Žene u nacističkoj Nemačkoj

Status žena u Trećem rajhu odredio je nacistički režim koji je doveo nemačku ženu u položaj da prihvatanjem zadatih normi Nacionalsocijalizma opravda ostatak nacističke politike koja je omogućila postojanje holokausta i drugih ratnih zločina. Stanovništvo koje je režim uspeo da masovno mobiliše relativno je retko ispoljavao politički otpor, što ukazuje da žene koje su zadovoljavale političke, rasne i društvene zahteve nisu doživljavale Treći rajh kao štetan za žene. Iako nisu imale toliko moći koliko muškarci, žene nisu bile bez uticaja. U takvim uslovima domaćice i majke nisu bile bespomoćne i nevine, već su imale mnoge funkcije u nacističkoj Nemačkoj. One su naime viđene od strane nacističkih čelnika, kao čuvari arijevske krvi i rase, što su one rado prihvatile, pa su u tom smislu prijavljivale Jevreje i neprijatelje režima, i svsrdno se bogatile jevrejskom imovinom. One su imale obavezu da odgajaju decu u nacističkom duhu, i da ih potom tako vaspitane uključuju u nacistički podmladak. Često su se organizovale u ženske grupe, i psihološki i emotivno podržavale sinove i muževe koji su u Drugom svetskom ratu ratovali širom sveta.

I danas istoričari vode debatu, oko toga da li su žene Trećeg rajha bile žrtve nacizma ili njegove pobornice i do kog stepena žene mogu biti viđene kao žrtve ili kao počinioci, masovnih zločina?

Preduslovi

Treći rajh (nem. Drittes Reich) odnosi se na Nemačku između 1933. i 1945, kada je bila pod vlašću Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, ili Nacističke partije, sa firerom Adolfom Hitlerom kao državnim vođom.

Adolf Hitler je 30. januara 1933. postavljen na položaj kancelara. Iako je vodio koalicionuu vladu, ubrzo je uklonio svoje partnere. U to vreme nemačke granice su i dalje bile određene Versajskim ugovorom. Na severu, Nemačka se graničila sa Severnim morem, Danskom i Baltičkim morem; na istoku, rascepana je na dva dela, tako da je graničila s Litvanijom, Slobodnim gradom Dancigom, Poljskom i Čehoslovačkom; na jugu, graničila se s Austrijom i Švajcarskom i na zapadu sa Francuskom, Luksemburgom, Belgijom i Holandijom, i tada demilitarizovanom Rajnskom oblašću. Te su se granice promenile kada je Nemačka ponovno preuzela upravu nad Rajnskom oblašću (1936), anektirala Austriju (1938), Sudete (1938), i stvorila protektorat nad Češkom i Moravskom (1939) i anektirala Memel u Litvi (1939). Nemačka je 1. septembra 1939. u pokrenula invaziju na Poljsku, i time podstakle Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo da Nemačkoj objave rat.

Žena u propagandnoj mašineriji Nacionalsocijalista

Propaganna fotografija porodice Jozefa Gebelsa kao primer očuvanja brojnosti nacije i prenošenja „visokokvalitetnog" genoma

Tako je nastala tvorevina veštački stvoren silom i konsenzusom, kao propagandni konstrukt, praćen represijom nad političkim protivnicima, „rasnim neprijateljima” i drugim otpadnicima od proklamovane „nacionalne zajednice”.

Imidž Hitlera kao „supermena” predstavljao je centralnu komponentu ove fabrikacije. Još pre nego što je on „preuzeo vlast”, taj imidž je bio proizvod tada najmodernije, vrlo uspešne političke „marketinške” strategije, koju je osmislio Gebels. Kada je 1933. monopol nad državnom kontrolom propagande prešao u ruke nacista, u masovnim medijima nije bilo prepreka za brzo širenje Hitlerove „harizmatske” privlačnosti.

Novija psihoneuroimunološka istraživanja ukazuju da je u ovu kategoriju poremećaja potrebno uključiti i one u čijoj je osnovi supresija imuniteta ili hiperimunitet, pri čemu se stresu i psihosocijalnim činiocima, u sklopu inače multifaktorske etiologije, pripisuje presudna uloga. Time lista psihosomatskih poremećaja i bolesti postaje znatno duža. Njoj se pridružuje širok spektar poremećaja i bolesti, od akutnih respiratornih infekcija, genitalnog herpesa, preko mononukleoze, hipertireoze, pojedinih vrsta anemija, psorijaze, pa sve do kancera

U ranim godinama Trećeg rajha, većina stanovništva Rajha osećala je da su se posle teških godina beznađa nakon Prvog svetskog rata, pojavilo neki novi pravac, energija i dinamizam. Zavladao je osećanje da vlada konačno čini nešto što će Nemačku vratiti na noge. Naravno, Hitler, nije lično rukovodio ekonomskim oporavkom u ranim godinama Trećeg rajha. Već razloge za brz oporavak treba tražiti u brojni i komplikovanim strukturama Rajha. Među tim strukturama od pojedinca treba istaći Hjalmara Šahta, predsednik Rajhsbanke i Ministar privrede, koji je osmislio oporavak posrnule privrede. Hitlerov doprinos je iznad svega bio u promeni klime, u stvaranju atmosfere i uverenja da se Nemačka revitalizuje. Kako je Hitler spremno prihvatio priznanja za ovaj uspeh, i većina ljudi je mislila da su ona opravdana.

Za veliku većinu Nemaca, obnova nacionalnog ponosa i vojne moći, zbacivanje Versajskog ugovora i proširenje Rajha da bi se uključila Austrija i etnički Nemci iz Sudeta, bili su sasvim dovoljni ciljevi. Većina Nemaca nije mogla, ili nije htela, da shvati da je za Hitlera i nacističko vođstvo to bio samo preludijum za rat neograničenog nemačkog osvajanja, koja će nemački narod skupo koštati.

U konstalaciji ovih promena nastala je i nova društvena uloga žene koje u sve više poprimale ulogu majki i garanta „čelične borbene snage Rajha" u sprečavanju smanjenenja potomstva. One su trebalo da budu nepresušni „izvor nacije ", „čuvari moći i večnog veličanja nacije" na „putevma pobede". Po ideologiji nacionalsocijalista ženama je data važna uloga ne samo u u očuvanju brojnosti nacije, već i u prenošenju „visokokvalitetnog" genoma. Pored navedenog Hitlerova propaganda je uticala i na aktiviranje žena, u okvire nacionalnog i vojnog diskursa koji je podsticao ne samo patrijarhalno shvatanje rodnih odnosa, već i nove ženske uloge, koje su tretirane samo kao privremene i kao instrument politike. U tom smislu može se sagledati i prisustvo žena u vojnim redovima.

Ulazak žene u svet rata remetio je ukorenjene stereotipe u kojima je žena uglavnom prikazivana kao nemoćna u odnosu na naoružanog muškarca ili kao njegova moralna podrška. Za razliku od ranijih perioda i ratnih sukoba, „kada su žene uglavnom imale ulogu saputnica, žrtava ili svedoka istorijskih dešavanja, u Trećem rajhu, a kasnije i u Drugom svetskom ratu one postaju i aktivne učesnice zbivanja”. Međutim model ženskog saborca u ratnoj nacionalnoj zajednici ipak nije izbrisao polarizovana shvatanja o polovima, već je propaganda oblikovala lik borca sa fronta kao superiorno oličenje maskuliniteta i nacije, dok je žena i dalje identifikovana sa funkcijama vezanim za reprodukciju.

Međutim, stavovovi se menjaju kako je rat duže trajao. Javila se potreba da se nemačke žene zaposle ili da stupe u različite službe putem propagande koja je razvila teoriju o ženama kao saborcima u nacionalnoj borbi za pobedu. Tako su, žene uspele da uđu u oblasti u kojima su ranije dominirali muškarci i bile su regrutovane za potrebe pomoćnih vojnih službi. Razmere angažovanja žena u nemačkim vojnim odredima porasle su u vreme pohoda na Sovjetski Savez kada se žene uglavnom angažuju kao civilno osoblje na administrativnim vojnim poslovima. Žene su u velikoj meri bile angažovane i u službama na okupiranim teritorijama, ali i u vazduhoplovnoj službi, tako da je samo Luftvafe imao 130.000 žena među osobljem.

Uloga žene u Nacioanlsocijalizmu

Doka o aktivnom stavu žena u Nacionalsocijalizmu

Uloga žene u nacističkom društvu, iako je bila definisana sloganom deca, kuhinja, crkva (nem. „Kinder, Küche, Kirche“), nije odgovarala stvarnosti, jer je režim zapravo zagovarao značajno aktiviranje žena i od njih očekivao davanje doprinosa nacističkoj pobedi. Naime žene u Trećem rajhu na samo da nisu imale pasivan stav već su imale jako aktivan stav i na taj način nisu bile samo „pasivne korisnice pogodnosti” sistema, već i aktivne učesnice, o čemu govore ove činjenice:

• Nakon zanemarivanja uticaja crkve, jačalo je rasno vrednovanje žena, i uloge majke koje je bilo namenjena samo onim rasno pogodnim.
• Nacizam nije nametnuo potpunu kontrolu nad ženama, već su one tretirane sa uvažavanjem, kao osobe koje utiču na budućnost nacije, rađanja i odgajanja njenog podmlatka.
• Žene koje su bile rasno pogodne, nisu bile ograničene samo na kuću i decu. Pa su žene u velikom broju bile radno angažovane, i tim podržavale ratnu privredu.
• Bile su aktivne u ženskim organizacijama, što im je otvoralu put ka visokom obrazovanju.
• Imale su mogućnosti da budu aktivne, da rade i da se školuju.
• Majke su „decu zločinaca” odgajali u uverenju da je reč o brižnim očevima koji su samo radili svoj posao i nisu počinili zločine.
• Popularna nacistička izreka, koja je prihvaćena i od žena, glasila je: „Svaka žena mora svom voljenom Vođi da pokloni jedno dete.“

Često se u literaturi može naći podatak da se ženama u Trećem rajhu obično pripisuje uloga statista. Međutim mnoge žene su se angažovale skoro podjednako kao i muškarci, zatvarale su oči, a ponekad i energičnije podržavale režim.

Iako su bile malobrojnije, žene koje su učestvovale u nacističkim zločinima nisu se razlikovale od muških kolega u smislu motivacije i aktivnosti kojima su glavni ciljevi često bili društvena mobilnost i bogaćenje. Mnoge porodice su učestvovale u prikrivanju istine o zločinima svojih muških članova i njihovoj angažovanosti u mašineriji zločina.

Model „savršene žene Trećeg rajha”

Propagandna model „savršene žene Trećeg rajha”, majke dve ćerke i sina u nacističkoj uniformi

Idealna žena je po mišljenju Adolfa Hitlera trebalo da bude rasno čista, fizički snažna i trebalo je da zadovolji određene kriterijume koje je postavio nemački car Vilhelm II od Nemačke — Deca, Kuhinja, Crkva (nem. Kinder, Küche, Kirche). O tome je među prvima govorila Magda Gebels, supruga Jozefa Goebelsa koja je 1933. godine izjavila:

Nemačka žene isključene su iz tri profesije: vojske, kao i svuda u svetu, vlade i pravosuđa. Ako nemačka devojka mora birati između braka i karijere, uviek se treba udati jer je to najbolja opcija za žene".

Da bi je godinu dana kasnije nešto jačom retorikom dopunio Herman Gering koji je 1934. godine sažeto naveo kako će se u buduća Nemačka žena ponašati;

Uzmi lonac, lopaticu za smeće i metlu i udaj se za muškarca".

Izuzev nekoliko specifičnih poslova, Hitler nije vidio nikakav smisao u tome da žene rade, njihova uloga je bila da budu samo majke i supruge svojim muževima, a to su mogle biti jedino ako su potpuno posvećene kući i porodici, odnosno deci i suprugu. U tom smislu primera radi:

U Vajmarskoj Nemačkoj bilo je oko 100.000 učitelja, 3.000 doktorki i oko 13.000 pevačica. Za samo nekoliko meseci nakon Hitlerovog dolaska na vlast, brojni doktorke i državne službenice su dobile otkaz, a to je isto čekalo i advokatice.

Ta politika je uzela toliko maha da se u 1943. razmišljalo o uvođenju zakona prema kojem bi svaka fertilna žena morala imati četvoro dece, a njihovi očevi su morali biti „rasno čisti”. Hajnrih Himler, vođa SS, bio je veliki zastupnik te ideje. Otac dece nakon ispunjavanja kvote sa jednom ženom, bi bio „razrešen” iz tog braka kako bi mogao oploditi još žena. Ipak, zakon nije nikad odobren, jer se vlast plašila da bi rezultirao društvenom anarhijom.

Zabrane, obaveze, potsticaji

Diploma uz Počasni krst nemačke majke, koji je dodeljivana za rađanje više od 4 dece

Ženama je u Trećem Reichu bilo strogo zabranjeno šminkanje, jer se od njih očekivao određeni stepen skromnosti, ili zmerenosti. Pa je tako 1933. godine žensko krilo Njemačkog fronta rada propisao kako će iz organizacije biti isključena svaka žena koja nosi šminku, koja puši u hotelima, kafanama ili na ulici. Nemicama su se toleriasane aktivnosti poput bavljenja muzikom, ručnim radom ili gimnastikom. Bilo kakav ekplicitni oblik izražavanja seksualnosti bio je zabranjen (osim ako nije u reproduktivne svrhe), a neudate ili žene bez partnera smatrale su se antisocijalne.

Žene su posebno stimulisane na rađanje što više dece, pa je tako u Rajhu uvedena posebna medalja koja se doljeljivala ženama koje su rodile više od četiri deteta „Počasni krst nemačke majke” (nem. Ehrenkreuz der Deutschen Mutter). Zlatni krst su dobijale žene koje su rodile čak osmoro dece, srebrni one koje su rodile šestoro, dok je bronzani krst bio namenjeni za one sa „samo” četvoro dece. Samo tokom 1939. godine ovom medaljom „okićeno” je tri miliona majki.

Bračne slobode su ograničene 1935. zakonima kojima su parovi morali da dokažu rasnu čistoću. Neoženjeni muškarci i parovi bez dece, smatrani su nepodobnim i plaćali su od 1938. dodatne poreze (kao kaznu za odbijanje razmnožavanja). To je uticalo na porast nataliteta tridesetih godina 20. veka, ali ne samo zbog nacističkih represivnih mera, već i zbog ekonomskog oporavka Rajha, već i podsticajnim merama davanjem kredita bračnim parovima, i olakšanim razvodom brakova bez potomstva.

Abortus je bio strogo zabranjen, sve do 1935. godine, medicinska profesija je bila obavezna da prijavi svu mrtvorođenu decu Regionalnoj kancelariji za državno zdravlje, koja bi potom istraživala prirodu gubitak deteta. Godine 1943. godine Ministri unutrašnjih poslova i pravosuđa usvojili su zakon „Zaštita braka, porodice i majčinstva", koji je odredio smrtnu kaznu za majke osuđene za infanticid.

Edukacija u „školama za buduće mlade“

Da bi arijevska rasa postala superiorna, pristalice Adolfa Hitlera stvarale su kult savršene žene, koja je da bi to postala morala da pohađa novoformirane „škole za buduće mlade“. Pronađeni dokumenti pokazuju da su polaznice morale da steknu „posebno znanje u vezi sa rasom i genetikom“, kao i da podižu decu koja veruju ne u Boga ili Isusa, jer je religija stavljena u drugi plan, već u velikog Firera! Nacisti su jednostavno želeli da stvore što veći priraštaj kojim bi mogli da zaposednu osvojene oblasti i vode ratove. Zbog toga je bilo neophodno da žene hitno preuzmu ulogu majke i da se osećaju kao takva.

Mračna lista pravila za sve buduće žene nacista u Trećem rajhu, realizovana je u nekoliko „škola za buduće mlade“ sa ciljem da stvore savršene žene za pristalice Adolfa Hitlera. Pravila su nalagala da mlade žene moraju da budu naučene:

• da peru,
• kuvaju,
• brinu o deci,
• održavaju dom pre nego što bi mogle da se udaju za muškarce koji su rukovodili koncentracionim logorima i upravljali osvojenim zemljama „čeličnom pesnicom“.

U tom smislu one ne samo da su one morale da nauče kako da budu „dobre žene“, već su morale i da steknu „posebno znanje u vezi sa rasom i genetikom“, jer u protivnom nisu mogle da se ostvare ka supruge, i nije im bilo dozvoljeno da stupe u brak.

Ove škole osmislili su Getruda Klink (zadužena za nastavu u ovim školama), i Hajnrih Himler (koji je predvodio SS jedinice). Himler je bio toliko opsednut superiornošću arijevske rase nad svim drugim rasama, i smatrao da je za realizaciju tog cilja potrebna „jaka porodica koja bi stvorila čistu naciju“. Himler je 1936. godine, objavio dokument koji je od svih budućih žena pripadnika SS jedinica zahtevao da učestvuju u ovim specijalnim kursevima, u školama za buduće mlade.

Fizički standardi žena

U skladu sa nacističkom rasnom teorijom, nacistička vlada promovisala je arheotip "Arijane" (Nordiski) kao idealan fizički izgled: žene su bile plave, lepe, visoke, tanke i robusne istovremeno. Ovakva slika se žene neptrestano se širila kroz oglašavanje kroz zvaničnu umetnost, zatim kroz drevnu umetnost, a pogotovo preko grčko-rimskih statua. Akademik Monique Moser-Verrey, u svemu tome uočava kontradiktornost i piše u tekstu Les femmes du troisième Reich:

Ipak, zapanjujuće je slika žena u ženskim književnim delima iz 30-tih godina20. veka, koja je očigledno suprotna tradicionalnim stanovištima slatke domaćice koje su proširile Rozenberg i Gebels. Junakinje ženskih romana tokom ovog perioda često su snažna i izdržljiva vrsta žene, dok su sinovi i muževi brzo završavali smrću. Sve se dešava tako, kao da se kroz ove fikcije zapravo na neki način percipira istinski antagonizam između polova nastao stalnom mobilizacijom ove dve grupe nezavisno jedna od druge.

Razlike između proklamovanog i praktikovanog

Između promovisanog i onoga što je praktikovano, kada je u pitanju moral i rasna politika bilo je dosta kontradiktornosti. I pored strogog radicionalizma, u cilju ostvarivanja rasnih ambicija, Nacionalsocijalizam je podsticao vanbračne veze i predbračni seks, uklanjanjem stigme koja je bila povezana sa vanbračnom decom i njihovim majkama koje su hvaljene zbog toga što su se odlučile da rode.

Nacionalsocijalističko rajhovsko udruženje za fizičko veežbanje: priznanje za učešće na takmičenju

Iako su prvobitno devojčice učene da prihvate ulogu majke i poslušne žene u školi i obaveznom članstvu u Nacističkoj ligi nemačkih devojčica, i od ovoga se odstupilo, Naima totalni rat, koji je usledio, obavezao je naciste da napuste model idealne ćene domaćice. Potreba za radom naterala je državu da probrazi žene žene u radnu snagu (npu uvođenjem obavezne radne obaze za sve žene), pa čak i za masovnije angažovanje u samoj vojsci (tako da se broj žena u nemačkim oružanim snagama približio borjci od 500.000 do 1945. godine).

Podsticaj poligamije

Hajnrih Himler, zapovednik SS-a, za vreme rata podsticao je poligamiju jer je uvideo da tradicionalni brakovi neće moći da omoguće dovoljno dece za rasu.

Uzgajanje rase

Vrhunac nacističke politike predstavljao je pokušaj „uzgajanja rase“, započete Himlerovom inicijativom od 1936. godine. U toku tog programa nazvanog „Izvor života” (nem. Lebensborn), osnivani su posebni majčinski domovi za zbrinjavanje samohranih majki i njihove dece začete prilikom seksualnih kontakata sa SS-ovcima ili drugim rasno pogodnim Nemcima „Rasno vredne“ devojke, kako su ih smatrali, su bile dobrovoljno na usluzi SS službenicima za prokreaciju arijevske dece.

Program je bio zasnovan na ideji da se rasno pogodnim ženama omogući da imaju vanbračnu decu. Mada je predstavljan kao napredna mera, Program je u suštini bio izraženo rasistički pokušaj da se podstakne prokreacija. Njime ne samo da je kršena konvencionalna moralnost, već su zloupotrebljavani i mehanizmi kojima je društvo kontrolisalo žensku seksualnost. Prema Himlerovim rečima svaka žena koja je želela dete mogla je da se obrati Lebensbornu u najstrožem poverenju.

Jedan od Lebensborn domova

U okviru Lebensborna osnovao je više majčinskih domova. Tako da je pored 10 u Nemačkoj, postojai i veći broj u sledećim zemljama:

• Austrija (3)
• Poljska (6 + 2)
• Norveška (9)
• Danska (2)
• Francuska (1)
• Belgija (1)
• Holandija (1)
• Luksemburg (1)

Oko 8.000 dece rođeno je u domovima koji su bili smešteni na teritoriji Nemačke, dok je između 8.000 i 12.000 dece rođeno u Norveškoj. U drugim zemljama, broj je bio značajno manji.

Angažovanje žena u ratu

Žene u vojsci Vermahta u Parizu tokom okupacije Francuske

Pripadnice SS stražari u koncentracionom logoru Bergen-Belsen concentration camp, 19. april 1945.

Razmere angažovanja žena u nemačkim vojnim odredima porasle su u vreme pohoda na Sovjetski Savez i zadnjih godina rata kada su bile uglavnom angažovane kao civilno osoblje na administrativnim vojnim poslovima. Do 1945. godine Treći rajh je angažovano oko 500.000 žena na brojnim dužnostima u Vermahtu (Wehrmachtshelferinnen) Luftvafeu (koji je imao 130.000 žena među osobljem) i Mornarici. Oko polovina žena bile su dobrovoljci, dok su ostala obavljala obaveznu vojnu službu, vezanu za ratne napore Rajha (Kriegshilfsdienst). U radu vojske one su imale ovlašćenja kao pomoćno osoblje vojske, bilo da su bile angažovane u središtu Rajha, ili u manjoj meri na okupiranoj teritoriji, na primer u Opštoj vladi okupirane Poljske, Francuske, a kasnije i u Jugoslaviji, Grčkoj i Rumuniji.

Tokom rata žene su u vojsci obavljale sledeće dužnosti:

• telefonskih, telegrafskih i poštanskih operatera,
• administrativnih službenica i daktilografkinja,
• operatera na opremi za praćenje i prisluškovanje u protivvazdušnoj odbrani,
• službenica u meteorološkim službama,
• pomoćnog osoblja u civilnoj zaštiti,
• u vojnom zdravstvu, kao dobrovoljne medicinske sestre,
• nemačkom Crvenom krstu ili drugim dobrovoljnim organizacijama.

Žene u Šucštafel-u

Glavni članak: Žene u Šucštafelu

SS-Gefolge-a kako su ga zvali, bilo je žensko krilo Šucštafela ili SS, koje se organizaciono razlikovalo od muškog dela SS i od načina dobrovoljnog angažovanja žena u ostalim službama i jedinivcama Rajha (Notdienstverpflichtung). Žene koje su unutar SS bile organizaciono u sastavu jednica pod nazivom SS-Helferinnen ili SS-Kriegshelferinnen, bile su radno angažovane na pomoćnim poslovima u: službama za prenosa podataka (kao telefonsti, radio operateri, stenografi) unutar SS jedinica kao ili kao čuvari u nacističkim logorima.

Među ženama unutar SS postojala je unutrašnja hijerarhija, koja se odnosila samo na žensko krilo Šucštafela (SS) , koja nije bila povezana sa muškim delom, iako su funkcije namenjene ženama ponekad imale uticaj u komandnim strukturama.

Pripasnice SS-Helferinnen obučavane su u centru Reichsschule-SS u Obernhajmu u Alzasu, osnovanom u maju 1942. godine po nalogu H. Himlera. Obuka je bila teža od one za žene angažovane u nemačkoj vojsci. Pre upisa žene su morale da ispune određene fizičkeuslove koje je odredio režim: da nisu starije od 17 do 30 godina i da nisu niže od 1,65 m, da bi kako je rat odmicao rat kriterijum upisa padao (starosna granica je podignuta na 40 godina a minimalna visina je pala na 1,58 m); čak su prihvatili i 15 muslimanskih studenatkinja. U privilegovanom položaju za prijem bile su ratne udovice.

Žene su dolazile iz različitih ekonomskih, staleških i obrazovnih sredina, porodica koje su već imale pripadnike SS u svom sastavu, a bilo je i žena iz aristokratije (npr princeza Ingeborg Alik), jer je SS podržavao žensku nacističku ideologu koja je propagirala mogućnost društvenog uspona.

Žene na dužnostima u logorima

Irma Gras — čuvar u koncentracionom logoru

Za rad u nacističkim koncentracionim logorima bile su angažovane i žene. Pa je tako od 55.000 ukupnog angažovanih stražara, u svim nacističkim kampovima, bilo 3.600 žena (do 10% radne snage), kojima nije bilo dozvoljeno da izdaju naređenja muškarcima. One su bile pripadnice Aufseherin-a koji je pripadao SS.

U logorima on su bile angažovane na dužnost: čuvara, sekretarice ili medicinske sestre. Za ove zadatke obučavane su još pre početka rata (neke od 1938. godine u Lihtenberguu, zbog potrebe za osobljem u logorima sve punijim političkim zatvorenicima nakon Kristalne noći (8. i 9. novembra 1938. godine). Nakon 1939. godine deo žena obučavan je u kampu Ravensbrück blizu Berlina.

Većinom su bile poreklom iz porodica iz nižeg ili srednjeg socijalnog staleža, tradicionalnih ženskih zanimanja (frizer, nastavnik, prodavac), ali su, za razliku od muškaraca koji su bili obavezni da služe vojni rok, one imale želju da budu angažovane u ženskom krilu SS (SS-Gefolge).

U početku su radile samo u logorima u Aušvicu i Majdaneku početkom 1942. godine. Zbog nedostatka stražara, kasnije, tokom rata, u manjem broju bile su prisutne i u logorima, Neuengamme concentration camp, Aušvicu (1, 2 i 3), Plaszow Flossenbürg, Gross-Rosen Vught i Stutthof, ali nikada nisu služile u logorima smrti Bełżec, Sobibór Treblinka ili Chełmno. Sedam žena je radilo u Aufseherinnen-u 24 u Vught-u, 34 u Buchenvald-u, 19 u Bergen-Belsen-u, 20 u Dahau, tri u Mauthauzenu, tri u Mittelbau-Dora i, sedam u Natzweiler-Struthof-u, dvadeset u Majdanek-u, 200 u Aušvicu i njegovim podkampovima, 140 u Sachsenhausen-z, 158 u Neuengamme, 47 u Stutthof concentration camp-u, dok je 958 služililo u Ravensbrück concentration camp-u, 561 u Flossenbürg-u i 541 u Gross-Rosen concentration camp-u. Mnoge žene su radile i kao supervizori u podkampovima u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Čehoslovačkoj i Poljskoj.

Tako je npr. Erne Vališ, koja je bila čuvar u koncentracionom logoru Majdanek, ubijala ljude u Majdaneku, iako je posle rata njen čin od pravosuđa tretiran kao pasivno saučesništvo u genocidu. Ako je saučesnik u genocidu, onda ne može biti pasivna", primetio je Šef centra "Simon Vizental" Efraim Zurof.

Literatura

• Hitler's Children: The Hitler Youth and the Ss - Gerhard Rempel - Google Books. Books.google.com. Pristupljeno 21. 6. 2013. 
• Ljubinka S. Škodrić, Položaj žena u okupiranoj Srbiji 1941–1944., doktorska disertacija Beograd, 2015.
• Century, Rachel. Dictating the Holocaust: Female administrators of the Third Reich (PhD Dissertation, University of London, 2012). Bibliography pp. 277–310
• Lower, Wendy. Hitler's Furies: German Women in the Nazi Killing Fields, Boston: Houghton Mifflin Harcourt, 2013.
• MacDonogh, Giles. After the Reich: The Brutal History of the Allied Occupation, 2007.
• Morton, Alison. Military or Civilians? The Curious Anomaly of the German Women's Auxiliary Services during the Second World War. 2012. ASIN B007JUR408
• Moser-Verrey, Monique (1991). „Les femmes du troisième Reich”. Recherches féministes. 4 (2): 25—44. doi:10.7202/057649ar.  PDF korištenjem Érudit veb portala (www.erudit.org).
• Owings, Alison.Frauen. German Women Recall the Third Reich, 1994.

Spoljašnje veze

• Mermorijalni muzej holokausta u SAD (jezik: engleski)
• WWII: Women of the Reich - Foto galerija - LIFE Magazine (jezik: engleski)