Копље (војна јединица)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/b/b0/%D0%A0%D0%B8%D1%81%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%BA_%E2%84%96_10_%D0%BA_%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%8C%D0%B5_%C2%AB%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%8F_%D0%B2%D0%BE%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE_%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%C2%BB._%D0%92%D0%AD%D0%A1_%28%D0%A1%D0%9F%D0%B1%2C_1911-1915%29.jpg/220px-%D0%A0%D0%B8%D1%81%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%BA_%E2%84%96_10_%D0%BA_%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%8C%D0%B5_%C2%AB%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%8F_%D0%B2%D0%BE%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE_%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%C2%BB._%D0%92%D0%AD%D0%A1_%28%D0%A1%D0%9F%D0%B1%2C_1911-1915%29.jpg)
Копље (фр. Lances fournies) је средњовековни назив за мању коњичку јединицу, састављену од једног витеза и неколико пратилаца на коњима. Овај термин користио се у 14. и 15. веку.[1]
Организација и тактика[уреди | уреди извор]
Садејство витеза са другим борцима у коњици условило је средином 14. века појаву организационе јединице под називом копље (енгл. Lance, фр. Glaive), које чине витез и његова пратња. Пратњу (1-10 људи) су обично сачињавали стрелци (2-3), лаки коњаник (фр. Coutillier - у буквалном преводу ножар, уобичајени назив за разбојника), паж и слуга (фр. Valet, нем. Knecht). У борби стрелци су сјахивали и дејствовали пред фронтом или са стране, да би противничке витезове пре судара обесхрабрили и омели дејство њихових стрелаца. Лаки коњаник је непосредно помагао витезу, а употребљаван је и за извиђање, осигурање и гоњење. Паж и слуга нису учествовали у борби.[1]
Величина војске рачунала се по броју копаља, односно броју витезова, а не по јачини пратње. Тако су француске ордонанс-компаније средином 15. века имале по 100 копаља, са по 6 људи на коњу: витез, лаки коњаник, 2 стрелца, оружоноша и паж.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 4), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 579
Литература[уреди | уреди извор]
- Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 4), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 579