Томизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Тома Аквински (око 1225–1274)

Томист је присталица томизма, доктрине Томе Аквинскога (1225—1274), који је, као номиналиста и аристотеловац, био највећи католички теолог и филозоф. Његово главно дело је Summa philosophica. У филозофији, Аквинскијева спорна питања и коментари о Аристотелу су вероватно његови најпознатији радови.

У теологији, његов рад Summa Theologica је један од најутицајнијих докумената у средњовековној теологији и наставља да буде централна референтна тачка за филозофију и теологију католичке цркве. У енцикличној Doctoris Angelici из 1914. године[1] Папа Пије X напоменуо је да се учења цркве не могу разумети без основних филозофских основа Аквинских главних теза:

Капиталне тезе у филозофији светог Томе не смију се сврстати у категорију мишљења о којима се на овај или онај начин може расправљати, већ се морају сматрати темељима на којима почива читава наука о природним и божанским стварима; ако се такви принципи једном уклоне или на било који начин наруше, мора нужно следити да студенти светих наука ултиматно неће моћи да у потпуности схватите значење речи којима учење цркве предлаже догме божанског откривења.[2]

Други ватикански сабор описао је Аквинскијев систем као „многогодишњу филозофију”.[3]

Томистичка филозофија[уреди | уреди извор]

Преглед[уреди | уреди извор]

Тома Аквински се придржавао и практиковао принцип да истину треба прихватити без обзира где је нађена. Његове доктрине су проистицале из грчких, римских, исламских и јеврејских филозофа. Специфично, он је био реалиста (тј. за разлику од скептика, веровао је да свет може бити познат онакав какав јесте). Често је потврђивао Аристотелове ставове независним аргументима, и у великој мери је следио аристотеловску терминологију и метафизику. Он је написао опширне коментаре о Аристотелу и с поштовањем га је називао једноставно „филозофом”.[4]

Такође се придржавао неких неоплатонских принципа, на пример, да је „апсолутно тачно да прво постоји нешто што је у суштини постојања и у основи добро, што ми називамо Богом, ... [и да се] све може назвати добрим и бићем, утолико што оно у њему учествује одређеном асимилацијом ...”[5]

24 Томистичке тезе[уреди | уреди извор]

Декретом Postquam sanctissimus од 27. јула 1914. године,[6] Папа Пије X је декларисао да 24 тезе које су формулисали „учитељи из различитих институција ... јасно садрже принципе и важнија размишљања” Аквинског. Главни доприносиоци службеном саопштењу цркве о „24 тезе” томизма укључују доминиканског филозофа и теолога Едуара Игона с Папинског универзитета Светог Томе Аквинског, Angelicum и језуитског филозофа и теолога Гвида Матиусија с Папинског грегоријанског универзитета.

Метафизика[уреди | уреди извор]

Аквински наводи да су фундаментални аксиоми онтологије принцип непротивречности и принцип каузалности. Према томе, свако биће које није у супротности са ова два закона би теоретски могло постојати,[7] чак и када би поменуто биће било бестелесно.[8]

Предикација[уреди | уреди извор]

Аквински је приметио три облика дескриптивног језика приликом предикирања: једнозначан, аналогни и двосмислен.[9]

  • Једнозначност је употреба дескриптора у истом смислу када се примењује на два објекта или групе објеката. На пример, када се реч „млеко“ примењује на млеко које производе краве и било који други сисар.
  • Аналогија се јавља када дескриптор промени неко, али не сво његово значење. На пример, реч „здрав” је аналогна по томе што се односи и на здраву особу или животињу (оне који уживају у добром здрављу) и на неку храну или пиће (ако је то добро за здравље).
  • Двосмисленост је потпуна промена значења дескриптора и представља неформалну заблуду. На пример, када се реч „обала“ примењује на обале река и финансијске обале, савремени филозофи говоре о двосмислености.

Даље, употреба „дефиниције“ коју даје Аквински је род бића, плус разлика која га издваја од самог рода. На пример, аристотеловска дефиниција „човек” је „рационална животиња”; њен род је животиња, а оно што човека разликује од других животиња је његова рационалност.[10]

Постојање[уреди | уреди извор]

Види још: Постојање § Томистичка аналогна предикација бића

[Е]гзистенција је двојака: једно је суштинско постојање или супстанцијално постојање ствари, на пример човек постоји, а ово је постојање simpliciter. Друго је случајно постојање, на пример човек је бео, а ово је постојање secundum quid.

— De Principiis Naturæ, 1.

У томистичкој филозофији, дефиниција бића је „оно што јесте“, које се састоји од два дела: „које“ се односи на његову вредност (дословно „шта“), а „јесте“ се односи на његов esse (латински инфинитивни глагол „бити“)..[11] „Куидити” је синоним за суштину, форму и природу; док се „esse” односи на принцип постојања бића. Другим речима, биће је „суштина која постоји.“[12]

Биће се дели на два начина: оно што је у себи (супстанције), и оно што је у другом (случај). Супстанце су ствари које постоје саме по себи или саме по себи. Случајности су особине које се односе на друге ствари, као што су облик или боја: „[С]лучајности морају укључити у своју дефиницију субјект који је изван њиховог рода.“[13] Пошто постоје само у другим стварима, Аквински сматра да је метафизика првенствено проучавање супстанци, јер су оне примарни начин постојања.[14]

Католичка енциклопедија прецизира Аквинскову дефиницију доброте као „оно што је изражено њеном дефиницијом.“[15] Квалитет или облик ствари је оно што чини објекат оним што јесте: „[К]роз форму, која је оно што јесте стварност материје, материја постаје нешто актуелно и нешто појединачно“,[16] а такође, „форма чини да материја постоји“.[17] Дакле, она се састоји из два дела: „прве материје“ (материја без форме),[18] и супстанцијални облик, због чега супстанца има своје карактеристике. На пример, за животињу се може рећи да је биће чија је материја тело, а душа[19] супстанцијални облик.[20][21] Заједно, они чине његову вредност/суштину.

Све стварне ствари имају трансцендентална својства бића: јединство, истину, доброту (то јест, све ствари имају коначни узрок и стога сврху) итд.[22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 31. 8. 2009. г. Приступљено 4. 11. 2009.  Accessed 25 October 2012
  2. ^ Pope Pius X, Doctoris Angelici, 29 June 1914.
  3. ^ Second Vatican Council, Optatam Totius (28 October 1965) 15.
  4. ^ E.g., Summa Theologiæ, Q.84, art.7. Архивирано 2009-10-29 на сајту Wayback Machine, where the sed contra is only a quote from Aristotle's De anima.
  5. ^ „Summa, I, Q.6, art.4”. Newadvent.org. Архивирано из оригинала 4. 12. 2011. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  6. ^ Postquam sanctissimus Архивирано 2007-08-10 на сајту Wayback Machine, Latin with English translation
    See also P. Lumbreras's commentary on the 24 Thomistic Theses Архивирано 2011-06-05 на сајту Wayback Machine.
  7. ^ De Ente et Essentia, 67–68. Архивирано 26 новембар 2009 на сајту Wayback Machine "Although everyone admits the simplicity of the First Cause, some try to introduce a composition of matter and form in the intelligences and in souls... But this is not in agreement with what philosophers commonly say, because they call them substances separated from matter, and prove them to be without all matter."
  8. ^ „Summa contra Gentiles, II, chp. 91”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 28. 2. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  9. ^ Sproul, R.C. (1998). Renewing Your Mind: Basic Christian Beliefs You Need to KnowНеопходна слободна регистрација. Grand Rapids, MI: Baker Books. стр. 33. ISBN 978-0-8010-5815-8. 
  10. ^ „De Ente et Essentia, 37”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  11. ^ De Ente et Essentia, 83. Архивирано 26 новембар 2009 на сајту Wayback Machine "And this is why substances of this sort are said by some to be composed of "that by which it is" and "that which is," or as Boethius says, of "that which is" and "existence.""
  12. ^ Summa, I, Q.3, art.4. Архивирано 9 новембар 2011 на сајту Wayback Machine "Therefore, if the existence of a thing differs from its essence, this existence must be caused either by some exterior agent or by its essential principles."
  13. ^ „De Ente et Essentia, 17”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  14. ^ „De Ente et Essentia, 110”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011.  "And because accidents are not composed of matter and form, their genus cannot be taken from matter and their difference from form, as in the case of composed substances."
  15. ^ „Aveling, Francis. "Essence and Existence." The Catholic Encyclopedia. Vol. 5. New York: Robert Appleton Company, 1909. 4 Nov. 2009”. Newadvent.org. 1. 5. 1909. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  16. ^ „De Ente et Essentia, 18”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  17. ^ Summa, I, Q.75, art.5. Архивирано 19 јануар 2012 на сајту Wayback Machine The meaning of this sentence can be altered depending on how the Latin word used in this sentence, "materiæ", is translated into English. An alternate rendering of this sentence is "The form causes matter to be what it is.
  18. ^ „De Ente et Essentia, 40”. Dhspriory.org. Архивирано из оригинала 19. 12. 2011. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  19. ^ The Aristotelian and Thomist definition of the "soul" does not refer to spirit, but is perhaps better translated as "life force." Hence, plants have souls in the sense that they are living beings. The human soul is unique in that it has consciousness. Cf. De anima, Bk. I.
  20. ^ „De Ente et Essentia, 14”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  21. ^ De Principiis Naturæ, 5. Архивирано 16 септембар 2009 на сајту Wayback Machine "But, just as everything which is in potency can be called matter, so also everything from which something has existence whether that existence be substantial or accidental, can be called form; for example man, since he is white in potency, becomes actually white through whiteness, and sperm, since it is man in potency, becomes actually man through the soul."
  22. ^ „De veritate, Q.1”. Op-stjoseph.org. Архивирано из оригинала 24. 4. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Томизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Томизам&oldid=27548441”