Српска патријаршија у Сремским Карловцима

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Српска патријаршија (вишезначна одредница).
Српска патријаршија
Саборни храм Светог Николе, Сремски Карловци
Основни подаци
Оснивање1848.
Аутокефалност1848—1920.[1]
Канонско признањеКанонски непризната у рангу патријаршије
ПредстојатељСрпски патријарх, архиепископ и митрополит карловачки
СједиштеСремски Карловци
Канонска јурисдикција Хабзбуршка монархија
 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
КалендарЈулијански календар
Статистика
Епархија7

Српска патријаршија у Сремским Карловцима, у делу литературе називана и Карловачка патријаршија, била је патријаршија православних Срба у периоду између 1848. и 1920. године. Настала је 1848. године, када је митрополит Карловачке митрополије проглашен за српског патријарха.[2][3][4][5] Српски патријарси ове патријаршије су такође задржали и титулу Карловачког митрополита. Седиште Патријаршије је било у Сремским Карловцима у Хабзбуршкој монархији, а након 1918. године у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У литератури се истиче да канонско-правно својство патријарха српског, поглавара ове патријаршије, Васељенска црква није признавала. Стога се тумачи да је ова патријаршија фактички била почасни назив за Карловачку митрополију.[6] Патријарси нису именовани након смрти последњег карловачког патријарха, Лукијана Богдановића, 1913. године. Уједињењем свих српских обласних цркава 1920. године, Српска патријаршија је поново обновљена, али са седиштем у Београду.[7]

Историја

Главни чланак: Карловачка митрополија
Мајска скупштина, на којој је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха.
Зграда Патријаршије у Сремским Карловцима, 19. век.

1708. године је основана српска православна митрополија у Хабзбуршкој монархији. По свом дугогодишњем седишту у Сремским Карловцима, ова митрополија је добила име Карловачка митрополија. На народно-црквеном сабору је одлучено да митрополија признаје врховну духовну власт пећког патријарха. Међутим, Пећка патријаршија је укинута 1766. године, чиме је нестала и титула српског патријарха.

На Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима, Срби - становници Аустријског царства су прогласили Српску Војводину, тј. српску аутономну област у оквиру Монархије.[8] Карловачки митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за српског патријарха, чиме је обновљена Српска патријаршија. Рајачићу је титулу српског патријарха потврдио аустријски цар Фрањо Јосиф I 15. децембра исте године.[9] У исто време је Фрањо Јосиф I потврдио Стевана Шупљикца, аустријског генерал-мајора, као српског војводу. Ове су потврде изнудиле револуционарна 1848. година и аустријске тешкоће при гушењу Кошутове побуне у Угарској. Шупљикац и хрватски бан Јелачић су војно подржали аустријског цара против побуњених Мађара.[9]

Титулу српског патријарха носили су потом и Рајачићеви наследници на црквеном трону. С обзиром да Васељенска црква није канонски-правно признавала титулу српског патријарха, коју су носили црквени поглавари у Сремским Карловцима, у литератури се истиче да је ова патријаршијска титула била (са канонско-правног гледишта) само почасно, титуларно или номинално обележје црквених поглавара Карловачке митрополије.

Положај Српске православне цркве и Срба у Хабзбуршкој монархији је био регулисан одлукама царице Марије Терезије а касније и цара Јосифа II. Јавни концил Српске цркве од 1769. је регулисао статус Срба и Цркве специјалним документима званим "Regulament" а касније "Deklaratorij", публикованим 1779. Ова два документа су регулисала постојање и активности Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији до 1868. године. Те исте 1868. аустријски цар Фрањо Јосиф I је издао посебан едикт који је заменио претходна два документа и регулисао је положај Срба и Цркве све до краја Аустро-Угарске монархије 1918. године.[10]

Једно од главних питања које је оптерећивало унутрашње црквене прилике било је питање српско-румунских односа у источним епархијама: Арадској, Темишварској и Вршачкој. Након дугих преговора између српског и румунског свештенства, донета је посебна владарска резолуција од 24. децембра 1864. године, којом је одобрено издвајање Румуна из састава Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Ова царска резолуција је спроведена у дело већ током 1865. године. Према српско-румунском споразуму, Арадска епархија је тада изузета из надлежности Сремских Карловаца и пребачена је под надлежност новостворене румунске Сибињске митрополије, док су тамошње српске општине и парохије одвојене су у посебан Арадски српски протопрезвитерат и придружене су Темишварској епархији. Источни, махом румунски делови епархија Темишварске и Вршачке такође су издвојени и од њих је створена нова румунска Карансебешка епархија. Током наредних година извршена је подела многих парохија и црквених општина на српске и румунске делове.

Недуго потом, на сличан начин је и Буковина одвојила своју црквену самоуправу од Српске православне цркве и успоставила митрополију у Радауцију 1873. године.[2]

Аустријски цар Фрањо Јосиф I је имао пуну контролу над Патријаршијом тако да је 1881. године, супротно одлуци Црквеног конгреса и традиције православља, именовао Германа Анђелића као патријарха Карловачке патријаршије. Тиме је аустријски цар дискредитовао црквену хијерархију у очима верника и охрабрио успон српске антиклерикалне Радикалне партије.[11]

Седиште карловачких црквених поглавара са титулом патријарха било је у Сремским Карловцима где је на главном тргу, за потребе ове црквене области, подигнуто велелепно здање Патријаршијског двора (данашње седиште епископа сремских). Последњи карловачки патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, патријаршијски трон је остао празан све до уједињења српских обласних цркава 1920. године.

Године 1920. све српске обласне цркве су спојене у јединствену Српску патријаршију са седиштем у Београду. Ова нова обнова Српске патријаршије такође је обављена у Сремским Карловцима, овај пут уз признање Васељенске цркве.

Јурисдикција

У фактичкој надлежности српског патријарха налазило се подручје канонски признато као јурисдикција Карловачког митрополита (што је уједно била једна од титула које је имао српски патријарх). Ово подручје је обухватало седам епархија:

Сремско-карловачка епархија била је архиепископија, а њен архиепископ уједно је био и патријарх српски. Од 1911. уз њега као епископ постоји и архидијецезански викар на простору под непосредном надлежношћу патријарха (Срем и источна Славонија — Осечко поље).

Под јурисдикцијом српског патријарха у Сремским Карловцима нису се налазиле остале српске обласне цркве у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, које су биле зависне од Цариградске патријаршије, као ни подручја Старе Србије и Македоније, која су била под директном надлежношћу Цариграда. Поред тога, простор Далмације је био под јурисдикцијом Буковинскодалматинске митрополије.

Патријарси

Патријарси српски:

Види још

Извори

  1. ^ "karlovačka patrijaršija" - Google претрага
  2. ^ а б Magocsi, Paul Robert: Historical Atlas of Central Europe, University of Toronto Press, 2002
    "Then, in 1766, when the Ottomans abolished Pec, the Karlovci province became an independent body, eventually with six suffragan bishops (Novi Sad, Timisoara, Vrsac, Buda, Pakrac, and Karlovac), known as the Serbian Orthodox Slav Oriental Church, which after 1848 was raised to the status of a patriarchate."
  3. ^ Radmila Radic: Serbian Christianity in The Blackwell Companion to Eastern Christianity edited by Ken Parry, John Wiley & Sons, May 10, 2010 pp. 235
    There were the Patriarchate of Sremski-Karlovci (Karlowitz), established in 1848, which governed all the Orthodox in the Kingdom of Hungary;
  4. ^ Erwin Fahlbusch, Geoffrey William Bromiley (editors): The Encyclopedia of Christianity: J-O, Wm. B. Eerdmans Publishing, 2003 pp. 603
    In these territories a Serbian church for "Hungarian" serbs was set up, elevated to the Patriarchate of Sremski Karlovci by Emperor Francis Joseph in 1848.
  5. ^ Уредба Франца Јозефа I, Оломоуц 15. децембра 1848.
  6. ^ Историја српске православне цркве - други део - др Ђоко Слијепчевић by Ново Видело - Димитрије Љотић - issuu
  7. ^ Ken Parry: The Blackwell Companion to Eastern Christianity, John Wiley & Sons, May 10, 2010 pp. 235, Serbian Christianity chapter.
    "Until re-establishment of the Serbian Church in 1920 under the auspices of the Kingdom of Yugoslavia, there existed several independent church units of the Serbian Church: the Metropolitanate of Karlovac, the Metropolitanate of Montenegro, and the Serbian Churches in Dalmatia, Bosnia and Herzegovina, South Serbia, and Macedonia."
  8. ^ Barbara Jelavich: History of the Balkans, Cambridge University Press, Jul 29, 1983 pp. 316
    "In May 1848 Serbian national assembly attended by several thousand people met in Sremski Karlovci. The delegates chose Josip Rajačić as patriarch and Stephen Supljikac as vojvoda."
  9. ^ а б Aidan Nichols: Theology in the Russian Diaspora: Church, Fathers, Eucharist in Nikolai Afanasyev (1893-1966) CUP Archive, 1989 pages 49, 242
  10. ^ Mario Katic, Tomislav Klarin, Mike McDonald:Pilgrimage and Sacred Places in Southeast Europe: History, Religious Tourism and Contemporary Trends, LIT Verlag Münster, Jan 12, 2014 pp. 207
  11. ^ Bojan Aleksov: Religious Dissent Between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914, Otto Harrassowitz Verlag, 2006 pages 37-38
    But too tight imperial control over the Karlovci Serb Patriarchate - as in the appointment of unpopular patriarchs - tended to discredit the hierarchy in the laity's eyes, further encouraging the rise of the anti-clerical Radical Party among Hungarian Serbs

Литература

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_патријаршија_у_Сремским_Карловцима&oldid=27557336”