Виктор Вазарели

Виктор Вазарели
Виктор Вазарели
Лични подаци
Датум рођења	(1906-04-09)9. април 1906.
Место рођења	Печуј, Аустроугарска
Датум смрти	15. март 1997.(1997-03-15) (90 год.)
Место смрти	Париз, Француска

Виктор Вазарели (франц. Victor Vasarely; Печуј, 9. април 1906 — Париз, 15. март 1997) био је француски сликар и графичар мађарског порекла.

Вазарели се често назива оцем оп уметности. Почетком 1930-их се скрасио у Паризу где је радио као графички уметник. Ту је направио свој први значајни рад Зебра, који се састојао од закривљених црних и белих линија, показујући у које смеру жели наставити стварати. Зебра се данас сматра првим делом у жанру оп уметност.

Живот и рад

Вазарели се родио у Печују и своје детињство је провео у Будимпешти, а од 1919. године одраста у Словачкој у Пјештјанима. Од 1925. је студирао на Медицинском факултету у Будимпешти, а од 1928. године почиње да похађа Графичку школу у Будимпешти по имену „Будимпештански Баухаус” и која је постојала од 1938. године (али из финансијских разлога није могла да да све оно што и Баухаус и уместо тога су били усредсређени на типографички дизајн и примењену графику).

Године 1929, Вазарели је насликао своје слике Модра студија и Зелена студија а годину дана касније се оженио са својом колегиницом Клар Спинер са којом је касније имао двоје деце. У Будимпешти је радио у друштву за израду кугличних лежајева и правио плакате. У то време Вазарели је постао графички дизајнер и уметник сликања плаката који је комбиновао узорке и органске слике.

Вазарелијево уметничко дело на отвореном у цркви Палос у Печују

Вазарели је напустио Мађарску и отпутовао за Париз и ту радио као графички уметник од 1930. године 1944. године. Под утицајем конструктивизма 1947. године прелази у геометријску апстракцију и постаје претеча оп арта. Године 1959, развио је свој систем unités plastiques (пластични сегменти) у коме су унутар граница основног елемента квадрата од. ромба били уписани други геометријски облици који су били претходно математички обрачунати. Најпре је тај ефекат био црно-бели. Тиме су настали кинетички ефекти. Своју геометријску апстракцију утемељио је на искуствима Мондријана и Маљевича. Вазарели одаје признање серијом под насловом „Омаж Маљевичу” (1952—1958) црним квадратом на белој позадини, с тим што се његов квадрат окреће на оси (чиме добија на динамици).

Његова уметност се ослања на социјално-утопијске идеје којима је настојао да створи ново правично окружење са квалитетном и вредном уметношћу која је била доступна свима. За њега је оригинал представљао само прототип за копије које се производе серијски у сито штампи. У циљу распрострањености својих прототипова основао је 1970. „Фондацију Вазели” у Гардеу а 1976. године „Екс ен провансу”, као и „Вазарели центар” 1982. у Ослу. Умро је у Паризу 15. марта 1997. године. Изјавио је следеће: „Сваки облик је основа за боју, свака боја је својсто облика.”

Вазарели је на крају наставио да производи уметност и скулптуру користећи оптичку илузију. Током наредне три деценије, Вазарели је развио свој стил геометријске апстрактне уметности, радећи у различитим материјалима, али користећи минималан број облика и боја:

• 1929–1944: Рана графика: Вазарели је експериментисао са текстурним ефектима, перспективом, сенком и светлом. Његов рани графички период резултирао је радовима као што су Зебре (1937), Шаховска табла (1935) и Девојачка моћ (1934).
• 1944–1947: Les Fausses Routes – На погрешном путу: Током овог периода, Вазарели је експериментисао са кубистичким, футуристичким, експресионистичким, симболистичким и надреалистичким сликама без развоја јединственог стила. После је рекао да је био на погрешном путу. Своје радове излагао је у галерији Денис Рене (1946) и галерији Рене Брето (1947). Пишући увод у каталог, Жак Превер је Вазарелија уврстио међу надреалисте. Превер ствара термин imaginoires (слике + ноир, црн) да би описао слике. Аутопортрет (1941) и Слепац (1946) су повезани са овим периодом.
• 1947–1951: Развијање геометријске апстрактне уметности (оптичка уметност): Коначно, Вазарели је пронашао сопствени стил. Развоји који се преклапају названи су по свом географском наслеђу. Денферт се односи на радове под утицајем белих поплочаних зидова метро станице у Паризу Денферт – Рошеро. Елипсоидни шљунак и шкољке пронађени током одмора 1947. на бретонској обали у Бел Ил инспирисали су га за радове на Бел Илу. Од 1948. године, Вазарели је обично проводио летње месеце у Горду у Прованси-Алпи-Азурна обала. Тамо су га кубичне куће довеле до састава групе радова са ознаком Гордес/Кристал. Радио је на проблему празних и попуњених простора на равној површини као и на стереоскопском погледу.

Почаст Малевичу (1954), Универзитетски град Каракас

• 1951–1955: Кинетичке слике, црно-беле фотографије: Из својих Гордес радова развио је своје кинематичке слике, преклапајућа акрилна стакла стварају динамичне, покретне утиске у зависности од тачке гледишта. У црно-белом периоду комбиновао је рамове у једно окно транспоновањем фотографија у две боје. Почаст Малевичу, керамичка зидна слика од 100 m² (1.100 sq ft) краси Универзитет у Каракасу, Венецуела, који је дизајнирао 1954. са архитектом Карлосом Раулом Виљануевом, што је његово главно дело овог периода. Кинетичка уметност је цветала и дела Вазарелија, Колдера, Дишана, Ман Реја, Сота, Тингелија су била изложена у галерији Дениз Рене под насловом Le Mouvement (покрет). Вазарели је објавио свој Жути манифест. Надовезујући се на истраживања пионира конструктивиста и Баухауса, он је претпоставио да се визуелна кинетика (пластична кинетика) ослања на перцепцију гледаоца који се сматра јединим креатором, играјући се оптичким илузијама.

Супернове (1959–61) u Тејт Модерну

• 1955–1965: Планетарски фолклор, пермутације и серијска уметност: 2. марта 1959, Вазарели је патентирао свој метод пластичних јединица. Пермутације геометријских форми се изрезују из обојеног квадрата и преуређују. Радио је са строго дефинисаном палетом боја и форми (три црвене, три зелене, три плаве, две љубичасте, две жуте, црне, беле, сиве; три круга, два квадрата, два ромбоида, два дугачка правоугаоника, један троугао, два рашчлањена круга, шест елипси) које је касније увећао и нумерисао. Из ове пластичне абецеде започео је серијску уметност, бескрајну пермутацију облика и боја коју су разрађивали његови помоћници. (Креативни процес производе стандардизовани алати и безлични актери који доводе у питање јединственост уметничког дела.) Вазарели је 1963. представио своју палету јавности под именом Фолклор планетарни.
• 1965–: Почаст шестоугаонику, Вега: Почаст шестоугаоној серији састоји се од бесконачних трансформација удубљења и рељефа који додају варијације боја, стварајући вечни покрет оптичке илузије. Године 1965, Вазарели је укључен у изложбу Музеја модерне уметности Респонсивно око, насталу под руководством Вилијам К. Сајца. Његова серија Вега игра се са сферичним отичућим мрежама стварајући оптичку илузију запремине.

У октобру 1967. дизајнер Вил Бертин позвао је Вазарелија да направи презентацију на конференцији Бертинска визија '67, одржаној на Универзитету у Њујорку. Вазарели је 5. јуна 1970. отворио свој први наменски музеј са преко 500 дела у ренесансној палати у Горду (затворен 1996. године). Други велики подухват била је Фондација Вазарели у Екс ан Провансу, музеј смештен у посебној структури коју је посебно дизајнирао Вазарели. Инаугурисао га је 1976. француски председник Жорж Помпиду, две године након његове смрти. Музеј је сада у запуштеном стању, неколико изложених експоната оштећено је водом која цури са плафона. Такође, 1976. године његов велики кинематички објекат Жорж Помпиду постављен је у Центру Помпиду у Паризу, а великом донацијом Вазарелијевих дела основан је Вазарелијев музеј који се налази у његовом родном месту у Печују, у Мађарској. У истој деценији, опробао се у индустријском дизајну са серијом од 500 комада врхунског посуђа Суоми Тимо Сарпаневе које је Вазарели украсио за Студио Лини немачког произвођача порцелана Розентал. Године 1982, космонаут Жан-Лу Кретјен однео је у свемир 154 специјално креиране сериграфе на француско-совјетској свемирској летелици Саљут 7 и касније је продат у корист Унеска. Године 1987, у палати Зичи у Будимпешти основан је други мађарски музеј Вазарелија са више од 400 дела.

Умро је са 90 година у Паризу 15. марта 1997. године.

Оставштина

Нова Вазарелијева изложба постављена је у Паризу у Музеју у настајању 2012.

Године 2019, године у Центру Жорж Помпиду у Паризу постављена је привремена изложба Вазарелијевог дела под називом Дељење образаца.

Литература

• ART The definitive visual guide (Уметност Велика илустрована енциклопедија), Млада књига, Београд, 2012.
• Екциклопедија сликаствар и графике. Народна библиотека Србије, Београд, 2006.
• Ликовна умјетност (др Јадранка Дамјанов), Школска књига, Загреб, 1981.
• Busch, Julia M. (1974). A Decade of Sculpture: the New Media in the 1960s. The Art Alliance Press: Philadelphia. ISBN 0-87982-007-1. 
• Holzhey, Magdalena (2005). Vasarely. Taschen. ISBN 3-8228-3908-6. 
• Morgan, Robert C. (2004). Vasarely. New York: George Braziller. 
• Popper, Frank (1968). Origins and Development of Kinetic Art. Studio Vista and New York Graphic Society. 
• Spies, Werner (1971). Victor Vasarely. H. N. Abrams. ISBN 0-8109-0532-9. 
• Ian Chilvers & John Glaves-Smith, A Dictionary of Modern and Contemporary Art. Oxford University Press, p. 291
• Frank Popper, Origins and Development of Kinetic Art, New York Graphic Society/Studio Vista, 1968
• Frank Popper, Art—Action and Participation, New York University Press, 1975
• Jacopo Galimberti, The Early Years of GRAV: Better Marx than Malraux, http://www.perspectivia.net/publikationen/ownreality/13/galimberti-en
• Galimberti, Jacopo (2017), Individuals against Individualism. Art Collectives in Western Europe (1956-1969). Liverpool University Press, Chapitre 2.
• Schattschneider, Doris; Walker, Wallace (1987). M. C. Escher Kaleidocycles. Pomegranate Communications. ISBN 978-0-906212-28-8. 
• Schattschneider, Doris (2004). M. C. Escher : Visions of Symmetry. Abrams. ISBN 978-0-8109-4308-7. 
• Schattschneider, Doris; Emmer, Michele, ур. (2003). M. C. Escher's Legacy: a Centennial Celebration. Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-42458-1. 
• Bach, Michael; Poloschek, C. M. (2006). „Optical Illusions” (PDF). Adv. Clin. Neurosci. Rehabil. 6 (2): 20—21. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2021. г. Приступљено 10. 09. 2022. 
• Changizi, Mark A.; Hsieh, Andrew; Nijhawan, Romi; Kanai, Ryota; Shimojo, Shinsuke (2008). „Perceiving the Present and a Systematization of Illusions” (PDF). Cognitive Science. 32 (3): 459—503. PMID 21635343. doi:10.1080/03640210802035191 . Архивирано из оригинала (PDF) 22. 07. 2012. г. Приступљено 10. 09. 2022. 
• Eagleman, D. M. (2001). „Visual Illusions and Neurobiology” (PDF). Nature Reviews Neuroscience. 2 (12): 920—6. PMID 11733799. S2CID 205023280. doi:10.1038/35104092. 
• Gregory, Richard (1991). „Putting illusions in their place”. Perception. 20 (1): 1—4. PMID 1945728. S2CID 5521054. doi:10.1068/p200001. 
• Gregory, Richard (1997). „Knowledge in perception and illusion” (PDF). Phil. Trans. R. Soc. Lond. B. 352 (1358): 1121—1128. Bibcode:1997RSPTB.352.1121G. PMC 1692018 . PMID 9304679. doi:10.1098/rstb.1997.0095. 
• Purves, D.; Lotto, R.B.; Nundy, S. (2002). „Why We See What We Do”. American Scientist. 90 (3): 236—242. doi:10.1511/2002.9.784. 
• Purves, D.; Williams, M. S.; Nundy, S.; Lotto, R. B. (2004). „Perceiving the intensity of light”. Psychological Review. 111 (1): 142—158. CiteSeerX 10.1.1.1008.6441 . PMID 14756591. doi:10.1037/0033-295x.111.1.142. 
• Renier, L.; Laloyaux, C.; Collignon, O.; Tranduy, D.; Vanlierde, A.; Bruyer, R.; De Volder, A. G. (2005). „The Ponzo illusion using auditory substitution of vision in sighted and early blind subjects”. Perception. 34 (7): 857—867. PMID 16124271. S2CID 17265107. doi:10.1068/p5219. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Vasarely: Images, Exhibits, Descriptions, Biography
• Yvaral, Jean Piere Vasarely (son of Victor Vasarely): Images, Exhibits, Descriptions, Biography
• Association Vasarely Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2019)
• Online petition to save Museum Fondation Vasarely in Aix-en-Provence, France
• Culture+Travel magazine feature from 2008 about the Vasarely Foundation in Aix
• Vasarely VS VRML – Caldor
• Victor Vasarely profile and video documentary at the Central European Art Database
• Vasarely Museum, Zichy Palace, Budapest
• Fondation Vasarely 3D Project Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2015)
• Victor Vasarely Архивирано на сајту Wayback Machine (21. септембар 2012)
• Tate Victor Vasarely