Лангобарди

„Ломбарди” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Ломбарди (вишезначна одредница).

Сеобе Лангобарда од 4. до 6. века

Држава Лангобарда почетком 6. века

Лангобарди или Ломбарди (лат. Langobardi, итал. Longobardi, ломб. Longobard) су били западногермански народ, који је током првих векова нове ере живео у северним областима античке Германије. У периоду велике сеобе народа, Лангобарди су током 4. и 5. века постепено мигрирали ка југоистоку, да би почетком 6. века створили сопствену државу и областима северне Паноније и Норика. Одатле су 568. године прешли у северну Италију, где су створили снажну Лангобардску краљевину, која је постојала све до краја 8. века, док су се лангобардска војводства у јужној Италији одржала и знатно дуже. У међувремену, Лангобарди су се постепено асимиловали у домаће становништво Италије, остављајући за собом име историјске области Ломбардије.

Историја

Држава Лангобарда у северној Панонији и Норику током прве половине 6. века

Гвоздена круна лангобардских владара

Држава Лангобарда у Италији

Први помени који се односе на Лангобарде забележени су у делима Гаја Јулија Цезара, односно у спису о Галском рату, насталом педесетих година пре н. е. Лангобарди се код Цезара не спомињу тим именом, већ само као западногерманско племе у склопу Свевског војног савеза. Цезар спомиње Лангобарде на подручју реке Елбе, Мајне, Некара (данас у Немачкој) и горње Рајне. У ствари био је то Свевски широки војни савез, којим је у почетку загосподарило племе Свева, а коме су поред Лангобарда припадала и племена: Маркомана, Семона и Хермундурија, као и низ ситнијих племена на доњој Рајни. Римљани су за време Цезара, а посебно након његове смрти водили бројне ратове са овим Свевским савезом за одбрану њихових западних граница царства. Велико померање Лангобарда је уследило одмах након кризе Римског царства и све већег надирања других варварских племена.

Свевски војни савез се распао, а одвојена племена су имала своје племенске вође. Код Лангбарда је позната титула конинг, што је и слично као краљ, али се ради само о истакнутим племенским вођама.

Лангобарди долазе почетком 3. века на подручје Скандинавског полуострва где се сукобљавају са осталим мањим племенима. Према сведочанству лангобардског историчара Павла Ђакона, друга племена нису знали Лангобарде под тим именом, већ су их називали „Винили“, по готском сточарском племену „Виња“ које је једно време живело у долини Одре. Лангобарди су по доласку у Скандинавију добили своје прве вође.

Браћа Ибо и Ајо су узели власт над читавим племенским савезом и повели га у трагању за новим животним простором. Трагајући за простором, Лангобарди су непосредно дошли у сукоб са Вандалима и њиховим краљем Годаном. После њиховог пораза, вандалски краљ је наредио да се на његов двор појави неколицина поражених који ће наредити својим женама да пусте косу до лица у знак пораза. Чим је краљ видео призор испред двора са пуштеним косама, насумично је питао своје слуге: Ко су ове дугобрадоње? Тако је и настао назив за Лангобарде, јер на латинском то и значи:(ланг-дуга, барт-брада).

По напуштању Скандинавије, Лангобарди се настањују на територији Скоринге (данас Немачка), а потом долазе на ушће Лабе на западној и левој обали те реке. На овим просторима Лангобарди остају све до прелаза из 3. у 4. век, када долазе на простору доње Одре и постају суседи Вандалаа. Потом се њихова главнина у спором кретању ка југоистоку кроз Шлеску и Моравску доселила у средње Подунавље.

Лангобарди у Панонији

На самом почетку 6. века, Лангобарди су однели победу над Херулима, након чега су створили снажну државу у данашњој југозападној Словачкој, североисточној Аустрији и северној Мађарској, поставши суседи Остроготима и Гепидима. За време владара Ваха, лангобардска држава постаје краљевина. Учествују као савезници у борби против Острогота на страни Византије. У Панонији остају све до доласка Авара који их потискују. Почетком 568. године почиње велика сеоба Лангобарда под краљем Албоином у Италију, која је остала опустошена после протеривања Острогота.

Лангобарди у Италији

Краљ Албоин у Италији организује стабилну државу, учвршћује краљевску власт и дели земљу на 13 независних војводстава. Лангобардска краљевина у Италији ће трајати од 568. до 774. године. Лангобарди су по заузимању простора Италије полако почели да шире своју власт, да одузимају имања свештеницима и да врше феудализацију земље.

Пошто су заузели све веће градове осим Рима, дошли су у сукоб са папством које се обратило за помоћ Каролинзима. Против њих је прво водио рат Карло Мартел, па затим Пипин Мали, да би их краљ Карло Велики коначно победио 774. године.

Наслеђе

Оставили су великог трага у култури, уметности и законодавству. За њихово време велику улогу је имао манастир Монте Касино, а дворац у Павији је био украшен по лангобардским драгоценостима. Неколико њихових краљева је издала своје законике, међу којима је најзначајнији био едикт краља Ротарија 643. године.

Да су су великог удела имали Лангобарди на простору Италије у VI, VII и VIII веку показују и многи лангобардски сувенири који се данас чувају у италијанским музејима: лангобардска круна, мач краља Албоина, круна краљице Теоделинде, златни новчић краља Лиутпранда у Монци и друго. Данас се по Лангобардима једна италијанска провинција зове Ломбардија са главним градом Миланом, који је некада био и главно седиште Лангобардске краљевине поред поменуте Павије.

Види још

• Историја Лангобарда
• Франачко-лангобардски ратови
• Племенске вође Лангобарда

Литература

• Andrić, Stanko (2002). „Južna Panonija u doba velike seobe naroda”. Scrinia Slavonica. 2: 117—167. 
• Gračanin, Hrvoje (2007). „Gepidi, Heruli, Langobardi i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 7: 7—64. 
• Gračanin, Hrvoje; Škrgulja, Jana (2016). „Etnički identiteti u južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba”. Povijesni prilozi. 50: 9—46. Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г. Приступљено 17. 12. 2018. 
• Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови Сад: Матица српска. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Christie, Neil (1995). The Lombards: the ancient Longobards. The Peoples of Europe. Oxford: Blackwell. 
• Everett, Nicholas (2003). Literacy in Lombard Italy, c. 568-774. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521819053. 
• Giess, Hildegarde (1959). „The Sculpture of the Cloister of Santa Sofia in Benevento”. The Art Bulletin. 41 (3): 249—256. JSTOR 3047841. doi:10.2307/3047841. 
• Grimm, Jacob. Deutsche Mythologie
• Gwatkin, H. M., Whitney, J. P. (ed) - The Cambridge Medieval History: Volume II—The Rise of the Saracens and the Foundations of the Western Empire. Cambridge University Press, 1926.
• Hallenbeck, Jan T. "Pavia and Rome: The Lombard Monarchy and the Papacy in the Eighth Century" Transactions of the American Philosophical Society New Series, 72.4 (1982), pp. 1–186.
• Hodgkin, Thomas. Italy and Her Invaders. Clarendon Press
• Menghin, Wilifred. Die Langobarden / Geschichte und Archäologie. Theiss
• Santosuosso, Antonio (2004). Barbarians, Marauders, and Infidels: The Ways of Medieval Warfare. Basic Books. ISBN 978-0-8133-9153-3. 
• Tacitus. Annals
• Tacitus. Germania
• Wegewitz, Willi. Das langobardische Brandgräberfeld von Putensen, Kreise Harburg
• Wickham, Christopher (1998). „Aristocratic Power in Eighth-Century Lombard Italy”. Ур.: Goffart, Walter A.; Murray, Alexander C. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History, Essays presented to Walter Goffart. Toronto: University of Toronto Press. стр. 153–170. ISBN 978-0-8020-0779-7. .
• Amorim, Carlos Eduardo G. (20. 2. 2018a). „Understanding 6th-Century Barbarian Social Organization and Migration through Paleogenomics”. 9 (3547). bioRxiv 10.1101/268250  . doi:10.1101/268250 . Приступљено 13. 3. 2020. 
• Amorim, Carlos Eduardo G. (11. 9. 2018b). „Understanding 6th-century barbarian social organization and migration through paleogenomics”. Nature Communications. Nature Research. 9 (3547): 3547. Bibcode:2018NatCo...9.3547A. PMC 6134036 . PMID 30206220. doi:10.1038/s41467-018-06024-4. 
• Brown, Thomas S. (2005). „Lombards”. Ур.: Kazhdan, Alexander P. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 9780195187922. Приступљено 26. 1. 2020. 
• Bruckner, Wilhelm (1895). Die Sprache der Langobarden, Quellen und Forschungen zur Sprach- und Culturgeschichte der germanischen Völker, 75. Strassburg: Karl J. Trübner.
• Christie, Neil (1995). The Lombards. Wiley. ISBN 0631182381. 
• Christie, Neil (2018). „Lomvard Invasion Of Italy”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. стр. 919—920. ISBN 9780191744457. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Приступљено 13. 3. 2020. 
• Christie, Neil (2018). „Lombards”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. стр. 920—922. ISBN 9780191744457. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Приступљено 13. 3. 2020. 
• Darvill, Timothy (2009). „Lombards”. The Concise Oxford Dictionary of Archaeology (3 изд.). Oxford University Press. ISBN 9780191727139. doi:10.1093/acref/9780199534043.001.0001. Приступљено 25. 1. 2020. 
• Fröhlich, Hermann (1976). "Zur Herkunft der Langobarden". In Quellen und Forschungen aus italienischen Archiven und Bibliotheken (QFIAB) 55/56. Tübingen : Max Niemeyer. pp. 1–21.
• Leonardi, Michela (6. 9. 2018). „The female ancestor's tale: Long‐term matrilineal continuity in a nonisolated region of Tuscany”. American Journal of Physical Anthropology. Wiley. 167 (3): 497—506. PMID 30187463. S2CID 52161000. bioRxiv 10.1101/268250  . doi:10.1002/ajpa.23679. Приступљено 13. 3. 2020. 
• O'Sullivan, Niall (9. 9. 2018). „Ancient genome-wide analyses infer kinship structure in an Early Medieval Alemannic graveyard”. Science Advances. American Association for the Advancement of Science. 4 (9): eaao1262. Bibcode:2018SciA....4.1262O. PMC 6124919 . PMID 30191172. doi:10.1126/sciadv.aao1262. 
• Pohl, Walter and Erhart, Peter (2005). Die Langobarden : Herrschaft und Identität. Forschungen zur Geschichte des Mittelalters, 9. Wien: VÖAW.
• Priester, Karin (2004). Geschichte der Langobarden: Gesellschaft – Kultur – Altagsleben. Stuttgart: Konrad Theiss.
• The Lombard Laws. Превод: Katherine Fischer Drew. foreword by Edward Peters. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 1973. ISBN 0-8122-1055-7. 
• Schmidt, Dr. Ludwig (1885). Zur Geschichte der Langobarden. Leipzig: Gustav Fock. Also in (1884) Älteste Geschichte der Langobarden. Ein Beitrag zur Geschichte der Völkerwanderung. Dissertation. Leipzig, Universität.
• Todd, Malcolm (2004). The Early Germans. Wiley. ISBN 9781405117142. 
• Wiese, Robert. Die älteste Geschichte der Langobarden
• Hutterer, Claus Jürgen (1999). „Langobardisch”. Die Germanischen Sprachen. Wiesbaden: Albus. стр. 336—341. ISBN 3-928127-57-8. 
• Taviani-Carozzi, Huguette (2005). „Lombards”. Ур.: Vauchez, André. Encyclopedia of the Middle Ages. James Clarke & Co. ISBN 9780195188172. doi:10.1093/acref/9780227679319.001.0001. Приступљено 26. 1. 2020. 
• Vai, Stefania (19. 1. 2019). „A genetic perspective on Longobard-Era migrations”. European Journal of Human Genetics. Nature Research. 27 (4): 647—656. PMC 6460631 . PMID 30651584. doi:10.1038/s41431-018-0319-8. 
• Whitby, L. Michael (2012). „Lombards”. Ур.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther. The Oxford Classical Dictionary (4 изд.). Oxford University Press. стр. 857. ISBN 9780191735257. doi:10.1093/acref/9780199545568.001.0001. Приступљено 25. 1. 2020. 

Спољашње везе

• Beck, Frederick George Meeson; Church, Richard William (1911). „Lombards”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.).