Париска мировна конференција (1919—1920)

С Википедије, слободне енциклопедије

Савет четворице: Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо, Жорж Клемансо и Вудро Вилсон.

Париска мировна конференција 1919. године је била конференција коју су организовали победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и поражених Централних сила. Конференција је отворена 18. јануара 1919. године[1][2] и трајала је до 21. јануара 1920. године са неколико прекида.[3]

Преглед[уреди | уреди извор]

Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског система безбедности:

Овде се може убројити и Фејсал-Вајцманов споразум од 3. јануара 1919. године, везан за Палестину.

Ови мировни споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили су основе Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима. Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског рата.

Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се десили на конференцији.

Велика четворка:Дејвид Лојд Џорџ, премијер Уједињеног Краљевства; Жорж Клемансо, премијер Француске; Вудро Вилсон, председник САД; и Виторио Орландо, премијер Италије; били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији. Одредбе које су наметнуте пораженим земљама биле су заправо резултат њихових разговора.

Учесници[уреди | уреди извор]

Мапа света са учесницима Првог светског рата. Савезници су означени зеленом бојом, Централне силе жутом а неутралне земље сивом.

Земље које су учествовале на конференцији:

Немачка и њени бивши савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и детаљи споразума нису били постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује конференцији.

Ирска је послала представнике у нади да постигне самоопредељење и легитимизира Републику проглашену после Ускршњег устанка 1916. године, али са мало успеха.

Аустралијски приступ[уреди | уреди извор]

Аустралијски делегати су били Били Хјуз, премијер и Џозеф Кук, министар морнарице. Главни циљеви су били: репарације, анексија Немачке Нове Гвинеје и одбијање јапанског предлога о расној једнакости. И поред великих напора и сцена, Хјуз је морао да прихвати мандат Лиге народа за Нову Гвинеју.

Јапански приступ[уреди | уреди извор]

Јапанску делегацију водио је Сајонџи Кимочи, а у њој су били и барон Макино Нобуаки, гроф Чинда Сутеми (амбасадор у Лондону), Мацуи Кеширо амбасадор у Паризу) и Иџуин Хикокичи (амбасадор у Риму) и други што је укупно чинило цифру од 64 члана. Ни Хара Такахаши (премијер) ни Јасуја Учида (министар спољних послова) нису сматрали да су у позицији да напусте Јапан у тако кратком року после избора. Делегација се фокусирала на два захтева: а) прихватање њиховог предлога о расној једнакости и б) анексију немачких колонија - Шандонг и пацифичких острва северно од екватора. Прави вођа делегације био је Макино, углавном услед болести Сајонџија. Јапан је био незадовољан са резултатима конференције, јер је добио само пола немачких права и напустили су конференцију.

Предлог о расној једнакости[уреди | уреди извор]

Први нацрт поднесен је Комисији лиге народа 13. фебруара као амандман на члан 21:

Пошто је једнакост народа основни принцип Лиге народа, стране уговорнице слажу се да се договоре што пре да омогуће свим страним држављанима држава чланица Лиге, једнак и правичан третман у сваком погледу, не правећи разлику, било правну или фактичку, у погледу њихове расе или националности.

Територијални захтеви[уреди | уреди извор]

Јапанску претензију ка Шандонгу оспоравали су Кинези. На почетку рата, 1914. године, јапанске трупе су заузеле територију дату Немачкој 1897. године. Такође су запосели немачка острва северно од екватора. У току рата, 1917. године Јапан је направио тајни договор са Британијом, Француском и Италијом у вези анексије ових територија. Јапан се такође обавезао да подржи британску анексију немачких острва јужно од екватора. И поред генерално прокинеског става у Версајском споразуму (на инсистирање САД), Шандонг је предат Јапану, што је изазвало велике демонстрације (Покрет 4. мај) и коначног кинеског повлачења са конференције. Пацифичка острва северно од екватора потпала су под мандат Лиге народа, са јапанском управом.

Приступ САД[уреди | уреди извор]

Пошто председник Вудро Вилсон, главни преговарач САД, није успео да убеди Лојд Џорџа и Клемансоа да подрже његових 14 тачака, конференција је прешла на питање стварања Лиге народа. Пошто је постигнут споразум о најважнијим питањима, предлог документа о Лиги је враћен у САД на одобрење Конгресу. Конгрес се није сложио са чланом 10 који је напад на било коју чланицу Лиге народа сматрао нападом на све чланице и од њих захтевао помоћ. Вилсон се вратио обесхрабрен и пошто није имао политичку подршку иза себе, главни утицај преузели су Французи и Британци који су инсистирали да Немачка преузме сву и пуну кривицу за рат. Вилсон се са тиме није слагао. Немачка је била приморана да прихвати пуну кривицу за рат, да преда све колоније и део територије и да плати 33 милијарде долара одштете. На иницијативу Вилсона, САД су склопиле засебни мировни споразум са Немачком, који је Конгрес одобрио.

Види још[уреди | уреди извор]

Париска мировна конференција на Викимедијиној остави.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Erik Goldstein The First World War Peace Settlements, 1919–1925 p49 Routledge (2013)
  2. ^ Nelsson, compiled by Richard (2019-01-09). „The Paris peace conference begins - archive, January 1919”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2019-04-27. 
  3. ^ Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. стр. ix. ISBN 978-0-19-065918-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. стр. ix. ISBN 978-0-19-065918-9. 
  • MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: Six months that changed the world. John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 978-0-7195-6237-2. 
  • Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika. 
  • Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
  • Shimazu, Naoko (1998). Japan, Race and Equality. Routledge. ISBN 978-0-415-17207-3. 
  • Aston, Charlotte (2010). Makers of the Modern World: Antonius Piip, Zigfrĩds Meierovics and Augustus Voldemaras (на језику: енглески). London, UK: Haus Publishing. ISBN 978-1905791-71-2. 
  • Albrecht-Carrie, Rene (1938). Italy at the Paris Peace Conference.  [недостаје ISBN]
  • Ambrosius, Lloyd E (1990). Woodrow Wilson and the American Diplomatic Tradition: The Treaty Fight in Perspective. 
  • Andelman, David A (2007). A Shattered Peace: Versailles 1919 and the Price We Pay Today.  popular history that stresses multiple long-term disasters caused by Treaty.
  • Bailey; Thomas A (1947). Wilson and the Peacemakers: Combining Woodrow Wilson and the Lost Peace and Woodrow Wilson and the Great Betrayal. 
  • Birdsall, Paul (1941). Versailles twenty years after.  well balanced older account
  • Boemeke, Manfred F., et al., eds. The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years (1998). A major collection of important papers by scholars
  • Bruce, Scot David, Woodrow Wilson's Colonial Emissary: Edward M. House and the Origins of the Mandate System, 1917–1919 (University of Nebraska Press, 2013).
  • Clements, Kendrick, A (1999). Woodrow Wilson: World Statesman. .
  • Cornelissen, Christoph, and Arndt Weinrich, eds (2020). Writing the Great War - The Historiography of World War I from 1918 to the Present.  free download; full coverage for major countries.
  • John Milton Cooper, Jr (5. 4. 2011). Woodrow Wilson: A Biography. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 9780307277909. 
  • Dillon, Emile Joseph. The Inside Story of the Peace Conference, (1920) online
  • Dockrill, Michael, and John Fisher (2016). The Paris Peace Conference, 1919: Peace Without Victory?. Springer. .
  • Ferguson, Niall (1999). The Pity of War: Explaining World War One. , economics issues at Paris pp 395–432
  • Doumanis, Nicholas, ed (2016). The Oxford Handbook of European History, 1914–1945.  ch 9.
  • Fromkin, David. A Peace to End All Peace, The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East, Macmillan 1989.
  • Gaddis, John Lewis (2005). The Cold WarНеопходна слободна регистрација. London: Allen Lane. ISBN 978-0-713-99912-9. 
  • Gelfand, Lawrence Emerson (1963). The Inquiry: American Preparations for Peace, 1917–1919. Yale UP. .
  • Ginneken, Anique H.M. van. Historical Dictionary of the League of Nations (2006)\
  • Greene, Theodore, ed (1949). Wilson At Versailles.  short excerpts from scholarly studies. online free
  • Henderson, W. O. (1941). „The Peace Settlement, 1919”. History. 26 (101): 60—69. JSTOR 24401765. doi:10.1111/j.1468-229X.1941.tb00786.x. 
  • Henig, Ruth. Versailles and After: 1919–1933 (2nd ed. 1995), 100 pages; brief introduction by scholar
  • Hobsbawm, E. J. (1992). Nations and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality. Canto (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43961-9. 
  • Hobsbawm, E.J. (1994). The Age of Extremes: The Short Twentieth Century, 1914–1991. London: Michael Joseph. ISBN 978-0718133078. 
  • Keynes, John Maynard (1920). The Economic Consequences of the Peace. 
  • Dimitri Kitsikis, Le rôle des experts à la Conférence de la Paix de 1919, Ottawa, éditions de l'université d'Ottawa, 1972.
  • Dimitri Kitsikis, Propagande et pressions en politique internationale. La Grèce et ses revendications à la Conférence de la Paix, 1919–1920, Paris, Presses universitaires de France, 1963.
  • Knock, Thomas J (1995). To End All Wars: Woodrow Wilson and the Quest for a New World Order. 
  • Lederer, Ivo J., ed. The Versailles Settlement—Was It Foredoomed to Failure? (1960) short excerpts from scholars
  • Lentin, Antony (1985). Guilt at Versailles: Lloyd George and the Pre-history of Appeasement. 
  • Lentin, Antony (2004). Lloyd George and the Lost Peace: From Versailles to Hitler, 1919–1940. 
  • Lloyd George, David (1938). The Truth About the Peace Treaties (2 volumes). London: Victor Gollancz Ltd. 
  • Lundgren, Svante (2020). Why did the Assyrian lobbying at the Paris Peace Conference fail?. Chronos: Revue d'Histoire de l'Université de Balamand. стр. 63—73. 
  • Macalister-Smith, Peter, Schwietzke, Joachim: Diplomatic Conferences and Congresses. A Bibliographical Compendium of State Practice 1642 to 1919, W. Neugebauer, Graz, Feldkirch. 2017. ISBN 978-3-85376-325-4.
  • McFadden, David W. (1993). Alternative Paths: Soviets and Americans, 1917–1920. New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-36115-5. 
  • MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: The Paris Peace Conference of 1919 and Its Attempt to End War. , also published as Paris 1919: Six Months That Changed the World (2003); influential survey
  • Mayer, Arno J. (1967). Politics and Diplomacy of Peacemaking: Containment and Counterrevolution at Versailles, 1918–1919. New York, NY: Alfred A. Knopf. 
  • Nicolson, Harold (2009) [1933]. Peacemaking, 1919. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-25604-4. Архивирано из оригинала 30. 3. 2012. г. 
  • Paxton, Robert O., and Julie Hessler. Europe in the Twentieth Century (2011) pp 141–78
  • Marks, Sally. The Illusion of Peace: International Relations in Europe 1918–1933 (2nd ed. 2003)
  • Marks, Sally (2013). „Mistakes and Myths: The Allies, Germany, and the versailles treaty, 1918–1921.”. Journal of Modern History. 85 (3): 632—659. S2CID 154166326. doi:10.1086/670825. 
  • Mayer, Arno J., Politics and Diplomacy of Peacemaking: Containment and Counter-revolution at Versailles, 1918–1919 (1967), leftist
  • Newton, Douglas (1997). British Policy and the Weimar Republic, 1918–1919. . 484 pgs.
  • Pellegrino, Anthony; Dean Lee, Christopher; Alex (2012). „Historical Thinking through Classroom Simulation: 1919 Paris Peace Conference”. The Clearing House: A Journal of Educational Strategies, Issues and Ideas. 85 (4): 146—152. S2CID 142814294. doi:10.1080/00098655.2012.659774. 
  • Roberts, Priscilla. "Wilson, Europe's Colonial Empires, and the Issue of Imperialism" in Ross A. Kennedy, ed., A Companion to Woodrow Wilson (2013) pp: 492–517.
  • Schwabe, Klaus (1985). Woodrow Wilson, Revolutionary Germany, and Peacemaking, 1918–1919: Missionary Diplomacy and the Realities of Power. 
  • Sharp, Alan. The Versailles Settlement: Peacemaking after the First World War, 1919–1923 (2nd ed. 2008)
  • Sharp, Alan (2005). „The Enforcement Of The Treaty Of Versailles, 1919–1923”. Diplomacy and Statecraft. 16 (3): 423—438. S2CID 154493814. doi:10.1080/09592290500207677. 
  • Steiner, Zara. The Lights that Failed: European International History 1919–1933 (Oxford History of Modern Europe) (2007), pp 15–79; major scholarly work
  • Trachtenberg, Marc (1979). „Reparations at the Paris Peace Conference”. The Journal of Modern History. 51 (1): 24—55. JSTOR 1877867. S2CID 145777701. doi:10.1086/241847. 
  • Walworth, Arthur (1986). Wilson and His Peacemakers: American Diplomacy at the Paris Peace Conference, 1919.  618pp
  • Walworth, Arthur (1958). Woodrow Wilson, Volume I, Volume II. Longmans, Green. ; 904pp; full scale scholarly biography; winner of Pulitzer Prize; online free; 2nd ed. 1965
  • Watson, David Robin (1976). George Clemenceau: A Political Biography.  463 pgs.
  • Xu, Guoqi (2016). Asia and the Great War – A Shared History. Oxford UP. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Париска мировна конференција на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Париска_мировна_конференција_(1919—1920)&oldid=27833794”