Медо Пуцић

С Википедије, слободне енциклопедије
Медо Пуцић
Лични подаци
Датум рођења(1821-03-12)12. март 1821.
Место рођењаДубровник, Аустријско царство
Датум смрти30. јун 1882.(1882-06-30) (61 год.)
Место смртиДубровник, Аустроугарска
ОбразовањеУниверзитет у Падови

Медо Пуцић (Дубровник, 12. март 1821 — Дубровник, 30. јун 1882) био је српски књижевник, научник и политичар из Дубровника.[1][2] Припадао је племићком роду Пуцић и био је један од најпознатијих дубровачких Срба католика из 19. века.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 12. марта 1821. у Дубровнику, од оца Марка Пуцића и мајке Мандалијене Бундицере, у једној од последњих племићких породица, пореклом из Херцеговине, српског рода. Аустријско племство је доделио цар Леополд, Матији Пуцићу и његовим потомцима, и то грофовски наслов са придевом „загорски“, 1688. године. У домаћој литератури некада се помиње титула кнез, а некада гроф, уз његово име. Године 1858. види се корица његове књиге шта је све био: "кнез Медо Пуцић, властелин дубровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ:К. величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске Академије од Квирита и царског и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина".[3] Није се женио, нити имао порода. Брат му је био Нико Пуцић.

Права је завршио у Бечу. Био је коморник на дворовима у луци Парми, неко време провео у Загребу. Често је путовао по многим земљама Европе. Као ученик Јана Колара био присталица пансловенских идеја.

Био је васпитач младог кнеза Милана Обреновића[2] у Београду, у периоду 1868-1874.

Владимир Ћоровић га помиње у својој „Историји српског народа“ и каже да је био „човек честит и добронамеран али прилично комотан“.

Поезију је почео писати 1840. године. Први стихови су му били лирски и романтичарски, затим се његов стил све више приближавао народном.

Његова најзначајнија дела су:

  • „Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках“, 1844.
  • „Талијанке“, 1849. (елегије)
  • „Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. I, Београд 1858.
  • „Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. II, Београд 1862.
  • „Пјесме“, 1862. и 1879.
  • „Карађурђевка“ 1864.

Његове две песме су ушле у познату „Антологију српског песништва“ (приредио Миодраг Павловић), то су песме Море и Живот.

Запазио је таленат младог сликара Влаха Буковца и саветовао га да пође у Париз на даље школовање.

Своје стихове је писао и на италијанском језику и бавио се превођењем на италијански, нпр. превео је делове Гундулићевог „Османа“. За дела на италијанском користио је потпис Orsatto Pozza.

Последњих 10 година живота је провео у Дубровнику бавећи се поезијом, историјским студијама и публицистиком. У Дубровнику поред морске обале постоји шеталиште Меда и Ника Пуцића.[4]

Умро је 30. јуна 1882. у Дубровнику.

Литература о животу и делу Меде Пуцића[уреди | уреди извор]

  • Аноним: Медо кнез Пуцић, Словинац, бр. 23, 1882. pp. 137–159.
  • Фрања Марковић: Кнез Медо Пуцић, Рад ЈАЗУ, књ. 67, Загреб 1883. pp. 125–206;
  • Данило Живаљевић: Медо Пуцић, Коло, Београд 1902, IV/1. pp. 30–42;

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Корице друге књиге Споменика српских (1862)
    Корице друге књиге Споменика српских (1862)
  • Насловна страна збирке песама Пјесме Меда Пуцића (1879)
    Насловна страна збирке песама Пјесме Меда Пуцића (1879)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ivo Banac: The Confessional Rule and the Dubrovnik Exception: The Origins of the Serb-Catholic Circle in Nineteenth-Century Dalmatia
  2. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 675. 
  3. ^ Медо Пуцић: "Споменици српски од године 1395. до 1423. године", Београд 1858. године
  4. ^ Matić, Đorđe (2021-03-12). „Dubrovački pjesnik Medo Pucić, jedan od posljedjnih znamenitih Srba katolika”. P-portal (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медо_Пуцић&oldid=25909655”