Улрика Елеонора Шведска

Улрика Елеонора Шведска
Улрика Елеонора Шведска
Лични подаци
Пуно име	Улрика Елеонора Пфалц-Цвајбрикен
Датум рођења	(1688-01-23)23. јануар 1688.
Место рођења	Стокхолм, Шведско царство
Датум смрти	24. новембар 1741.(1741-11-24) (53 год.)
Место смрти	Стокхолм, Шведска
Породица
Супружник	Фредрик I Шведски
Родитељи	Карл XI Шведски Улрика Елеонора Данска
Династија	Династија Пфалц-Цвајбрикен, Династија Хесен
Монарх Шведске
Период	1718−1741
Претходник	Карл XII Шведски
Наследник	Фредерик I од Шведске

Улрика Елеонора Шведска (23. јануар 1688, Стокхолм - 24. новембар 1741, Стокхолм) је била краљица Шведске (1718—1741), док је самостално владала само (1719—1720). Била је последњи члан династије Пфалц-Цвајбрикен и кћерка шведског краља Карла XI. Супруг јој је био Фредерик I Шведски, који ју је и наследио на престолу.

Године 1718. брат Карл XII Шведски јој је погинуо при опсади једног града у Норвешкој. Тада се племство осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, Улрикиног мужа од 1715. године, који јој је испочетка био савладац (1718 - 42 - 51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска мораде уступити део својих владавина у Немачкој, Хановеранској и Пруској. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а саксонског грофа Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која по ништатском уговору (1721) задржи Ингрију, Естонску и Ливонску с делом Карелије и Финске. После је овога Шведска избрисана из реда великих сила, а Русија у освојеним крајевима доби много и немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот руски.

Долазак на престо

Године 1718. Карл XII је убијен при опсади норвешке тврђаве Фредриксхама. Карлов врховни министар Герц је потом ухапшен и изби борба око круне. Улрика Елеонора потом у марту 1719. долази на престо, пошто јој је 1708. године умрла старија сестра Хедвига Софија, после тога побеђује либерална странка и Герц је погубљен. Гроф Арвид Бернхард Хорн је потом почео мукотрпну и углавном успешну борбу против Улрихиног апсолутизма. Овим је ситуација у Шведској потуно измењена: Шведска није више вољна да чини уступке на Балтичком Мору, него у Немачкој. Јула 1719 године руски цар Петар одговара једном демонстрацијом ратне флоте: чак и саму околину Стокхолма пустоше, а стотине села пале козаци и руски морнари. Шведска краљица пристаје тада да уступи Ревал, Нарву и Естонију, али тражи да јој се врате Финска и Ливонија. Петар јој одговара једним ултиматумом, и у септембру се прекидају преговори у Аланду. Шведска се коначно одлучила. Она више воли да преговара са Енглеском.

Савез против Русије

Енглеска се трудила, изазивајући читав низ савеза, да усами Русију. Аустрија је закључила одбрамбени савез са пољским краљем Августом II, који се труди да своју династију учини наследном и да свога сина, који је ожењен једном аустриском принцезом, начини апсолутистичким владаоцем. Пошто Петар — који још увек држи своје трупе у Пољској, где он намерава да брани Устав од планова за стварање наследне краљевске власти, а протестантски и православни дисиденти од католицизма — потстиче пољске великаше да воде опозицију према своме краљу, Август II је потписао прелиминаре мира са Шведском и подсетио цара на његово обећање да ће му уступити Ливонију. Пруска, пошто се најпре чинила као да хоће да остане верна рускоме савезу, попустила је под притиском Енглеске, Аустрије и Француске; у августу 1719. године она је закључила савез са Енглеском, но са ограничењем да не буде уперен противу Русије. После растурања Аландске конференције фебруара 1720. године, она склапа мир са Шведском и добива Штетин. Са своје стране Данска закључује са Шведском крајем 1719. године примирје, а у јулу 1720. — под утицајем Енглеске — и уговор о миру, којим враћа све освојене области у Поморју, али задржава Шлезвиг.

Поморско ратовање

У почетку 1720. године Енглеска је успела да усами Русију. У априлу шаље у Балтичко Море — да би заштитила шведску територију и помогла закључење мира који ће бити користан по обе стране — ескадру адмирала Нориса, кога овлашћује да понуди њено посредовање. Руски адмирал Апраксин одговара противпредлогом да се прибегне — као што је било и уговорено — директним преговорима између зараћених страна; али, у то исто време одред генерала Менгдена пустоши шведске обале. Ни предлог да Француска буде посредник, ни напори енглеске и аустријске дипломатије да заваде Порту са Русијом не могу да натерају Петра да промени своје намере. Он и даље упорно хоће да задржи све освојене области, и у новембру 1720. године он успева да претвори Једренски уговор из 1630. године у вечити мир са турском царевином.

У току ове године Улрика Елеонора је абдицирала у корист свог супруга Фредриха, који чини знатне уступке парламенту и тиме је апсолутизам у Шведској укинут.

Ништатски мир

Швеђани, који су напослетку увидели да им ни енглески краљ, ни француски краљевски намесник, ни немачки цар не могу успешно помоћи противу Русије, решавају се, августа 1720. године, да предложе цару настављање директних преговора. Ништат, у Финској, изабран је за седиште конференције. Када су руски пуномоћници Брус и Остерман тамо стигли у пролеће 1721. године, затекли су представнике Шведске. Енглеска ескадра поново се појављује у Балтичком Мору, али пред очима британских адмирала — који нису смели то да спречавају — шведске обале поново пустоши руски генерал Ласци, који спаљује три вароши и 506 села. Ова руска демократија показује се као веома успешна. Шведска пристаје да уступи Ливонију; ипак, она жели да задржи Виборг кључ Финске, и тражи од Русије да не подржава претендовање на престо братанца Карла XII, Карла Фридриха, војводе од Холштајна. Почетком лета овај стиже у Петровград. Тада нови шведски краљ Фредрих узрујан, одлучује се да испуни све Петрове захтеве. Ништатски мир потписан је 30. августа/10. септембра 1721. године. Русија добива заувек Ливонију, Естонију, Ингрију, један део Карелије са Виборгом и острва Езел и Даго; она пак враћа Шведској остатак Финске и одриче се мешања у њене унутрашње ствари; становници области које су уступљене Русији сачуваће права која су уживали за шведске владавине, као и слободу вероисповести; они који имају земљу задржаће своје поседе под условом да постану руски поданици, Пољска и Енглеска потписале су уговор као уговарачке странке.

Русија је учврстила свој положај на Балтичком Мору, где је располагала са више одличних пристаништа и са великом трговачком: и ратном флотом.

Породично стабло

16. John I, Count Palatine of Zweibrücken

8. John Casimir, Count Palatine of Zweibrücken-Kleeburg

17. Магдалена од Јилих-Клева-Берга

4. Карл X Густаф Шведски

18. Карл IX Шведски

9. Катарина од Шведске

19. Марија од Палатината-Зимерна

2. Карл XI Шведски

20. Јохан Адолф, војвода од Холштајн-Готорпа

10. Фридрих III, војвода од Холштајн-Готорпа

21. Augusta of Denmark

5. Хедвиг Елеонора од Холштајн-Готорпа

22. Јохан Георг I, изборник Саксоније

11. Марија Елизабета од Саксоније

23. Магдалена Сибила од Пруске

1. Улрика Елеонора Шведска

24. Фредерик II Дански

12. Кристијан IV Дански

25. Софија Мекленбуршка

6. Фредерик III Дански

26. Јоаким Фридрих, изборник Бранденбурга

13. Ана Катарина од Бранденбурга

27. Catherine of Brandenburg-Küstrin

3. Ulrika Eleonora of Denmark

28. William, Duke of Brunswick-Lüneburg

14. George, Duke of Brunswick-Lüneburg

29. Dorothea of Denmark

7. Софија Амалија од Брауншвајг-Линебурга

30. Лудвиг V од Хесен-Дармштата

15. Anne Eleonore of Hesse-Darmstadt

31. Магдалена од Бранденбурга

Литература

• Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура. 
• „Русија и Шведска”. Викизворник. 
• „Ulrika Eleonora”. Encyclopedia Britannica.