Савиндан

С Википедије, слободне енциклопедије
Свети Сава српски

Савиндан је празник Српске православне цркве који се слави 27. јануара (тј. 14. јануара по старом календару), којим се обележава успомена на Светог Саву, принца династије Немањића, српског просветитеља и првог архиепископа српског.[1]

Празник Савиндан је у црквеном календару уписан црвеним словима: Свети Сава, први архиепископ српски. Празник Светог Саве је један од највећих храмовних и породичних празника у српском народу, светкују га многе занатлије а проглашен је и за школску славу.[2][3]

Порекло празника[уреди | уреди извор]

На овај дан, Свети Сава је окончао свој живот и црква је установила да се овог дана обележава успомена на живот и дело Светог Саве. Умро је у понедељак 14. јануара 1236. године, у граду Трнову у Бугарској.

До процвата светосавског култа је дошло стварањем нове српске државе. Још почетком XIX века је спевана позната Химна светом Сави, а законом из 1840. године његов празник постаје општа школска слава у Србији.[4]

Народни обичаји и симболика[уреди | уреди извор]

Кула Београд на Савиндан 2022.

Нарочито ревносно Светог Саву празнују сточари из разних крајева. Попут Светог Мрате и Светог Аранђела, Свети Сава се сматра вучјим пастиром.[4]

Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова. Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму, из страха од вукова, јер би то за њу било погубно. Ових дана се ништа није смело радити са сечивом. Бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. А жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.

Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, у многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.

Постоји много српских народних веровања везаних за Савиндан, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји у земљи.

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима гдје живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља. (С. Марковић)

Празник Светог Саве[уреди | уреди извор]

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

Празничне песме за Савиндан:

Школска слава[уреди | уреди извор]

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца.[5] Атанасије Николић је наставничким саветима Лицеја и гимназијама предложио тај дан као празник свих школа. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати[6]. Исте године су прве прославе организоване. Прво се организовала служба у цркви, процесија младих са свештеницима, професорима, учитељима и општинарима, носећи барјаке. Поворка је свечано прошла чаршијом певајући тропар светитеља. У Лицеју су освештане просторије и организована приредба. За госте и виђене грађане у Лицеју је организован ручак.[7]
Црна Гора га уводи 1856. године, под књазом Данилом. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Недељковић, Миле (1990): „Савина недеља“. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић.
  2. ^ Танеска, Љиљана (1998): „Свети Сава у српским школама“. Свети Сава у српским школама. Београд: Педагошки музеј.
  3. ^ Прелић, Младена (1998): „Обнова светосавских прослава код Срба у Будимпешти“, Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLVII. Београд: Етнографски институт САНУ.
  4. ^ а б Мирјана Кандић, 2003.
  5. ^ Миле Недељковић, 1998.
  6. ^ Рандељ 2006.
  7. ^ Анђелковић, Миливој (2003). Животописи знаменитих Срба : од тајне до истине. Београд: Златоусти. стр. 34—35. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]