Линда Б. Бак

С Википедије, слободне енциклопедије
Линда Б. Бак
енгл. Linda B. Buck
Лични подаци
Датум рођења(1947-01-29)29. јануар 1947.(77 год.)
Место рођењаСијетл, Сједињене Америчке Државе
ОбразовањеУниверзитет Коламбија, Универзитет у Вашингтону
Научни рад
ПољеБиологија
Познат поЧуло мириса
Награде Нобелова награда за физиологију или медицину (2004)
Званични веб-сајт
www.hhmi.org/scientists/linda-b-buck

Линда Б. Бак (енгл. Linda B. Buck; Сијетл, 29. јануар 1947) је америчка биологичарка, која је за откриће мирисних рецептора и организацију олфактивног (мирисног) система добила Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са др Ричардом Акселом 2004. године.[1][2][3][4][5]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Линда Б. Бак рођена је 1947. у Сијетлу, Вашингтон, као друго од троје женске деце, мајке (ћерке шведских имиграната) и оца електроинжењера (ирског порекла). Линдин отац проводио је велики део слободног времена измишљајући разне ствари у подруму породичне куће, што је касније имало утицаја на Линдин животни пут: „Могуће је да су интересовања мојих родитеља за истраживања и проналаске усадили у мени афинитет за науку, иако као дете никада нисам желела да једног дана будем научник (Аутобиографија Л. Б. Бак)“.

Основно образовање Линда је стекла на Универзитету у Вашингтону, који је био само неколико миља од њене куће. Како је одувек имала жељу да помаже другима прво је показивала склоност ка психологији, размишљајући о томе да ће постати психотерапеут. Временом, њено интересовање се проширило и она је размишљала о разним могућностима за наставак каријери. Како је више година повремено путовала, и живела на оближњем острву, најзад је открила да своје даљи рад треба да усмери према имунологији, која је на њу деловала фасцинантно и тако је постала биолог.

Године 1975,, Линда започиње свој рад на одељењу за микробиологију на Универзитету Тексас, медицинског центра у Даласу (који је у то време пролазио кроз експанзивни развој у области имунологија, и постао главни центар у овој области у САД. „У Тексасу су сам научила да будем научник..(каже Линда).. Имала сам дивног саветник, Елен Витета, који је захтевао изузетност и прецизност у истраживањима, и навике које се морају стећи још у студентским данима...“

Године 1980, Линда је прешла на Универзитет Колумбија у Њујорку, где је започела рад на изради докторске тезе из имунологије са Бенвенутијем Пернисом. Године 1991, одлази у Бостон на место асистента професора на одсеку за неуробиологију Харвардске медицинске школе. У овој школи Линда је проширила своја сазнања о нервном систему и добила одличну подршку председник, Џерија Фицбаха, за будући рад и опремање сопствене лабораторије. Линда је 1994, постала истраживач Хауард Хјуз Медицинског института, који је великодушно подржавао њен рад наредних једанаест година. У овом периоду она је на Харварду постала сарадник, а затим и редовни професор.

Године 1994, Линда је упознала Роџер Брента, изузетно паметног колегу и научник који је од тада постао њен партнер и важан део њеног живота.

Дело[уреди | уреди извор]

Џорџ Буш са лауреатима нобелове награде 2004

Бурек, пита, печење у рерни, покошена трава, сумпор, само су неки од 10.000 и више различитих мириса које наш нос може да детектује. Линда Бак је већи део својих истраживања посветила изучавању баш тих мириса и њихових молекула који владају у нашем окружењу. Након дугогодишњег рада она је открила специјализоване рецепторе у слузокожи носа, а затим зоне у мозгу задужене за интерпретацију одређених мириса. Њено револуционарно истраживање је омогућило сазнање о основним механизмима функционисања чула мириса.

Бак се први пут заинтересовала за изучавање мириса касних 1980-их, јер се у у то време јако мало знало о томе како организам региструје мирисе и како нервни систем препознаје молекуле разних мириса.... "За мене, је ово био монументални проблем и дивна слагалица на коју сам била упецана“ (наводи Бак у својим делима).

„У то време, мирисни рецептори још нису били откривени. Бак је кренуо да их пронађе. Радећи своју дисертацију са сарадницима у лабораторији Аксел на Универзитету Колумбија, и до 15 сати дневно неколико узастопних година, пре него што су је заједно са др Ричардом Акселом пронашла фамилију од око 1.000 гена који кодирају мирисне рецепторе у слузокожи носа“ .

За ова открића Линда Бак је заједно са колегом истраживачем Ричардом Акселом освојила 2004 Нобелову награду за физиологију или медицину.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Press Release: The 2004 Nobel Prize in Physiology or Medicine”. Nobelprize.org. Приступљено 8. 11. 2012. 
  2. ^ Buck, L.; Axel, R. (1991). „A novel multigene family may encode odorant receptors: a molecular basis for odor recognition.”. Cell. 65 (1): 175—87. PMID 1840504. doi:10.1016/0092-8674(91)90418-XСлободан приступ. 
  3. ^ „Secrets of smell land Nobel Prize”. BBC News. 4. 10. 2004. Приступљено 8. 11. 2012. 
  4. ^ „Linda B. Buck – Curriculum Vitae, Interview”. 2013-01-12. Архивирано из оригинала 12. 1. 2013. г. Приступљено 2015-11-11. 
  5. ^ „Linda Buck Lab”. Fred Hutchinson Cancer Research Center. Приступљено 2015-11-11. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Линда Б. Бак на Викимедијиној остави

  1. (језик: енглески) Nobelova nagrada - autobiografija
  2. (језик: енглески) Nobel Citation
  3. (језик: енглески) Webpage at the Fred Hutchinson Cancer Research Center
  4. (језик: енглески) Webpage at Howard Hughes Medical Institute Архивирано на сајту Wayback Machine (4. фебруар 2012)
  5. (језик: енглески) BBC
  6. (језик: енглески) Curriculum vitae of Linda Buck
  7. (језик: енглески) Slideshow: Women Nobel Prize Winners in Science