царства које је покривало подручје средње Азије, Ирана, Анадолије и југозападне Азије.

Године 1243. Монголи су поразили Селџуке, а њихово царство се почело распадати. Турска Анадолија је тада подељена у више мањих независних држава званих гази емирати. До 1300. гази емирати освајају већину анадолијских подручја тада већ ослабљеног Византијског царства. У то време почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I (по њему је названо Османско царство) који је проширио своју државу све до граница с Византијом.

Османско царство је током своје историје дуге 623. године имало контаката и са западним и с источним културама. Царство је у 16. и 17. веку била најјача политичка сила на свету која се брзо ширила према средишњој Европи преко Балкана. Уз врло јаки утицај који је царство имало на промјене копнених граница у Европи, велики значај имало је и на мору. Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском океану покушавајући одбранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Европе. Важност ових праваца је опао откривањем Рта добре наде 1488. године.

У првој половини 19. века почео је опадати утицај царства, а коначан ударац је добило поразом у Првом светском рату у којег је ушла у савезу с Немачком. Француска и Велика Британија су раније обећале стварање јерменске државе у источном дијелу Анадолије, што је османска власт видела као удар на територијалну целовитост земље. Под изговором пресељења, велики број Јермена је убијен или су умрли од исцрпљености у сиријској пустињи. Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милиона Јермена. Турска влада и данас службено пориче геноцид над Јерменима.

Након рата силе Антанте поделиле су територију царства споразумом у Севру 1920. године. Османско царство је изгубило све територије изузев Анатолије и Тракије. Територију данашње Турске подејељена је у више делова. Грчкој је обећана Смирна (данашњи Измир) и део западне Анатолије, Италија је требала добити подручје Адане, а Француској је уз Сирију требала припасти и Киликија. У источном делу данашње Турске где се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требала је бити основана јерменска држава. Јужно и источно од Еуфрата требала је бити створена аутономна курдска регија. Сви ови планови на крају нису остварени.

Савремена историја

Мустафа Кемал Ататурк, оснивач и први предсједник Републике Турске

Мустафа Кемал-паша је 19. маја 1919. политички и војни устанак против ових планова. Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком. Рат је завршен 9. септембра 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима. Турска победа резултирала је малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.

Након побједе Турака, 24. јула 1923. споразумом из Лозане промијењен је претходни споразум из Севра. Овим уговором успостављене су данашње границе Турске. У исто вријеме извршена је и размена становништва са Грчком. Након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал је 29. октобра 1923. прогласио републику.

За време свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу. Смернице његове политике данас се називају кемализмом. Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. марта 1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одевна реформа којом је забрањен фес (традиционална турска мушка капа) и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола. Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.

Идућих година цели правосудни систем је промењен је по узору на европске земље. Уведена је моногамија, а 1928. је спроведена секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замењено латиницом. Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право учествовања на изборима. Спроведена је и реформа имена грађана у којој су свима додељена презимена. Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататурк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он. Мањи број Ататуркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама уместо на арапском молитва уведена на турском.

Након Ататуркове смрти 1938., председник Турске је постао његов блиски сурадник Исмет Инону. Инону је наставио модернизацију Турске, а на спољнополитичком плану покушао је одржати неутралност. Године 1939. Турској је припојена Република Хатај која је постала турски вилајет.

Након Другог светског рата

За време Другог светског рата Турска је очувала своју спољнополитичку неутралност. У рат на страни савезника ушла је симболички тек 23. фебруара 1945. Исте године потписала је повељу УН-а. Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје. Демократска странка је под водством Аднана Мендереса је на изборима 1950. освојила већину у парламенту. Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке која је трајала од оснивања републике.

Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утицаја Совјетског Савеза на Турску, завршено је раздобље политичке неутралности за Турску. Године 1950. Турска је учествовала као део УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. је постала чланица НАТО пакта.

Године 1960. премијер Мендерес је донео закон који му је омогућие укидање опозиције. Војска је тада организовала државни удар и ухапсила премијера и друге политичаре, који су након суђења обешени у септембру 1961. на острву Imralı. Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу. Инону је поново постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године. У то време Турска је постала придружена чланица ЕЕЗ-а. То раздобље обележило је и неефикасност владе и јачање левичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до привредног пада. Године 1971. власт је поново узела војска која је увела репресивне мере за становништво.

Након дугог низа година међуетничког насиља на Кипру, Грци су организовали војни удар у јулу 1974. у којем је свргнут председник Макариос III и постављен грчки националиста Никос Сампсон као диктатор. Турска се тада одлучила за војну интервенцију на Кипру у којој је окупирала северни део острва. Девет година касније на том подручју успостављена је Турска Република Сјеверни Кипар коју је досад признала само Турска.

Војска је 12. септембра 1980. трећи пут одузела власт изабраној влади. Узрок је била политичка и привредна нестабилност земље у 1970-им, као и терористички напади екстремне левице и деснице. Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно стање у земљи и забранила све политичке странке. Хунта се пре снажно противила курдским сепаратистима и левој опозицији. Дана 7. новембра 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.

Од средине 1980-их најважнијим унутрашњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима. Турска је дотад водила политику асимилације која је резултирала потискивањем курдске културе и идентитета. Као реакција на ову политику 1978. основана је Радничка партија Курдистана) с Абдулахом Оџаланом на челу. Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан. До 2007. године, у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.

У фебруару 1998. турска тајна служба је ухватила Абдулаха Оџалана у Кенији и довела га у Турску где је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промењена у доживотни затвор). Тада је Радничка партија Курдистана прогласила прекид ватре који је прекршен 2004. године.

За време мандата премијера Еџевита (1999.–2002.) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и протесте). Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укидања смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву. Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пријенос радијских и телевизијских канала на курдском. Турска државна телевизија данас уз турски емитује и на курдском, арапском, бошњачком и другим језицима. Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3. октобра 2005. започела преговоре о чланству у Еуропској унији.

Политика и државно уређење

За више информација погледајте чланак Политика Турске

Турска је световна парламентарна република основана на начелу деобе власти на законодавну, извршну и правосудну. Устав је врховни закон државе.

Председник је шеф државе и бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (тур. Türkiye Büyük Millet Meclisi; TBMM), познатије као Меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у TBMM, и мора имати високу стручну спрему. Председник председава Националним већем за сигурност и представља уред Врховног заповедника. У време рата, шеф главног штаба врши функцију врховног заповедника у име председника. Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, именовати премијера или прихватити његову оставку; ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.

Извршна власт је у рукама председника и Већа министара, којим председава премијер. Премијера именује председник одабиром између чланова Велике турске народне скупштине, и кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. На премијеров предлог председник разрешава министре дужности и именује нове. У року од недељу дана од формирања новог Већа министара, премијер или један од министара представља Владин програм пред Великом турском народном скупштином, након чега се изгласава поверење. Пре општих избора, министри правосуђа, унутарњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри. Веће министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државно веће. Велика турска народна скупштина може распустити парламент изгласавањем неповерења.

Цариград (Константинопољ, Истанбул)

Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меџлис), која заседа у Анкари. То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10 посто гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Већа министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.

Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија. Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има призивни суд са седиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обавезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Судије именује председник. Високи призивни суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови. Судије бира Врховно веће судија и тужитеља. Државно веће је највиши управни трибунал. Три четвртине судија именује Врховно веће судија и тужитеља, а једну четвртину председник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за сигурност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу сигурност државе итд. Ту је још и много мањих грађанских и војних судова.

Административна подела

Подела

Турска је административно подељена на 81 вилајет (турски: il). Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка:

• Хатај - седиште Антакија
• Коџаели - седиште Измит
• Сакарја - седиште Адапазар

Агри	Адана	Адијаман	Ајдин	Аксарај	Амасија	Анкара	Анталија
Ардахан	Артвин	Афјонкарахисар	Бајбурт	Баликесир	Бартин	Батман	Билеџик
Бингел	Битлис	Болу	Бурдур	Бурса	Ван	Газиантеп	Гумушхане
Гиресун	Денизли	Дизџе	Дијарбакир	Елазиг	Ерзинџан	Ерзурум	Едирне
Ескишехир	Зонгулдак	Игдир	Измир	Испарта	Истанбул	Јалова	Јозгат
Кајсери	Карабик	Караман	Карс	Кастамону	Кахраманмараш	Килис	Китахија
Конија	Коџаели	Кирикале	Киркларели	Киршехир	Малатија	Маниса	Мардин
Мерсин	Мугла	Муш	Невшехир	Нигде	Орду	Османије	Ризе
Сакарија	Самсун	Сивас	Сирт	Синоп	Текирдаг	Токат	Трабзон
Тунџели	Ушак	Хакари	Хатај	Чанакале	Чанкири	Чорум	Шанлиурфа
Ширнак

Становништво

За више информација погледајте чланак Демографија Турске

Турци (пре Османлије или Османи) су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 60 милиона припадника, који живе распоређени на два континента. Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000). Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени. Више од три милиона Турака живе у западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој. Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су турских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, и Грузијцима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Данашња Турска познаје не само Турке као своје држављане: она се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и »етничким Турцима« (Турцима у етничком смислу), који су уствари регионална мањина.

Државни празници

• 1. јануар - Нова година
• 23. април - Дан деце
• 19. мај - Дан независности, омладине и спорта
• 30. август - Дан победе
• 29. октобар - Дан републике
• верски празници (и државни) - Рамазан бајрам, Курбан бајрам

Галерија

• 

  Девичина Кула, Босфор

• 

  Обала у Измиру

• 

  Турски фолклор

• 

  Селимова џамија, Једрене

• 

  Алања

• 

  Памукале

Види још

• Османско царство

Спољашње везе

• Председник Турске
• Парламент Турске
• Премијер Турске
• МИП Турске
• МУП Турске
• Војска Турске
• МОД Турске
• Централна банка Турске
• Обавештајна служба Турске
• Званична туристичка презентација

Државе и територије у Азији

Суверене државе
Авганистан • Азербејџан¹ • Бангладеш • Бахреин • Брунеј • Бутан • Вијетнам • Грузија¹ • Египат³ • Израел • Индија • Индонезија² • Ирак • Иран • Источни Тимор² • Јапан • Јемен • Јерменија • Јордан • Јужна Кореја • Казахстан¹ • Камбоџа • Катар • Народна Република Кина • Кипар • Киргистан • Кувајт • Лаос • Либан • Малдиви • Малезија • Мјанмар • Монголија • Непал • Оман • Пакистан • Русија¹ • Саудијска Арабија • Северна Кореја • Сингапур • Сирија • Сри Ланка • Тајланд • Таџикистан • Туркменистан • Турска¹ • Узбекистан • Уједињени Арапски Емирати • Филипини
Ентитети, зависне територије и непризнате државе
Акротири и Декелија • Република Кина (Тајван) • Макау • Нагорно-Карабах • Палестина • Хонгконг • Турска Република Северни Кипар

---

Напомене: (1) Делом у Европи; (2) делом у Океанији; (3) већим делом у Африци.