Пијажеова теорија когнитивног развоја
 | Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
Пијажеова теорија когнитивног развоја, или његова генетска епистемологија, је свеобухватна теорија о природи и развоју људске интелигенције. Створио ју је швајцарски развојни психолог Жан Пијаже (1896–1980). Теорија се бави природом самог знања и начином на који људи постепено стичу, конструишу и користе.[1] Пијажеова теорија је углавном позната као теорија развојне фазе.
Године 1919, док је радио у Лабораторијској школи Алфред Бинеа у Паризу, Пијажеа је „заинтригирала чињеница да су деца различитог узраста правила различите врсте грешака док су решавала проблеме“.[2] Његово искуство и запажања у Лабораторији Алфред Бинеа били су почеци његове теорије когнитивног развоја.[3]
Веровао је да деца различитог узраста праве различите грешке због „квалитета пре него квантитета” своје интелигенције. Пијаже је предложио четири фазе да опише развојни процес деце: сензомоторни стадијум, преоперациона фаза, конкретна оперативна фаза и формална оперативна фаза.[4] Свака фаза описује одређену старосну групу. У свакој фази је описао како деца развијају своје когнитивне вештине. На пример, веровао је да деца доживљавају свет кроз акције, представљајући ствари речима, логично размишљајући и користећи расуђивање.
За Пијажеа, когнитивни развој је био прогресивна реорганизација менталних процеса која је резултат биолошког сазревања и искуства животне средине. Веровао је да деца граде разумевање света око себе, доживљавају несклад између онога што већ знају и онога што открију у свом окружењу, а затим у складу са тим прилагођавају своје идеје.[5] Штавише, Пијаже је тврдио да је когнитивни развој у средишту људског организма, а језик зависи од знања и разумевања стеченог когнитивним развојем.[6] Највећу пажњу привукао је Пијажеов ранији рад.
Учионице усмерене на децу и „отворено образовање“ су директне примене Пијажеових ставова.[7] Упркос свом огромном успеху, Пијажеова теорија има нека ограничења која је Пијаже и сам препознао: на пример, теорија подржава оштре фазе, а не континуирани развој (хоризонтална и вертикална декалажа).[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Cognitive Development - Encyclopedia of Special Education: A Reference for the Education of Children, Adolescents, and Adults with Disabilities and Other Exceptional Individuals - Credo Reference”. search.credoreference.com.
- ^ Franzoi, Stephen L. (2014). Essentials of Psychology (5th изд.). Redding, CA: BVT Publishing. стр. 119. ISBN 9781618826947.
- ^ Piaget, Jean (1952), Boring, Edwin G.; Werner, Heinz; Langfeld, Herbert S.; Yerkes, Robert M., ур., „Jean Piaget.”, A History of Psychology in Autobiography, Vol IV. (на језику: енглески), Worcester: Clark University Press, стр. 237—256, doi:10.1037/11154-011, Приступљено 2021-02-28
- ^ Bovet, Magali (1976), „Piaget's Theory of Cognitive Development and Individual Differences”, Piaget and His School, Berlin, Heidelberg: Springer Berlin Heidelberg, стр. 269—279, ISBN 978-3-540-07248-5, doi:10.1007/978-3-642-46323-5_20, Приступљено 2022-07-07
- ^ McLeod, S. A. „Jean Piaget's Theory of Cognitive Development”. www.simplypsychology.org. Приступљено 18. 9. 2012.
- ^ „JEAN PIAGET - Key Thinkers in Linguistics and the Philosophy of Language - Credo Reference”. search.credoreference.com.
- ^ Great Lives from History: The Twentieth Century; September 2008, p1–3
- ^ Singer-Freeman, Karen E. (30. 11. 2005). „Concrete Operational Period”. Encyclopedia of Human Development. 1. ISBN 9781412904759. doi:10.4135/9781412952484.n148.
