X хромозом

С Википедије, слободне енциклопедије

X хромозом је врста полног хромозома што значи да је њиме одређен пол јединке: жене у кариотипу имају два X хромозома, а мушкарци само један.

Према величини X хромозом припада групи C у хуманом кариотипу и налази се између хромозома број 6 и 7. Према положају центромере је субметацентричан.

Мапирани гени X хромозома[уреди | уреди извор]

X хромозом са обележеним генским локусима

X хромозом садржи велики број гена од којих многи не одређују полне карактеристике, односно, много је већи број гена на X хромозому за телесне особине него за полне. Мапирањем људског генома одређено је присуство великог броја гена на X хромозому који детеминишу следеће поремећаје и болести:

Нумеричке аберације X хромозома[уреди | уреди извор]

Нумеричке аберације X хромозома, анеуплоидије, су мање штетне од аберација аутозома јер се сваки прекобројни X хромозом инактивира, постаје Барово тело.

Као последица аберација X хромозома могу се јавити следећи поремећаји:

  1. Тарнеров синдром чија је учесталост 1 : 25000 женске новорођенчади и не зависи од староси мајке; кариотип је 45, XO;
  2. Клинефелтеров синдром са учесталошћу од 1 : 1000 мушке новорођенчади и кариотипом 47, XXY;
  3. Тризомија X хромозома жене са учесталошћу 1 : 1000 женске новорођенчади и кариотипом 47, XXX;
  4. Полизомије X хромозома у женском полу са више од једним прекобројним хромозомом са кариотиповима: 48,XXXX и 49,XXXXX
  5. Полизомије X хромозома у мушком полу од којих су до сада описане: 48,XXXY, 49,XXXYY, 48,XXYY.

Структурне аберације X хромозома[уреди | уреди извор]

Најчешће структурне аберације X хромозома фенотипски се манифестују као Тарнеров синдром, а представљају:

Реверзија пола[уреди | уреди извор]

Особе које имају реверзију пола су са неусклађеним фенотипом према конституцији полних хромозома:

XX жене и XY мушкарци[уреди | уреди извор]

Данас се зна да за одређивање мушког пола није потребан цео Y хромозом већ само један део његовог кратког крака назван SRY (TDF)који садржи ген за развиће тестиса још на ступњу ембриона. То је само почетак у развићу мушког пола, а касније се активира читав низ гена који управљају његовим развићем. Смештај SRY-гена (TDF ген) близу краја крака хромозома носи одређене опасности. Може се десити да се део са SRY-геном одломи током сперматогенезе и изгуби (делеција) или се причврсти за нпр. X хромозом (транслокација). Као резултат тога настаће:

Када такви сперматозоиди оплоде јајне ћелије настаће тзв. XY жене или XX мушкарци. Према томе, мушки пол не одређује Y хромозом сам по себи већ присуство SRY-гена на њему.

XX мушкарци описани су први пут 1964. г. Јављају се са учесталошћу од 1:20 000 мушке новорођенчади. Имају фенотип сличан мушкарцима са Клинефелтеровим синдромом: спољашње мушке гениталије, а у тестисима нема сперматогенезе (неплодност), али су нижи од нормалних мушкараца што представља доказ да се на Y хромозому налази ген за раст.

XY жене су генетички мушкарци са израженим женским фенотипом. Имају женске спољашње полне органе и Милерове канале. Због недостатка SRY гена на Y хромозому индиферентне гонаде се развијају у јајнике али пошто нема два X хромозома јајници прелазе у везивне траке.

45,XО мушкарци[уреди | уреди извор]

Код оваквих особа се део Y хромозома налази прикачен за неки од аутозома, а не X хромозома како је то код XX мушкараца, као последица реципрочне транслокације.

Фенотип ових мушкараца зависи од:

  • величине сегмента Y хромозома који је транслоциран
  • аутозома на који је тај део транслоциран.

Тако, нпр. дечак са транслокацијом дела Y хромозома на кратки крак хромозома 5 има синдром мачјег плача.

Прави хермафродити[уреди | уреди извор]

Хермафродитна особа поседује и ткиво јајника и ткиво тестиса при чему та ткива могу бити различито распоређена:

  • на једној страни тела је јајник, а на другој тестис;
  • на једној страни или обострано се налази помешано ткиво јајника и тестиса, тзв. овотестис.

Остале особине фенотипа су:

  • спољашњи полни органи су неодређени (амбивалентни)
  • најчешће постоји материца па већина особа има менструацију
  • у гонадама се ретко образују сперматозоиди, али су зато присутне ооците чак и у овотестису

Литература[уреди | уреди извор]

  • Туцић, Н, Матић, Гордана: О генима и људима, Центар за примењену психологију, Београд, 2002.
  • Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В: Генетика, Научна књига, Београд
  • Татић, С, Костић, Г, Татић, Б: Хумани геном, ЗУНС, Београд, 2002.
  • Матић, Гордана: Основи молекуларне биологије, Завет, Београд, 1997.
  • Prentis S: Биотехнологија, Школска књига, Загреб, 1991.
  • Думановић, Ј, Маринковић, Д, Денић, М: Генетички речник, Београд, 1985.
  • Косановић, М, Диклић, В: Одабрана поглавља из хумане генетике, Београд, 1986.
  • Лазаревић, М: Огледи из медицинске генетике, Београд, 1986.
  • Швоб, Т. и срадници: Основи опће и хумане генетике, Школска књига, Загреб, 1990.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]