Мартин I од Арагона

С Википедије, слободне енциклопедије
Мартин I од Арагона
Лични подаци
Датум рођења(1356-07-29)29. јул 1356.
Место рођењаЂирона,
Датум смрти31. мај 1410.(1410-05-31) (53 год.)
Место смртиБарселона,
Гробманастир Поблет
Породица
СупружникMaria de Luna, Margaret of Prades
ПотомствоМартин I од Сицилије
РодитељиПере IV од Арагона
Еленора Сицилијанска
ДинастијаБарселона
Краљ Арагона
Период1396−1410
ПретходникЂоан I
НаследникФернандо I од Арагона
Краљ Сицилије
Период1409−1410
ПретходникМартин Млађи од Сицилије
НаследникФернандо I од Арагона

Мартин I од Арагона (Ђирона, 29. јул 1356Барселона, 31. мај 1410), звани Хуманиста, био је краљ Арагона, Валенсије, Сардиније и Корзике, гроф Барселоне (1396—1410) и краљ Сицилије (1409—1410). Последњи је директни мушки потомак Вилфреда I Длакавог и последњи владар из династије Барселоне.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1356. године у Ђирони као други син краља Переа IV од Арагона и Еленоре Сицилијанске[1]. Оженио се Маријом Лопез де Луна 13. јуна 1373. године.[2] Као принц од Арагона, Мартин је у посед добио војводство Монблан. Његов отац га је 1380. именовао за господара и регента Сицилије.

Узевши у обзир да је син сицилијанске принцезе Мартин је полагао право на сицилијански трон.

Владавина[уреди | уреди извор]

Након смрти свога брата Ђоана I од Арагона 1396. године, Мартин наслеђује арагонски престо.

Међутим у том тренутку међу сицилијанским феудалцима појављује се побуна и краљ Мартин је принуђен да остане на Сицилији. У периоду његовог одсуства (1396—1397) Арагоном, по његовом наређењу, влада његова жена краљица Марија. У том периоду његово право на престо покушава да оспори најстарија ћерка покојног краља Переа. Овај покушај је био безуспешан.

Мартин I је повео и крсташки поход против Мавара у северној Африци 1398—1399. године.

Мартин постаје краљ Сицилије 1409. године. У периоду његове владавине дошло је до економског и унутрашњег јачања краљевства. У спољашњој политици краљ Мартин Хуманиста је изразито подржава авињонског папу.

Умро је 31. маја 1410. године у Барселони, без легитимног потомства. Сахрањен је у манастиру Поблет.

Након његове смрти било је више претендената који су полагали право на арагонску круну. Након две године наследник је био одређен споразумом из Каспе.

Смрт[уреди | уреди извор]

Тачан узрок смрти краља Мартина је непознат, међутим постоји неколико претпоставки о узроку смрти. По неким историчарима краљ Мартин је умро од куге која је харала у то време на тим просторима. По другим претпоставља се да је краљ умро од уремичне коме. Постоје и претпоставке да је отрован. Прича да је краљ Мартин умро од асфиксије изазване смехом историјски је непоткрепљена. Краљ Мартин је умро 31. маја.1410 године у 53 години.

Брак и потомство[уреди | уреди извор]

У браку са Маријом Лопез имао је четири детета. Сва деца су млада преминула[2]:

  • Мартин Млађи (1374—1409), краљ Сицилије
  • Ђауме (1378—?)
  • Ђоан (1380—?)
  • Маргарита (1385—?)

Мартин I је 17. септембра 1409. године склопио брак са Маргаритом Прадес. У овом браку није имао деце.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Пере III од Арагона (=24)
 
 
 
 
 
 
 
8. Ђауме II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Констанца од Сицилије (=25)
 
 
 
 
 
 
 
4. Алфонсо IV од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Карло II Напуљски (=26)
 
 
 
 
 
 
 
9. Бланш Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Марија од Угарске (=27)
 
 
 
 
 
 
 
2. Пере IV од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Gombald d'Entença
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Тереза ​​да Ентенса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Sancho, Baron of Antilon
 
 
 
 
 
 
 
11. Constance of Antilon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Eleanor of Urgel
 
 
 
 
 
 
 
1. Мартин I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Пере III од Арагона (=16)
 
 
 
 
 
 
 
12. Фридрих III Сицилијански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Констанца од Сицилије (=17)
 
 
 
 
 
 
 
6. Петар II Сицилијански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Карло II Напуљски (=18)
 
 
 
 
 
 
 
13. Елеонора Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Марија од Угарске (=19)
 
 
 
 
 
 
 
3. Елеонора од Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Мајнхард, војвода Корушке
 
 
 
 
 
 
 
14. Отон III Карантанијски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Елизабета од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
7. Елизабета од Корушке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Henry V, Duke of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
15. Euphemia of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Елизабета од Калиша
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bisson 1986.
  2. ^ а б Marek, Miroslav. „Barcelona 2”. Приступљено 13. 5. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]