Поремећај интелектуалног развоја

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ментална заосталост)

Поремећај интелектуалног развоја
СинонимиИнвалидитет интелектуалног развоја (IDD), општа неспособност учења[1]
Пре: Ментална ретардација или душевна заосталост
A child runs through the finishing line
Деца са поремећајем интелектуалног развоја и другим развојним стањима која се такмиче у Специјалној олимпијади
СпецијалностиПсихијатрија, педијатрија, психологија
Фреквенција153 милиона (2015)[2]

Поремећај интелектуалног развоја претходно ментална ретардација или душевна заосталост је стање заустављеног или непотпуног психичког развоја које се нарочито карактерише поремећајем оних способности које се појављују током развојног периода и које доприносе смањењу општег нивоа интелигенције као што су когнитивне, говорне, моторне и социјалне способности.[3][4][5] Може се операционално дефинисати као испод просечан степен развијености интелигенције на стандардизованом индивидуалном тесту интелигенције. Поремећаји се дели у четири категорије: лакша поремећај интелектуалног развоја, умерени поремећај, тешки поремећај. За особе са лаким поремећаји интелектуалног развоја , заједничко је да не могу да похађају редовну школу, да им је говор недовољно развијен и да нису у стању да се самостално брину о себи.[6][7]

Поремећај погађа око 2-3% опште популације.[8] Седамдесет пет до деведесет посто погођених људи има благи интелектуални инвалидитет.[8] Несиндромски или идиопатски случајеви чине 30-50% ових случајева.[8] Отприлике четвртину случајева узрокују генетски поремећаји,[8] а око 5% случајева наслеђује се од родитеља неке особе.[9] Случајеви непознатог узрока погађају око 95 милиона људи, према подацима из 2013. године.[10]

Знаци и симптоми[уреди | уреди извор]

Историјска слика особе са интелектуалном инвалидношћу

Знаци и симптоми интелектуалне инвалидности су у понашању. Већина људи с тим тешкоћама не изгледају као да су погођени таквиом променом, посебно ако је инвалидност проузрокована факторима средине, као што су потхрањеност или тровања оловом. Такозвани типски изглед који се приписује особама с интелектуалним потешкоћама присутан је само у мањем броју случајева, од којих су сви синдромски. Деца с интелектуалним потешкоћама могу научити да устају, пужу или да проходају касније од друге деце, или они могу касније научити да говоре. Одрасли и деца с интелектуалним инвалидитетом могу такође испољавазти неке или сва следећа обележја:

Деца с поремећајем интелектуалног развоја уче спорије него просечно дете. За учење језика им може трајати дуже, развијају социјалне вештине, и брину о својим личним потребама, као што су облачење или јело. Учење им траје дуже, захтевају више понављања, а за вештине може бити да буде неопходно да се оне прилагоде њиховом нивоу учења. Ипак, готово свако дете је у могућности да учи, развија се и постане активан члан заједнице.

У раном детињству, благи поремећај интелектуалног развоја (IQ 50-69) није очигледна и не може бити идентификована док деца не пођу у школу. Чак и када се утврди лош академски учинак, потребна је стручна процена за разликовање благих интелектуалних потешкоћа у поремећајима учења или промена у емоцијама и понашању. Особе са благим менталним поремећајем су способне за учење читања и математике отприлике на нивоу који је нормалан за дете у добу од 9-12 година. Они могу да науче самосталну негу и хигијену и одређене практичне вештине, као што су кување или употреба система градског превоза. Ако особа са интелектуалним потешкоћама доживи одрасло доба, многи успевају да живе самостално и одржавају уносан посао.

Умерени поремећај интелектуалног развоја (IQ 35-49) је готово увек очигледна унутар прве године живота. Кашњење у говору посебно је патогномомичан знак поремећаја умереног степена. Људима са умереним интелектуалним потешкоћама потребна је значајна потпора у школи (било кроз специјалне образовно-васпитне установе, било кроз инклузију), код куће и у заједници, како би у потпуности учествовали у свакодневном животу. Иако је њихов академски потенцијал ограничен, могу научити једноставне вештине одржавања здравља и сигурности и да учествују у једноставним активностима. Као одрасли, они могу да живе са својим родитељима, у домовима за штићенике или чак и полусамостално са значајном подршком, да им се помогне, на пример, управљање њиховим финансијама. Као одрасле особе, они могу радити и у штићеничким радионицама.

Људима са тешком поремећјем интелектуалног развоја потребна је интензивна подршка и надзор читав живот. Они могу научити неке основне свакодневне активности. Неки захтевају бригу неговатеља са пуним радним временом.

Терминологија[уреди | уреди извор]

Током протекле две деценије, већина адвоката и истраживача у већини земаља енглеског говорног подручја преферира термин интелектуални инвалидитет. [11][12] У анкети из 2012. на 101 канадском здравственом раднику, 78% је рекло да би користило термин заостајање у развоју код родитеља због интелектуалне ометености (8%).[13] Изрази као што су развојно онеспособљени, [14] специјалне, посебне потребе, или изазвани се понекад користе, али су критиковани због „учвршћивања идеје да људи не могу поштено да се носе са својим инвалидитетом“.[15][16]

Термин ментална ретардација, који је проистекао из схватања да су таква стања настала као резултат кашњења или заостајања у природном развоју детета, [17] коришћен је у ДСМ-4 Америчког удружења психијатара (1994) и у Светском здравству. МКБ-10 организације (шифре F70–F79). У следећој ревизији, МКБ-11, замењен је термином „поремећаји интелектуалног развоја“ (шифре 6А00–6А04; 6А00.З за „неодређену“ дијагностичку шифру).[18][19][20] Термин „интелектуална ометеност (интелектуални развојни поремећај)“ се користи у ДСМ-5 (2013). [21] Термин "ментална ретардација" се још увек користи у неким професионалним окружењима као што су програми државне помоћи или документација здравственог осигурања, где је "ментална ретардација" посебно покривена, али "интелектуална ометеност" није. [22]

Историјски термини за интелектуалну ометеност су на крају постали схваћени као увреда, у процесу који је уобичајено познат као еуфемизамција. [23] [24] Термини ментална ретардација и ментално ретардирани постали су популарни средином 20. века како би заменили претходни скуп појмова који су укључивали „имбецил“, [25] [26] „идиот“, „слабоумник“ и „морон“, [27] између осталих и сада се сматрају увредљивим. До краја 20. века, ретардација и ретард постају широко схваћени као омаловажавајући, политички некоректни и којима је потребна замена. [28]

Преглед[уреди | уреди извор]

Индивидулана варијација ступња интелигенције у људским популацијама привлачи посебну пажњу антрополога многих усмерења у области биолошких, друштвених, медицинских и других наука. Ово квантитативно својство се обично проматра као комплекс способности адаптације, односно сналажења у новонасталим околностима - као способност уочавања битних односа у датој ситуацији, при чему су посебно значајни: разумевање, инвенција, прилагођавање и цензура. Без обзира на ограничене могућности свеобухватног дефинисања интелигенције, она недвојбено представља веома сложени скуп особина и способности међу којима су свакако и брзина расуђивања, учење и памћење, ”слух” за језик и аритметику, уочавање облика, осећање простора и времена, интуиција итд. Различити елементи интелигенције нису у директној међусобној корелацији, јављају се појединачно или у могућим комбинацијама. Максимуми општих менталних способности код многих особа се никада у потпуности не реализују, па се (у проучавању унутаргрупне варијације) интелигенција често (погрешно) мијеша са образовањем. Остварени степен индивидуалне интелигенције у ствари представља резултанту генетичких и околинских утицаја.[29]

Применом гемелолошког и генеалошког метода, давно јо доказано да су многе категорије абнормално ниске интелигенције најчешће наследне. На тој основи је развијена хипотеза да и „нормална” варијација степена интелигенције несумњиво има и своју генетичку основу, да је (релативно узак) распон у људској врсти такође наследан те да је експресија одговарајућег полигенског сета у суштини исте природе као и у контроли морфолошке и биохемијско–физиолошке квантитативне варијације. У већини досадашњих истраживања је констатовано да се херитабилност (h) овог својства креће од око h = 50 преко h = 0,65 до h = 0,85, што значи да око 50%, односно 65% до 85% уочене променљивости одређују наследни фактори. То „наслеђивање интелигенције”, међутим, не значи да су умне могућности сваке људске индивидуе управо толико одређене већ при њеном зачећу, него само описује појаву да ће под истоветним условима живота и образовања посматраних особа у посматраној групи и даље варирати у том обиму.

Будући да је интелигенција компонована од низа одређених способности, логично се претпоставља да поједини гени (различитог реда и ранга) одговарајуће полигенске серије контролишу поједине функције можданих ћелија и њихове везе са сензорним органима и другим деловима нервног система. Такође је несумњиво да у том комплексу делују и додатни гени, укључујући и оне који могу бити у вези са одређеним специјалним способностима (које со манифестују независно од степена интелигенције).

Имајући у виду изложене чињенице, постају јесније и методолошке потешкоће у процени степена интелигенције, посебно када је реч о одраслим особама. Ни једна од прихветљивих мера у овој области, наиме, не може се односити не интелигенцију у целини, ного само на њене парцијално тестиране компоненте. Отуда и потичу и додатни проблеми у проучавању одговарајућих релација, између родитеља и потомака. Без обзира на евидентне недостатке, различити и широко примењивани тестови интелигенције су, ипак, до сада најпримеренији метод процене релативног интелигенцијског капацитета индивидуа. Стандардни тестови (као шсто су Бине – Симонов, Стенфорд – Бинеов, Пијажеов, Отисов и др) заправо почивају на процени конвенционално одабраних способности деце школског узраста (обично до пуних 16 година).

Посебни тестови су намењени за процену специфичних способности које су неопходне за успешно апсолвирање одређених задатака, послова и професија, а најнепоузданији су досадашњи тестови социјалне интелигенције, возачких предиспозиција, горопадности, интуиције, креативности, оригиналности итд, који се примењују у неким другим областима процене способности. Тестови интелигенције морају бити примерени одговарајућем узрасту, а деле се у две основне категорије – за децу и одресле. Сви тестови интелигенције деце далеко су поузданији, будући да околински утицаји код одраслих особа на различите начине увелико замагљују ефекте генетички детерминиране интелигенције. Коефицијент интелигенције (IQ) деце до 16 година изражава релативни износ добијене процене у односу на просек генерације (годишта) испитаника.[29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wilmshurst, Linda (2012). Clinical and Educational Child Psychology an Ecological-Transactional Approach to Understanding Child Problems and Interventions. Hoboken: Wiley. стр. 168. ISBN 9781118439982. 
  2. ^ Vos T, Allen C, Arora M, Barber RM, Bhutta ZA, Brown A, et al. (GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence Collaborators) (октобар 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577 Слободан приступ. PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  3. ^ Tidy, Colin (25. 1. 2013). „General Learning Disability”. Patient.info. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. „The term general learning disability is now used in the UK instead of terms such as mental handicap or mental retardation. The degree of disability can vary significantly, being classified as mild, moderate, severe or profound.” 
  4. ^ Rosa's Law, Pub. L. 111-256, 124 Stat. 2643 (2010).
  5. ^ Ansberry, Clare (20. 11. 2010). „Erasing a Hurtful Label From the Books”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. Приступљено 4. 12. 2010. „Decades-long quest by disabilities advocates finally persuades state, federal governments to end official use of 'retarded'.” 
  6. ^ „The relevance of IQ scores”. 2h.com. Архивирано из оригинала 12. 06. 2010. г. Приступљено 14. 12. 2010. 
  7. ^ Cummings, Nicholas A.; Rogers H. Wright (2005). „Chapter 1, Psychology's surrender to political correctness”. Destructive trends in mental health: the well-intentioned path to harm. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-95086-2. 
  8. ^ а б в г Daily DK, Ardinger HH, Holmes GE (фебруар 2000). „Identification and evaluation of mental retardation”. American Family Physician. 61 (4): 1059—67, 1070. PMID 10706158. Архивирано из оригинала 2010-12-04. г. 
  9. ^ Gale Encyclopedia of Medicine
  10. ^ Global Burden of Disease Study 2013, Collaborators (2015). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. The Lancet. PMID 26063472. doi:10.1016/S0140-6736(15)60692-4. 
  11. ^ Ansberry, Clare (20. 11. 2010). „Erasing a Hurtful Label From the Books”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. Приступљено 4. 12. 2010. „Decades-long quest by disabilities advocates finally persuades state, federal governments to end official use of 'retarded'.” 
  12. ^ American Psychiatric Association (2013). „Highlights of Changes from DSM-IV to DSM-5”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (Fifth изд.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. стр. 809. ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. hdl:2027.42/138395. 
  13. ^ Nash, Chris; Hawkins, Ann; Kawchuk, Janet; Shea, Sarah E (фебруар 2012). „What's in a name? Attitudes surrounding the use of the term 'mental retardation'”. Paediatrics & Child Health. 17 (2): 71—74. ISSN 1205-7088. PMC 3299349 Слободан приступ. PMID 23372396. doi:10.1093/pch/17.2.71. 
  14. ^ Columbia Electronic Encyclopedia, 2013
  15. ^ Gernsbacher, Morton Ann; Raimond, Adam R.; Balinghasay, M. Theresa; Boston, Jilana S. (2016-12-19). „"Special needs" is an ineffective euphemism”. Cognitive Research: Principles and Implications. 1 (1): 29. ISSN 2365-7464. PMC 5256467 Слободан приступ. PMID 28133625. doi:10.1186/s41235-016-0025-4 Слободан приступ. 
  16. ^ „Disability Style Guide” (PDF). National Center on Disability and Journalism. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 4. 2023. г. Приступљено 30. 4. 2022. 
  17. ^ Smith, J. D.; Wehmeyer, M. L. (1999). „TWENTIETH-CENTURY DEFINITIONS OF MENTAL RETARDATION”. Mental Retardation in the 21st Century (PDF). Austin, TX: Pro-ED. стр. 380—381. ISBN 978-0-89079-819-5. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 11. 2020. г. Приступљено 16. 6. 2022. 
  18. ^ World Health Organization (2018). „ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics (2018): 6A00 Disorders of intellectual development”. Приступљено 26. 8. 2018. 
  19. ^ „Intellectual developmental disorders: towards a new name, definition and framework for "mental retardation/intellectual disability" in ICD-11”. World Psychiatry. 10 (3): 175—80. октобар 2011. PMC 3188762 Слободан приступ. PMID 21991267. doi:10.1002/j.2051-5545.2011.tb00045.x. 
  20. ^ Stevanović, Dejan (2021). „Neurodevelopmental disorders in the international classification of diseases, 11th edition (ICD-11): An overview”. Engrami (на језику: енглески). 43 (1): 50—69. ISSN 0351-2665. doi:10.5937/engrami43-32939. 
  21. ^ American Psychiatric Association (2013). „Highlights of Changes from DSM-IV to DSM-5”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (Fifth изд.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. стр. 809. ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. hdl:2027.42/138395. 
  22. ^ Cook, John (5. 7. 2001). „The "R" Word”. Slate. Архивирано из оригинала 8. 9. 2011. г. 
  23. ^ Gernsbacher, Morton Ann; Raimond, Adam R.; Balinghasay, M. Theresa; Boston, Jilana S. (2016-12-19). „"Special needs" is an ineffective euphemism”. Cognitive Research: Principles and Implications. 1 (1): 29. ISSN 2365-7464. PMC 5256467 Слободан приступ. PMID 28133625. doi:10.1186/s41235-016-0025-4 Слободан приступ. 
  24. ^ Nash, Chris; Hawkins, Ann; Kawchuk, Janet; Shea, Sarah E (фебруар 2012). „What's in a name? Attitudes surrounding the use of the term 'mental retardation'”. Paediatrics & Child Health. 17 (2): 71—74. ISSN 1205-7088. PMC 3299349 Слободан приступ. PMID 23372396. doi:10.1093/pch/17.2.71. 
  25. ^ Fernald, Walter E. (1912).
  26. ^ Duncan, P. Martin; Millard, William (1866). A manual for the classification, training, and education of the feeble-minded, imbecile, and idiotic. Longmans, Green, and Co. 
  27. ^ Rafter, Nicole Hahn (1997). Creating born criminals. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-02237-8. OCLC 35548813. 
  28. ^ Cummings, Nicholas A.; Wright, Rogers H. (2005). „Chapter 1, Psychology's surrender to political correctness”. Destructive trends in mental health: the well-intentioned path to harm. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-95086-2. 
  29. ^ а б Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 9958-9344-2-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Harris C. James M.D. Intellectual Disability: A Guide for Families and Professionals. Oxford University Press 2010
  • Wehmeyer L. Michael The Story of Intellectual Disability: An Evolution of Meaning, Understanding, and Public Perception. Brookes Publishing 2013
  • Smith Philip Whatever Happened to Inclusion?: The Place of Students with Intellectual Disabilities in Education. Peter Lang Publishing 2009
  • Carey C. Allison On the Margins of Citizenship: Intellectual Disability and Civil Rights in Twentieth-Century America. Temple University Press 2010
  • Grbeša, G. Stanković, M.Opšta psihopatologija u kliničkoj praksi. Drugo dopunjeno izdanje. Galaksijanis 2018

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Поремећај_интелектуалног_развоја&oldid=27693503”