Одговор Краљевине Србије на Јулски ултиматум
У Београду 12. јула (25. јула) 1914. год.
Краљевска српска влада примила је саопштење царске и краљевске владе од 10. овог месеца и уверена је да ће овај одговор уклонити неспоразум који прети да помути добре суседске односе између Аустро-Угарске монархије и Краљевине Србије.
Краљевска влада је свесна да се појаве протеста, како са говорнице у Народној скупштини, тако и у изјавама и поступцима одговорних државних предстваника, које су пресечене изјавом српске владе од 18. марта 1909. год., нису више никако поновиле ни у којој прилици према суседној великој монархији, и да од стране краљевских влада, које су се до тога доба у Србији смењивале, или од стране којег од њених органа није учињен никакав покушај да се промени стање створено у државно-правном погледу с Босном и Херцеговином. Краљевска влада констатује, да се у том погледу од стране царске и краљевске владе није чинила никаква представка, сем у питању једне школске књиге, о чему јој је било дато сасвим задовољавајуће објашњење.
Србија је дала толико пута доказа о својој мирољубивој и умереној политици за време балканске кризе да је неколико пута сачувала европски мир жртвујући своје захтеве само у интересу тога мира.
На владу Краљевине Србије не може падати одговорност за појаве приватног карактера као што су писање штампе и мирни рад патриотских друштава, које су готово у свима земљама обичне и које се, као што је познато, измичу по правилу испод службене контроле. То утолико мање што је краљевска влада при решавању читавог низа појављених питања између обеју држава показала велику предусретљивост и на тај начин успела да реши цео низ питања у корист напретка суседних земаља.
Зато је краљевска влада била болно изненађена тврђењима да су и лица из Краљевине Србије учествовала у спреми атентата извршеног у Сарајеву. Она је очекивала позив за садејство у истраживању свега што се на речени злочин односи, и била је готова посведочити своју исправност у том погледу својим поступцима према свим лицима за које би јој се поднели извештаји. Одазивајући се пак захтеву царске и краљевске владе, Краљевска Српска влада је вољна изићи на сусрет и предати суду без разлике положаја и чина сваког свога грађанина, за кога би се поднели докази да је учествовао у сарајевском злочину и прима обавезу да на дан 13./26. јула објави на првој страни званичних новина ову изјаву:“ ... „Ова изјава саопштиће се краљевској војсци у име Његовог величанства краља дневном заповешћу Његовог краљевског височанства престолонаследника Александра и биће објављена у наредном броју Војног листа.
Поред тога:
- Краљевска српска влада се обавезује у првом редовном сазиву Народне скупштине унети одредбу у закон о штампи којом се најстроже казни изазивање мржње и презрење Монархије, као и сваки натпис коме је општа тежња управљена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она прима на се да приликом измена уставних, које су блиске, изведе измену и члана 22. Устава тако, да се горепоменуте публикације могу и конфисковати што сад не може бити по категоричној одредби члана 22. Устава.
- Српска влада нема никаквих доказа, нити јој такве пружа нота царске и краљевске владе, да су „Народна одбрана“ и друга слична друштва учинили досад ма какво кривично дело ове врсте у лицу кога од својих чланова. Па и ако то не постоји, ипак ће краљевска српска влада изићи на сусрет захтеву царске и краљевске владе и распустиће друштво „Народну одбрану“ и свако друго које би радило против Аустро-Угарске.
- Српска краљевска влада прима на себе да уклони одмах из јавне наставе све што служи или би могло послужити стварању пропаганде против Аустро-Угарске, а кад јој царска и краљевска влада пружи факта и доказа за то.
- Српска краљевска влада пристаје исто тако уклонити из војске и администрације оне официре и чиновнике, за које би српска истрага показала да су криви за дела која иду продив интегритета територије Аустро-Угарске монархије и очекује да јој царска и краљевска влада саопши накнадно имена и радње или дела тих официра и чиновника ради даљег поступка.
- Српска краљевска влада мора признати да јој није јасан сав значај и домашај захтева царске и краљевске владе да се Србија обавеже примити на својој територији сарадњу органа царске и краљевске владе, али изјављује да ће примити сарадњу која би одговарала међународном праву и кривичном судском поступку као и добрим суседским односима.
- Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су или који би били евентуално умешани у злочин од 15. јуна а налазили би се на територији Краљевине Србије. Што се тиче учешћа у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада за то делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио устав и закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге.
- Српска краљевска влада је одмах, још исте вечери, притворила мајора Воју Танкосића, а за Миланом Цигановићем, који је аустро-угарски поданик и до 15. јуна је био званичник (аспирант) Железничке дирекције, наређена је потера, јер се он до сада није могао пронаћи. Моли се царска и краљевска влада да изволи уобичајеним путем саопштити што пре остале сумње досадашњом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступка.
- Српска краљевска влада појачаће и прошириће предузете мере да се спречи недопуштени пренос оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме да ће одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне чиновнике на линији Шабац-Лозница, што су се огрешили о своју дужност и пропустили кривце Сарајевског злочина.
- Српска краљевска влада ће радо дати објашњења односно изјава које су њени чиновници у земљи и на страни после атентата чинили у интервјуима који су, по тврђењу царске и краљевске владе, били непријатељски према Монархији, чим јој царска и краљевска влада укаже на дотично место тих изјава и чим се утврди да су употребљени изрази заиста изрази дотичних чиновника – о чему ће се она сама старати да прибави доказе и уверење.
- Што се тиче извршења мера, које се у горњим тачкама помињу, уколико то овом нотом није учињено, српска краљевска влада ће одмах извештавати царску и краљевску владу, чим се која мера нареди и изврши.
У случају да царска и краљевска влада не би била задовољна овим одговором, краљевска српска влада, сматрајући да је у општем интересу не пренагљивати у решењу овог питања, спремна је као и увек примити мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред међународни суд у Хагу или пред велике силе које су узеле учешћа у доношењу декларације краљевске српске владе од 18./31. марта 1909. године.
Литература[уреди]
- Група аутора: Голгота и васкрс Србије 1914-1915, историјско-мемоарска дела, БИГЗ, Београд, 1986. године