Vojin Bakić

Из Википедије, слободне енциклопедије
Vojin Bakić

Vojinbakic.png

Информације
Датум рођења 5. jun 1915.
Место рођења Bjelovar (Застава Аустроугарске Austrougarska)
Датум смрти 18. decembar 1992.
Место смрти Zagreb (Застава Хрватске Hrvatska)
Дела

Vojin Bakić (Bjelovar, 5. jun 1915Zagreb, 18. decembar 1992) je bio srpski vajar i slikar i jedan od najpoznatijih Srba u Hrvatskoj.

Vojin Bakić je bez sumnje jedan od najvećih hrvatskih vajara 20. veka, umetnik evropskog formata: autor koji je uspeo da u avangardizma apstrakcije ostvari monumentalnost i neposrednost koje su, tradicionalistički gledano, obeležja klasične figurativne skulpture.

Biografija[уреди]

Vojin je rođen u Bjelovaru. U gimnaziji je prolazio s vrlo dobrim uspehom. Najviše se zanimao za filozofiju, sociologiju i književnost, a interesovali su ga i strani jezici poput francuskog i nemačkog, zatim crtanje i vajarstvo. Od malih je nogu pokazivao interes za gradnju nastambi za golubove i zečeve, ai za crtanje i slikarstvo. Volio je raditi s glinom i gipsom. Izradio je bezbroj skica sedeći uz bazenu, na plaži Šoderici kraj Koprivnice, ili na bjelovarskom korzu.

Prvi put se Vojinovi radovi prikazuju u Bjelovaru 1933. godine za njegovih gimnazijskih dana pred veliku maturu. Izložio je Mojsija u gipsu, ženski torzo iz gline, izrađen prema jednoj djevojci iz razreda, i nekoliko skica i portreta.

Spomen-ploča na rodnoj kući Vojina Bakića u Bjelovaru

Vojin je već u gimnaziji pokazivao želju za sopstvenim gledanjem i tumačenjem pojava oko sebe, pa se često znao suprotstaviti i stavovima svojih profesora, što je ponekad dovodilo do nesporazuma i sa samim direktorom, ali su tom samosvesno mladiću stručnjaci za likovne umetnosti proricali veliku budućnost. Već mu je njegov profesor crtanja u sedmom razredu gimnazije rekao: "Bakiću, Vi ste izrazit talenat i nemojte to izneveriti."

Nakon završene gimnazije, Vojin je najpre upisao studije prava, ali mu taj nije odgovarao, pa je već sledeće godine, uz pomoć braće Aleksandra i Milana, upisao Akademiju likovnih umetnosti. Prve dve godine je završio u klasi profesora Frana Kršinića, a druge dve u klasi profesora Roberta Frangeša-Mihanovića. Prvu samostalnu izložbu Bakić izlaže u bjelovarskom Muzičkom zavodu.

Politika i rat[уреди]

Vojin se nije politički opredjeljivao, ali je učestvovao u nekoliko prijeratnih demonstracija levih stranaka i organizacija. Međutim, opredeljenje se ubrzo nametnulo samo od sebe. Godine 1941. sva četiri Vojina brata odveli su ustaše prvo u logor Danicu, a zatim u Jadovno na Velebitu gde su sva četvorica ubijeni. Vojina su ustaše takođe uhapsili 1941. godine ispred ulaza u stan u Zagrebu. Izbegao je sudbinu braće jer je njegov učitelj i mentor Fran Kršinić pismeno garantovao za njega i na taj način se sam izložio opasnosti.

Vojo je bio i vojni bjegunac: dobio je poziv za domobranstvo, ali se nije odazvao. Imao je takođe i lažnu ličnu kartu na ime Ivan Stilinović. Kršinić mu je pronašao posao nakon izlaska iz zatvora: na Zagrebačkom velesajmu krpao je i popravljao modele raznih životinja, a kasnije je prešao na Agronomski fakultet, gde je po narudžbini profesora izrađivao modele životinja koji su još i nakon Drugog svetskog rata služili za demonstriranje studentima.

Posleratni period[уреди]

Posle 1945. postepeno napušta ranije usmerenje i teži impresionističkoj obradi površine s izražajnim prelivima svetlosti i senke. U tom periodu radi portrete, među kojima se psihološkom uverljivošću i upečatljivom stilizacijom ističu I. G. Kovačić, 1946, i S. S. Kranjčević, 1948. Sa "Spomenikom strijeljanima u Bjelovaru" (1947.) Prvi put se isprobava na javnoj narudžbini; izvodi statuu jezgrovitu poput znaka i izrazitih monumentalnih svojstava. Proces komprimovanja i kristalizacije volumena primećuje se 1950. na skulpturi "Bik" (Bijenale u Veneciji 1956.), djelu koje prevazilazi učenjačke kategorizacije iu kojem se preklapaju apstrakcija, kubizam i ekspresionizam. Istu tendenciju pokazuju skice za "Spomenik Marksu i Engelsu" (19501953; nisu izvedene), zapravo prvi slobodniji predlozi za rešavanje tradicionalnih vajarskih zadataka. Značajan je "Autoportret" iz 1952, izrazitih kubičnih karakteristika, a posebno "Spomenik Stjepanu Filipoviću" u Valjevu, velikih dimenzija i krajnje pročišćenosti u okvirima antropomorfnog motiva. Serijom "Aktova", "Torza" i "Glava" zaokružuje svoja istraživanja organskih, asocijativnih oblika, a 1958. se priklanja izazovima otvorene forme, unutrašnjih prostora i svetlosnih odraza.

Vojin Bakić radi na skulpturi Bika

Međutim, u proleće 1956. godine, požar bivšeg Meštrovićeva ateljea, u koji se Bakić pre nekoliko godina bio uselio sa četvoricom drugih umetnika, uništio je "stotinak" skulptura, fascikle sa crtežima, fotografije i dokumentaciju te nekoliko završenih spomeničkih studija.

Od 1956. godine Bakić je uglavnom redovno boravio po nekoliko meseci u uvali Duboka kraj Gršćica na ostrvu Korčuli. Mediteranska sredina pogodovala je stvaralačkom radu, o čemu svedoči stara ribarska kuća preuređena za atelje u Dubokoj. Zatim su došle godine najintenzivnijeg rada; izložbe su se nizale jedna za drugom, a s njima i putovanja po svetu. Vrlo su brojne izložbe na kojima je on učestvovao ili su mu bile posvećene - u Bjelovaru i Zagrebu, u Osijeku i Dubrovniku, na Rijeci, u Poreču, u Ljubljani i Beogradu, u Londonu, u Štutgartu, Berlinu, Majncu, Erlangenu, Kaselu, Bohumu, u Parizu i Antibesu, u Briselu, u Veneciji, Milanu i Rimu, u Lozani i u Bratislavi, u Vašingtonu, u Sao Paolu.

Ciklus "Razvaline" forme označava prelaznu fazu od punog, čvrstog volumena do ispražnjene ljuske, svojevrsnog skulpturalnog negativa. U daljem razvoju, Bakić među prvima u Hrvatskoj sledi načela geometrijske apstrakcije i optičkih istraživanja: u "Razvijenim površinama", 19601964, artikuliše stroge i sistemske celine sastavljene od nanizanih elemenata, au "Svjetlonosnim oblicima", 19631964, stvara efektne strukture modulisanjem istovrsnih ogledalskih jedinica, pri čemu upotrebljava i nove materijale (nerđajući čelik).

Složenu problematiku tog razdoblja pokazuje "Spomenik revoluciji" u Kamenskoj, krilatih i lisnatih formi, realizovan nakon deset godina rada, 1958—1968. Autor je skulpture "Vijenac", koja se dodeljuje pobednicima Goranovog proleća u Lukovdol u, od 1971.

Novija ostvarenja su mu "Spomenik žrtvama željezničke nesreće u Zagrebu", 19751978, te spomenici u Kragujevcu, Dotršćini (Dolina grobova) i na Petrovoj gori (1982).

Godine 1987, Vojin i njegov sin Zoran (arhitekta) osvojili su prvu nagradu za ostvarenje spomenika Josipu Brozu Titu u Zagrebu. Spomenik je trebao biti izgrađen na Trgu revolucionara (danas Trg Stjepana Radića), ispred gradske skupštine. Planirano je da spomenik bude završen do 100. godišnjice Titova rođenja, 1992, ali je usled događaja početkom 1990-ih projekat napušten.[1]

Porodica[уреди]

Vojinov otac, Konstantin "Kosta", rođen je u Bjelovaru 1882. godine u bogatoj srpskoj porodici. Preminuo je od upale pluća na Sušaku 1925. godine, kada je Vojinu bilo tek deset godina. Vojinova majka Jelena rođena je u primorskom gradiću Bakru 1889. godine u pomorskoj i brodovlasničkoj porodice. Jelena je prešla na pravoslavnu veru upoznavši Kostu i ime Josipa, koje je pre nosila, promenila u Jelena. Umrla je 1970. godine. Jelena i Kosta imali su šestoro dece, među kojima je bilo pet sinova: Aleksandar, Milan, Vojo, Nikola i Slobodan, te jedna kći, Dušanka. Aleksandar, Milan, Nikola i Slobodan su ubijeni u logoru Jadovno. Dušanka je umrla 1989. godine.

Rušenje Bakićevih spomenika[уреди]

Spomenik na Petrovog gori u 2009. i 2011. godini

Početkom 1990-ih veliki deo Bakićevog stvaralaštva u Hrvatskoj je oštećen ili uništen:

a) Uništeni spomenici od 1990. do 1995. godine

  • Bjelovarac, bronza, Spomen-park Borik, Bjelovar, poklon rodnom gradu s odavanjem počasti tragičnom porodičnom gnezdu. Miniran 1991. godine. Ostala je šaka jedne ruke i glava, a ostali delovi završili su u livnici Tonko Vinković u Bjelovaru. Spomenik je obnovljen i postavljen na svoje mesto 8. decembra 2010. godine. [2]
  • Gudovčan ili Pred streljanje, ​​bronza, selo Gudovac kraj Bjelovara. Miniran 1991. godine, istaljen.
  • Spomenik pobede naroda Slavonije, nerđajući čelik, selo Kamenska, na raskršću puteva Sl. Požega, Pakrac, Voćin. Miniran 21. februara 1992. godine, delovi upotrebljeni za izradu posuđa.
  • Spomenik bilogorski partizanima, bronza, selo Bačkovica, nekoliko kilometara od Bjelovara. Bronzani partizan je miniran i istaljen 1991. godine.
  • Spomenik palim borcima, bronza, ispred škole u ​​Čazmi, srušen i uništen 1991. godine.
  • Spomen-park Dotršćina, kraj Zagreba, u Dolini grobova postavljeno je šest do sedam Bakićevih skulptura od nerđajućeg čelika i kubusa, kristali od crnog mermera, različitih oblika, rasutih po prostoru. Autor je razmještaj kristala zamislio kao razgovor u prirodi. Čitav prostor pokriven je bršljanom ne bi li žrtve spokojnije bile. Sve je razbacano, pokradeno, uništeno.
  • Ispred Gradske biblioteke Ivan Goran Kovačić u Karlovcu postavljena su poprsja Ljudevita Jonkea, slaviste, Silvija Strahimira Kranjčevića, pesnika i Ivana Gorana Kovačića, pesnika. Samo je poprsje Ivana Gorana Kovačića uništeno (izrezano na komade) u noći od 16. do 17. jula 2004. godine.

b) Oštećeni spomenici i skinute spomen ploče

  • Spomenik na Petrovoj gori, armirani beton i nerđajući čelik. Nakon operacije Oluja, spomenik je devastiran, odnesene su mnoge ploče.
  • Skinuta je spomen ploča Braći Bakić s porodične kuće u Bjelovaru.
  • Skinut natpis sa porodične grobnice na groblju Sv. Andrija u Bjelovaru.
  • Promjenjen je naziv ulice braća Bakić u Bjelovaru.
  • Skinuta bronzana bista Josipa Broza Tita u Velikom Trojstvu. Pohranjena u Gradskom muzeju Bjelovar.

Retrospektiva Vojina Bakića[уреди]

„Retrospektiva Vojina Bakića - Svjetlosne forme“ u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu održana je od 7. decembra 2013. do 2. marta 2014. godine. Izložba je dobila sjajne kritike te veliku pozornost medija i publike pa je produljeno njeno trajanje[3] a postala je i kulturni događaj godine 2013, prema anketi Jutarnjeg lista u kojoj je učestvovalo 15 kulturnjaka različitih profila[4]. Izložbom želi da se postigne vraćanje Vojinu Bakiću mesta koje mu pripada u istoriji hrvatske i evropske umetnosti ali i da se podstakne na promišljanje odnosa hrvatskog društva prema spomeničkoj baštini i društvenom sećanju. Osim najvažnijih radova poput Bika, bili su izloženi i crteži, skice, makete spomenika, fotografska uvećanja, projektna i lična dokumentacija, audio i filmska građa. Prvi puta je javnosti prikazana studija i maketa za nikad realizovan zagrebački spomenik Titu. Izložba se održala pod visokim pokroviteljstvom predsednika Republike Hrvatske Ive Josipovića.[5]

Galerija[уреди]

Reference[уреди]

Literatura[уреди]

  • M. Prelog, "Delo Vojina Bakića" u: Pogledi (Zagreb), sv. 12, 91-2-919, 1953.
  • M. Prelog, Vojin Bakić (Mala likovna biblioteka)​​, Zagreb 1958.
  • T. Maroević, Vojin Bakić, Zagreb 1998.
  • D. Matić, Vojin Bakić - moj prijatelj, Zagreb 2007.
  • S. Livada, Sudbina djela hrvatskog skulptora Vojina Bakića, ISBN 953-7099-20-2.

Spoljašnje veze[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Vojin Bakić