Пређи на садржај

Корисник:Ivan VA/песак — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
(Није приказана једна међуизмена другог корисника)
Ред 87: Ред 87:
„U ime Allaha sagrađeno je ovo mjesto za vjernike“</br>
„U ime Allaha sagrađeno je ovo mjesto za vjernike“</br>
</br>
</br>
(987 h.g. = 1579/80.}</center>{{sfn-lat|Husedžinović|2005|p=224}}{{sfn-lat|Mujezinović|1977|p=200}}{{sfn-lat|Mujezinović|1953|p=477}}}}
(987 h.g. {{=}} 1579/80.}</center>{{sfn-lat|Husedžinović|2005|p=224}}{{sfn-lat|Mujezinović|1977|p=200}}{{sfn-lat|Mujezinović|1953|p=477}}}}


=== Narodne pjesme ===
=== Narodne pjesme ===

Верзија на датум 20. јануар 2020. у 21:40

Opšte

Od Čede Antića i Kecmanovića uzmi.

Istorija istraživanja

Istorijat

Društveno-politički kontekst u vrijeme nastanka

Glavni članci: Osmansko osvajanje Balkanskog poluostrva, Pad Kraljevine Bosne pod osmansku vlast, Osmansko-ugarski sukobi i Bosanski pašaluk

Nastanak i izgradnja Ferhad-paštine džamije u Banjoj Luci je vezan za širi kontekst u kojem je nastala i razvijala se islamska sakralna arhitektura načelno na Balkanskom poluostrvu, a posebno na prostoru Bosne i Hercegovine. Islamska civilizacija, a sa njom i sakralna arhitektura kao njen dio, nije se na Balkanskom polusotrvu javila sponatano ili samoniklo, nego je na ovaj prostor uneta kroz turska osvajanja. Premda su i ranije, preko Vizantije i Sicilije, na područje koje su nastanjivali Južni Sloveni povremeno dopirali odrazi islamske kulture, tek nastupanjem Osmanlija, učvršćivanjem njihove vlasti i daljom ekspanzijom ka sjeverozapadu ova kultura počinje intenzivno da se širi. Slično arapskom jeziku, koji se arapskim vojnim osvajanjima raširio među raznim pokorenim narodima od Persije do Priineja i postao imperijalni jezik tadašnjeg islamskog svijeta, tako i turski jezik sa osmanskim osvajanjima Balkana postaje imperijalni jezik jedne nove civilizacije, koja u svim svojim vidovima nije bila čisto turska, ali koja je bila duboko prožeta osmansko-turskim duhom i, još više, duhom islama.[1] Viševjekovno tursko prisustvo je uticalo na sve vidove života stanovništva, uključiv, naposve, i postepenu islamizaciju jednog njegovog dijela. Ovaj dugotrajni uticaj je, prirodno, za osobom ostavio i brojne spomenike islamske materijalne i duhove kulture.[1][2]

Osmanska imperija 1590. godine.

Osmansko carstvo se u XVI vijeku, periodu osvajanja Banje Luke i izgradnje Ferhadije, prostiralo na tri kontinenta i dijelilo svjetsku pozornicu sa Elizabetinom Engleskom, Habzburškom Španijom, Francuskom Valoa i Svetim Rimskim carstvom. Zauzimalo je važan geopolitički položaj na raskrsnici puteva između Evrope, Azije i Afrike. Široko područje koje je ulazilo u granice ovog carstva je, za vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca, opisano slikovito: „od predgrađa Beča do Indijskog okeana, od sjevernih granica Crnog mora pa do prvog katarakta na Nilu“. Krajem ovog vijeka se, takođe, naziru i prvi pokazatelji opadanja moći ove države.[3] Na Balkanskom poluostrvu, Osmanlije nastavljaju proces osvajanja ka sjeverozapadu, koji je još počeo krajem XIV vijeka sa Maričkom i Kosovskom bitkom, do osvojenja Banata 1552. godine, čime u sastav carstva ulaze gotovo sve one balkanske pokrajine koje će narednim stoljećima ostati pod njihovom upravom. Novoosvojene oblasti su formirane kao sandžaci i pripojene Rumelijskom elajetu.[4][5][6]

U svojim vojnim kampanjama prema sjeverozapadu Osmansko carstvo je posve uništilo srednjevjekovnu bosansku državnu i političku samostalnost, a pored toga je i osvajanjem ovog prostora, stvorilo sebi važnu stratešku poziciju u borbi sa Ugarskom kraljevinom i Mletačkom republikom, kao važnom pomorskom silom.[7][8][9] Prethodno konačnog pada srednjovjekovne Bosne pod Turke 1463. godine, osvajači su već potčinili veliki dio njene teritorije i, prvobitno, ih priključili Skopskom krajištu, a kasnije Bosanskom krajištu — privremenim upravnim jedinicama i uporištima za dalja osvajanja. Teritorija Bosanskog krajišta se odnosi na teritoriju kojom su Turci vladali od početka njihove stalne vlasti u župi Vrhbosna 1448. godine, pa do konačnog pada Bosanskog kraljevstva, a kojom je upravljao Ishak beg Ishaković. Padom bosanskog kraljevstva, te priključivanju njegovom teritoriju i oblasti Pavlovića i Kovačevića je osnovan Bosanski sandžak sa sjedištem u Jajcu, kasnije Sarajevu, a od XVI vijeka u Banjoj Luci. Ovaj sandžak je, od svog osnivanja pa do kraja turske vladavine, bio centar šire regije kojem su sukcesivno dalje pripajani novi osvojeni krajevi zemlje Hercega Stefana. Pod ugarskom vladavinom su jedino ostali sjeverozapadni dijelovi Bosne, osvojeni od Matije Korvina nakon pada kraljevine, administrativno podijeljeni između ugarskih banovina — Jajačke i Srebreničke. Sve do formiranja Bosanskog elajeta 1580. godine Bosanski sandžak, kojem će se 1470. godine pridružiti novoosnovani Zvornički i Hercegovački sandžaci, će se nalaziti u sastavu Rumeljskog elajeta.[10][11][12] Banja Luka, koja se našla unutar Jajčke banovine, je posle Jajca bila najvažniji i najtvrđi grad u tom periodu u dolini Vrbasa, a njeno stanovništvo je u vremenu turskih pustošenja 1494—1495 pomagao kralj Vladislav II Jagelović.[13]

Bosanski elajet 1600. godine.

Osmanski prodori se nastavljaju dalje ka sjeverozapadu, te nakon Krbavskog boja 1493. godine, u kojem je uništeno srednjovjekovno hrvatsko plemstvo, novoosvojene oblasti na zapadu se priključuju Bosanskom sandžaku. Nakon Mohačke bitke 1526. godine, Osmanlije mnogo lakše prodiru na zapad, a od novoosvojenih oblasti u Dalmaciji, preko Dinare, formiraju novi veliki vlajet, nazvan Vilajet Hrvati.[14][15] Takođe Turci, u nameri da osvoje još uvijek neosvojene ugarske teritorije, početkom XVI vijeka ponovo otpočinju ofanzivu širokih razmjera od Smedereva do Banje Luke, prilikom koje 1527. godine zauzimaju Srebreničku banovinu, nakon koje se dalje usmjeravaju ka Dalmaciji, Lici i Slavoniji. Padom Beograda 1521. godine otvara se put prema osvajanju Budima i konačnom osvajanju Ugarske.[14][16] Jajačka banovina koja je od 1463. godine pružala otpor pada pod Osmanlije 1528. godine.[17][18][19][16][20] Na vijest o padu Jajca, kapetan Andrija Radović je zapalio tvrdi grad i varoš Banju Luku (Vrbaski grad) i sramotno pobjegao.[21][22][23][24] U ovom periodu se posebno ističe bosanski namjesnik Gazi Husrev-beg koji je u nepunih 25 godina bio na poziciji Bosanskog sandžakbega tri puta i koji je osvajanjem Sinja 1518. i Knina 1522. duboko prodro u Dalmaciju i osvojio Klis i okolna mjesta 1537. godine, od čega je formiran Kliški sandžak. Osvajanjima u Slavoniji (Dubice 1538.) formiran je Požeški sandžak, kasnije proširen novoosvojenim teritorijama u Slavonskoj Podravini. Na inicijativu Boasnskog namjesnika Sofi Mehmed-paše u Slavoniji 1557. godine se osniva sandžak Začasna (sa sjedištem u Začansi, kasnije u Pakracu i Cerniku) na teritoriji između Save i Drave, uz rijeku Ilovu i Pakru, sve do Požeškog sandžaka na istoku.[17][25]

Sva ova osvajanja na sjeverozapadu, kojima se pridodaju i potonja osvajanja prijeko Une Ferhad-bega Sokolovića nakon što je 1573. postao sandžakbeg Bosanskog sandžaka, ali i planovi za novim osvajanjima, su primorala oslabljenu centralnu državnu vlast da se reformiše i formira jači i razvijeniji birokratski aparat na cijelom području. U sklopu ovih reformi se pojavila potreba za formiranjem jedne velike upravne jedinice, uklještene sa dvije strane između dve neprijateljske države, Habzburške monarhije i Mletačke republike. Iz tih razloga je 1580. godine formiran Bosanski elajet izdvajanjem Bosanskog, hercegovačkog, Kliškog, Pakračkog i Krčkog sandžaka iz Rumelijskog elajeta i Zvorničkog i Požeškog sandžaka iz Budimskog elajeta. Za prvog beglerbega novog elajeta, koji je obuhvatao teritoriju „od Šapca do mora i od Zvečana do Virovitice“ — veću nego što je držao i jedan bosanski kralj, je postavljen Ferhad-paša Sokolović, dotadašnji bosanski sandžakbeg.[26][27][28][29] Sjedište elajeta je smješteno u Banju Luku, što će uvom gradu dati snažan zamah u ekonomskom razvoju i graditeljskoj aktivnosti u XVI vijeku, dio kojeg je i izgradnja Ferhad-pašine džamije.[30][31][32][33]

Sokolovići

Glavni članak: Sokolović

Islamske monumentalne zadužbine na prostoru bivše Jugoslavije podizali su brojni ktitori različitog porijekla među narodima koje su Turci pokorili u svom nadiranju prema sjeverozapadu. Osim islamizovanih Južnih Slovena, među osnivačima je bilo i pravih Turaka, koji su tu bili u sastavu vojnih posada ali i kolonizovanih Turaka iz Anadolije, zatim islamizovanih Grka, Arbanasa, čak i Mađara. Ferhad-pašina džamija spada u skupinu spomenika islamske umjetnosti čiji je osnivač dolazio iz redova islamizovanih Južnih Slovena. Ljudi kao članovi mnogih razgranatih rodova ovog porijekla, kao što su bili Opukovići, Sokolovići, Vukovići-Desisalići, Boljanići, Prodovići i drugi, su upravo tokom XVI vijeka sagradili obimnu skupinu svojih zdanja, u periodu kada je veliki broj njih obnašao visoke države pozicije u Istanbulu i širom evropskog dijela Osmanskog carstva. Sokolovići, iz istoimenog sela kod Rogatice u istočnoj Bosni, iz koje potiče i ktitor najveće banjalučke džamije, su najpoznatija porodica koja je značajno uticala na politiku u Osmanskom carstvu tog doba. Prihvatanjem islama, počeli su da neguju i poštuju novu orijentalnu kulturu.[34][35]

Razlog zašto ljudi sa ovih prostora, od kraja XV i početka XVI vijeka, zauzimaju najviše položaje u Osmanskoj imperiji je dužan smjeni grupacije koja je do tada dominantno zauzimala ove položaje i dolasku nove. Naime, od nastanka Osmanskog carstva, najviše funkcije u državi su bile u rukama anadolskih porodica koje su najviše doprinele usponu osmanske dinastije i stoga su stoljećima bile desna ruka sultana. Od kraja XV i početka XVI vijeka, dankom u krvi odabrani, u islamu vaspitani i kvalitetno obrazovani kadrovi, odani sultanu, počinju da preuzimaju sve bitne funkcije koje su prethodno bile u rukama anadolskih porodica. Ovo je imalo za neminovnu posljedicu rađanje rivalstva i netrpeljivosti između ove dvije grupacije ljudi. A to je dalje povećalo solidarnost među devširmom odabranim ljudima, koji su inače i sami među sobom bili okupljeni u grupe, najčešće po zajedničkom etničkom porijeklu ili jeziku, koje su održavali i nakon završetka školovanja, odnosno po stupanju u službu. Najizraženija solidarnost je bila među ljudima sa prostora Bosne i Albanije. Posljedica ove solidarnosti je upošljavanje ljudi iz iste grupe na druge položaje u carstvu, nakon što je jedan pripadnik grupe zauzeo visoki položaj. Tako izvori navode da, ukoliko je na poziciju velikog vezira došao Bosanac, uskoro su na sve ostale funkcije u carstvu bili promovisani ljudi iz Bosne.[36]

Sokolovići su bili veoma razgranata porodica, a u vrijemenu kada je Osmansko carstvo bilo na vrhuncu svoje moći donosili su neke od najznačajnijih odluka u njegovoj istoriji. Prvi Sokolović iz Bosne doveden devširmom na osmanski dvor bio je Deli Husrev-paša Sokolović u 15. vijeku, za koga se pretpostavlja da je potom doveo sve ostale Sokoloviće na osmanski dvor, koristeći se, osim zvaničnom, i privatnom devširmom. Pored islamizovanog ogranska ove porodice, postojao je i pravoslavni koji je upravljao Pećkom patrijaršijom trideset godina i postavio četiri srpska Patrijarha. Ovo je učinjeno na zauzeće najpoznatijeg Sokolovića u istoriji, velikog vezira Mehmed-paše. Ovaj osmanski državnik se za svog mandata koristio nepotističkom praksom poznatom kao intisab, čime je u drugoj polovini XVI vijeka dovodio članove porodice Sokolović na najprominentnije i najviše položaje u državnoj administraciji. Intisab je označavao poluzvaničan sistem pokroviteljstva, u kojem je jedan pripadnik osmanske vojne kaste pomagao napredovanje svojih štićenika, a ovi su zauzvrat podržavali svog pokrovitelja i njegove interese.[37][38] Osim toga, zadržavši se u perifernim oblastima Osmanskog carstva, koja su imala važnu strategijsku i političku važnost, islamizovana grana Sokolovića je prihvatanjem vladajuće ideologije carstva — islama, mogla da sačuva porodična dobra u rodnom kraju i čak da ekonomski ojača. Daleko od centralne vlasti njeni članovi su kao begovi imali veća ovlašćenja od uobičajenih, a daljim aktivnim uključivanjem rođaka i srodnika u timarski sistem, uspijevali su, slično nekim drugim rodovima, da neosetno uvedu nasljeđivanje funkcija i da tako očuvaju prestiž svojih rodova, pretvarajući ih u neku vrstu provincijske aristokratije.[39][40][41]

Kao već napomenuto, brojni su Sokolovići i njihovi srodnici ostavili traga na prostoru Bosne i Hercegovine, a i šire, i to u prvom redu osnivanjem zaklada i vakufa, što je rezultiralo izgradnjom islamskih sakralnih objekata, džamija i tekija, ali i kulturno-obrazovnih institucija kao medresa, mekteba i biblioteka, kao i različitih infrastrukturnih objekata.[42][43] Najviše ovih zadužbina je bilo skoncentrisano u Polimlju i Podrinju, odnosno na prostoru stare Hercegovine. Neki od najpoznatijih spomenika koji su sagrađeni rukom Sokolovića i njihovih srodnika su osnivanje kasabe Rudo i zadužbina u njoj (podigao Mustafa Sokolović 1555.), karavansaraj velikog vezira u Višegradu (spominje se kao već dograđen od 1566.), džamija i druge zadužbine srodnika i vaspitanika velikog vezira Husein-paše Boljanića u Pljevljima, džamija u Čajniču Mehmed-pašinog zeta Sinan-bega Boljanića, most Mehmed-paše Sokolovića i druge zadužbine u Višegradu i dr.[44][45][46]

Vakif banjalučke Ferhadije, Ferhad-paša Sokolović, je bio rodonačelnik begovske porodice Ferhadpašić-Sokolović, banjalučkog ogranka Sokolovića, koji su imali najvažniju ulogu u istoriji spomenutog grada od XVI do XVIII vijeka.[47] Ferhad-paša je stričević velikog vezira Mehmed-paše[48], njegov otac je bio Rustem-beg Sokolović, i imao je najmanje još tri brata i sestru[49] — Ali-bega Skolovića, pakračko-cerničkog sandžak-bega (poginuo u jednom sukobu u Slavoniji 1586.), Derviš-pašu Sokolovića, beglerbega u Dijarbekiru,[50][28][51][52][53], Malkoč-bega koji je u Šiklošu podigao džamiju, te sestru čije ime nije poznato, koja je došla da živi kod Ferhad-paše nakon smrti svog supruga. Njen sin je Ibrahim Alajbegović Pečevija, jedan od najznačajnijih osmanskih istoričara.[54][55] Ferhad-paša je imao nekoliko djece koja su umrla ranije, još dok je bio kliški sandžakbeg i ukopana su u Livnu.[56][54][а] Kasnije Ferhad-pašinu lozu u Banjoj Luci nastavljaju sinovi Sulejman-beg (bio je kapetan i podigao džamiju, han i dućane u Dubočcu), Murad-beg (oko 1604. godine je imao čifluk u nahiji Lefče u blizini današnje Bosanske Gradiške), Mustafa (bio jedno vrijeme miralaj Bosanskog sandžaka)[58], Mehmed[51][41][52][б] i Husein[60][41][в], te praunuk/unuk Ferhad-beg[г], njegov sin Mustafa-paša (zbog zasluga u Bečkom ratu unapređen u belgerbega Tripolija, a kasnije Bosne[60][62])[д] i njegov sin Mehmed koji je bio banjalučki kapetan [60][62][41][52], što je položaj koji je dodijeljen i Mehmedovom sinu Husein-begu[64], koji se u ovoj funkciji spominje 1762. godine.[64][62] U svojim proučavanjima porodice Sokolović u Banjoj Luci, istoričar Hamdija Kreševljaković i orijentalista Alija Bejtić navode, da se od XVIII vijeka pa na dalje, ovoj proodici gubi svaki trag,[41][52][47][65] dok banjalučki hroničar i novinar Aleksandar Ravlić navodi da se linija banjalučkih Sokolovića nastavila i nakon ovog perioda, kroz porodicu Ćerimpašić-Sokolović koji su njihovi potomci (i nasljednici Ferhad-pašinog vakufa). Ravlić navodi da su članovi ove porodice, koja je u međuvremenu iz imena „otpisala“ drugo prezime (Sokolović), 1991. godine živjeli u Banjoj Luci i imali svoje porodice.[66] Zadužbinarska djelatnost Ferhad-paše nije bila samo vezana za Banju Luku, nego je i on, poput svojih drugih rođaka Sokolovića, gradio zadužbine u kraju odakle je porodica porijeklom. Tako je podigao karavan-saraje i hanove u Sogubini, Kratovi, Svinjaru, Dobrunu i Ravnom.[41][67][68] Osim toga on je i vakif džamije sa kupolom, tekije, mekteba i dvostrukog hamama u Pečuju, u današnjoj Mađarskoj.[41][67] Unatoč svim ovim ostalim djelatnostima, graditeljska djelatnost u Banjoj Luci su bili okosnica zadužbinarskog rada Ferhad-paše Sokolovića.[69][70]

Period vezirovanja Mehmeda Sokolovića i nepredovanje njegovih srodnika i zemljaka na važnim položajima u Osmanskom carstvu, se poklapao sa poletnim periodom osmanske arhitekture, zvanom turska renesansa, koju je najviše od svih obilježio arhitekta Kodža Mimar Sinan. Gradeći po željama vladalaca Carstva i drugih velikodostojnika, uticaj novog stila istanbulskih arhitekata, se osim u samoj prijestonici, osjetio i u provinciji, širom Anadolije i Rumelije.[71][72] Ovaj uticaj će porodičnim vezama Sokolovića, kao i stalnim kontaktima ovih arhitekata sa Portom, upravo postati izražen u vrijemenu dok je Banja Luka bila središte Bosanskog elajeta i kada i nastaju brojne vrijedne građevine koje će imati atribute monumentalnih ostvarenja osmanske prijestonice.[72]

Ferhad-paša Sokolović

Glavni članak: Ferhat-paša Sokolović

Kad je o samoj biografiji tvorca Ferhadije reč, kao i sa mnogim ličnostima njegovog vremena, nije poznato kada je rođen. Na osnovu posrednih izvora, pretpostavlja se između treće i četvrte decenije XVI vijeka. Slično većini ostalih Sokolovića i drugih visokih državnih funkcionera slovenskog porijekla, na osmanski dvor je stigao devširmom. Kao već napomenuto, Ferhad-paša je bio stričević velikog vezira Mehmeda Sokolovića, a ovaj osmanski državnik će mu tokom karijere pružati podršku i biti njegov zaštitnik. Nakon završenog obrazovanja, prvu funkciju koju je obnašao je bila ulufedžibaše. Sljedeća funkcija na koju dolazi je funkcija sandžakbega Kliškog sandžaka između 1567. i 1568. godine, u predvečerje Kiparskog rata, u kojem je i sam učestvovao.[73][74] Tokom rata nije uspio da zauzme Zadar što je bio cilj pohoda kroz Dalmaciju, ali usput osvaja Zemunik, Ozren, Brodin i Bijelu Stijenu te tvrđavu Vespoljevac.[75][53][76][67], a zatim i Pločnik, Drniš, Obrovac, kulu Vičevo i Tinjsko polje čime je znatno proširio Kliški sandžak.[77][78][67] Dosta uspjeha je imao i u borbama u Slavoniji, gdje je uz pomoć hercegovačkog sandžakbega Sinan-bega Boljanića porazio zagrebačkog kanonika Franju Filipovića.[75][53]

Portret Ferhad-paše Sokolovića, autor je flamanski slikar Dominikus Kustos.[79]

Na funkciju sandžakbega Bosanskog sandžaka Porta ga imenuje marta 1573. godine[80], što je značilo i prelazak u Banju Luku, koja je od 1553. godine bila sjedište Bosanskog sandžaka.[81] Ubrzo po preuzimanju funkcije, Ferhad-beg otpočinje nove osvajačke akcije u Pounju koje su imale za cilj zauzimanje plodnih ravnica oko rijeke Une, a potom otpočinje pohod i na strateški važnu habzburšku tvrđavu Bihać. Ofanziva je otpočela bitkom kod Budačkog septembra 1575. godine gdje je sandžakbeg u direktnom sukobu porazio Herberta fon Auersberga, zapovjednika Senjskuh uskoka.[80][82][83] Među ratnim plijenom osvojenim u bitki se našao i generalov sin, a od njegovog otkupa Ferhad-beg je sagradio banjalučku Ferhadiju. Ovaj događaj i izgradnja banjalučkih zadanja je postala predmetom brojnih narodnih pjesama i legendi.[84][82][81] (vidi opširnije ispod) Iste godine Ferhad-beg osvaja brojne krajiške tvrđave, a cijeli pohod okončava januara 1578. godine zauzimanjem Gvozdanskog.[80][85] Zabrinutost vrha Habzburškog carstva izražena kroz savjetovanja 1577. i 1578. godine se odrazila u velikoj kontraofanzivi pod komandom Kevenhilera (nem. Khevenhüller) sa ciljem povratka krajiških gradova, koja nije uspjela.[80]

Zahvaljujući ovim vojnim uspjesima i širenja teriotrija Bosanskog i Kliškog sandžaka pod Ferhad-begom, Porta odlučuje septembra 1580. godine da formira novu veliku upravnu jedinicu, Bosanski elajet. Na čelo novog elajeta je postavljen Ferhad-paša, postavši time prvi beglerbeg Bosne. Na ovoj poziciji se zadržao samo osam godina, jer već 1588. godine postavljen za beglerbega Budimskog elajeta. Prethodno je, u kratkom periodu od ljeta 1584. go jeseni 1585. godine bio na Krimu kao beglerbeg Kefe, a gdje je upućen sa zadatkom da smiri pobunu jednog člana dinastije Giraj koji se bio udružio sa Moskovljanima. Porta je postavila novog, odanog hana, a Ferhad-paša je ostao sve dok se situacija nije smirila. Cijeli ovaj duži period života Ferhad-paše je obilježen lošim ličnim zdravljem i više ličnih trauma koje je doživeo — smrt oca Rustem-bega i brata Derviš-paše, koji je poginuo u osvajanjima Gruzije, zatim, još dok je bio kliški sandžakbeg imao je nesreću da ukopa nekoliko svoje djece, a 1579. godine se dogodilo ubistvo njegovog rođaka i zaštitnika Mehmed-paše Sokolovića. Naročito veliki lični gubitak mu je predstavljala smrt brata Ali-bega, koji je ubijen 1586. godine. Zbog svega navedenog, Ferhad-paša je ovaj dio svog života proveo u izgradnji zadužbina, sakralnih i profanih objekata po čitavom elajetu, a naročito u Banjoj Luci gdje gradi sebi džamiju. Gradnjom objekata pospešuje ekonomski razvoj čitave regije. Osim ovih aktivnosti, bavi se i mecenarstvom, podržavajući talentovane pojedince, pjesnike, hroničare i učenjake. Njegova vakufnama je legalizovana 1587. godine, što upućuje da je do tada bila gotova većina planiranih objekata u gradu na Vrbasu. Tad je već slutio da mu se približava smrt, jer je završio i izgradnju turbeta u dvorištu Ferhadije, gdje je vakufnamom naložio da bude sahranjen, što se i desilo. Očekujući da ostatak života provede na svom imanju u Podgorju kraj Banje Luke, verovatno je i sam bio iznenađen postavljanjem za beglerbega Budimskog elajeta 1588. godine.[86]

Na ovu funkciju je pozvan sa zadatkom da razrješi krizu nastalu neplaćanjem dvogodišnjeg harača habzburškog cara Rudolfa II sultanu Muradu III. Pošto već dvije godine na Muradov zahtjev za isplatu harača Habzburg nije odgovorio, sva težina rešavanja problema je spala na budimskog beglerbega. A pošto se rješenje spdora nije naziralo, pozvan je Ferhad-paša, kao čovijek sa iskustvom rješavanja kriznih situacija, da riješi problem. Diplomatskom vještinom i mudrošću on je to i uspio. U Budimu ostaje svoje posljednje dvije godine života, kada je ubijen septembra 1589. godine, „u najboljim godinama“.[87][88]

Bitka kod Budačkog i otkupnina Volfa Engelberta
Glavni članak: Bitka kod Budačkog
Herbert fon Auersberg (1528—1575)

Od važnosti za istoriju Ferhad-pašine džamije je bitka kod Budačkog i neposredna dešavanja nastala kao posljedica ove bitke, jer su ona, kao iznad napomenuto, presudno uticala na izgradnju ove džamije. Sama bitka kod Budačkog je, istorijski posmatrano, bila deo šireg strateškog plana Porte za širenjem teritorija Osmanskog carstva ka sjeverozapadu, koje je Ferhad-beg ranije kao Kliški sandžakbeg pomerio ka zapadu, a kao Bosanski sandžakbeg i pre ove bitke, osvajanjem Banije, Bosanske Krajine i Korduna, pomerio sa rijeke Une na rijeku Krupu. Jedino je Bihać, kao važno austrijsko uporište, ostao neosvojen. Bitka kod Budačkog, koja se odigrala 1575. godine, je bila najteži udarac odbrambenom sistemu habzburške vojne krajine, a ujedno i poraz jednog od najzapaženijih njenih kapetana — Herberta fon Auersperga, koji je u drugoj polovini XVI vijeka konstantno napadao Bosanski sandžak.[89] Ferhad-beg je prikupio avgusta 1575. godine jače snage kod Krupe na Uni i krenuo na sjever prema dolini rijeke Korane. Na vijest o njegovom prodoru u Hrvatsku, komandant Hrvatske krajine Auersberg je naredio krajiškim kapetanima da hitno prikupe svoje snage kod Budačkog, na oko 15 km južno od Karlovca. Do večeri 21. septembra, stiglo je oko 1.000 pješaka i konjanika, te četa žumberačkih uskoka. U zoru 22. septembra, kada su predstraže primijetile približavanje Turaka, Auersberg je uputio u izviđanje husarsko odjeljenje pod kapetanom Ivanom Vojkovićem, a sam se, sa pratnjom od 60 konjanika, uputio ka predstraži. Husarsko odjeljenje ubrzo je razbijeno u sukobu sa turskom prethodnicom. Na mjesto borbe pristigao je Auersberg sa pratnjom i napao Turke, nadajući se da će za njim poći ostale njegove trupe. U žestokom jurišu on je potisnuo tursku prethodnicu i neoprezno naletio na pristiglu tursku glavninu. U nejednakoj borbi prsa u prsa poginuo je Auersberg, a sva njegova pratnja izginula je ili zarobljena. Naknadno pristigle krajiške jedinice pojedinačno su potučene i većinom zarobljene.[90][91][92]

Vijest o velikoj pobjedi osmanskog vojskovođe su veoma brzo stigle u Istanbul, a u čast ovog podviga poslat mu je počasni sultanov ogrtač, i jedna sablja, a prihodi su mu uvećani za 4000 akči.[93] U osmanskog prijestonici je održana i ceremonija — defile vojnika i sprovođenje zarobljenika: kroz grad je prolazila trijumfalna povorka na čijem čelu su se nalazili vojnici iz pograničnih krajeva i sa dugim crvenim kapama kakve se nose u Bosni. Zatim su na dugim kopljima pronijete glave pobijenih neprijatelja, prije svega glava kapetana Auersberga, a za njima su nošene zaplijenjene zastave. Takođe je prošla i grupa zarobljenika sa teškim šindžirima na vratu.[94][95]

U ovom boju je sa obje strane bilo puno zarobljenika. Kao već rečeno, u bitci je zarobljen Auersbergov sin Volf Engelbert, a već u neposrednom periodu nakon bitke se u izvorima spominje zahtev Volfovog brata Kristofa Auersberga upućen štajerskom staležu za novac za otkup Volfa u iznosu od 4000 forinti. Po zahtjevu Porte Ferhad-beg je Volfa poslao u Istanbul, pritom insistirajući da se on ponudi austrijskoj strani za otkup u zamjenu za njegovih zarobljenih 25 „gazija i mudžahida“ za koje je druga strana već ponudila otkupninu. Ovaj zahtjev je urodio plodom, jer je u periodu nakon upućivanja „oslobođeno 100 zarobljenika muslimana“, a Volf Engelbert razmijenjen za do tada neviđenu sumu od 30.000 zlatnika.[96] Jedan od glavnih izvora i savremenik događaja, osmanski istoričar Ibrahim Alajbegović Pečevija je u svojoj znamenitoj „Historiji“ na sljedeći način zabilježio ličnost Ferhad-paše i ovu epizodu:

Banja Luka u XVI vijeku

Banjalučka Ferhadija je deo šireg poduhvata/nastala u vremenu snažnog uspona BL u 16 v. [99]

  • umetnička škola načelno
  • Sokolovići
  • uloga gradova
  • Banjaluka u vreme Ferhad paše (sve)/u XVI vijeku
  • Vakufnama
  • Izgradnja (1)
  • Narodne legende (2)

Izgradnja

Ferhadija džamija je podignuta na prostranoj terasi između rijeke Vrbas i tvrđave Kastel, potoka Crkvine, tržnice i glavne saobraćajnice grada — nekada Carskog druma, u nekadašnjem Donjem Šeheru, okružena trubetima i prostranim haremom. Centralni objekat nekadašnje banajlučke čaršije, ova džamija je najvredniji arhitektonski spomenik islamske kupolne bogomolje razvijenog tipa na prostoru bivše Jugoslavije.[100][101][102][103]

Objekat je završen 1579. godine, a kao već napomenuto, podignut je od dobijenog ratnog plijena, odnosno novčane sume od 30.000 zlatnika koju je, tada još Ferhad-beg, dobio kao otkupninu za Volfa Auersberga nakon Budačke bitke.[100][104][105][103][106][107][108] O ovome svjedoči i natpis na kamenoj ploči reprezentativno postavljenoj iznad ulaza u džamiju.[109][100][101][105][81] (v. opširnije ispod) Izgradnja džamije je završena godinu dana prije nego što je Ferhad-beg imenovan za prvog bosanskog beglerbega sa titulom paše.[104]

Izgradnja Ferhadije i njen vakif su ostali zapamćeni u narodnoj epskoj poeziji i usmenom predanju. Razlog ovome leži upravo u karakterističnom načinu kako je došlo do podizanja banjalučke džamije — pobjeda u bici i smrt protivničkog vojskovođe, te zarobljeništvo i otkupnina njegovog sina kao zalog za njenu izgradnju. Skoro sve zabilježene pjesme i narodne predaje potiču sa prostora Bosanske krajine, a njihovi kazivači su bili i muslimani i hrišćani.[103]

Kameni natpis na ulazu

Tarih na ulazu u džamiju, koji kao napomenuto svjedoči o izgradnji džamije vojnim imetkom Ferhad-paše, je u stihovima isklesan na turskom jeziku, na kamenoj ploči 65x85 cm. Smješten je u šest elipsastih polja oivičenih lijepim geometrijskim ornamentom i arabeskom. Tekst natpisa je mjestimično vokalizovan, a pismo je lijep nesh.[110][111][101] Tekst:

Narodne pjesme

[114]

Pjesme

Zidanje džamije Ferhadije
[115][116][117][118]
Zakukala sinja kukavica
Usrid zime, kad joj nije vrime,

Na jabuci sprama Banjaluci,
Na orahu sprama Biogradu.
To ne bila sinja kukavica,
Već to bila Ošpergana majka.
Po imenu pašu dovikuje:
„Aman, paša, mio gospodare!
Pusti meni Ošpergana sina!
Išći blago, koliko ti drago!“
Kad to čuje paša gospodare,
Govori joj paša gospodare:
„Borom tebi, Ošpergana majko!
Namisti mi veliku kaldrmu
Od Tekije do Novoselije!
Po šeheru hamame izvodi!
Namisti mi veliku džamiju
Kao što je tvoja ruška crkva!
Namisti mi sahat-kulu bilu
Kao što je zvonik tvoje crkve!
Još mi dodaj tri tovara blaga,
I tri litre bijela bisera;
Pustit ću ti Ošpergana sina.“
Kad to čuje Ošpergana majka,
Ona kupi mnoge sarahore.
Ona gradi veliku kaldrmu
Od Tekije do Novoselije.
Po šeheru hamame izvodi;
Razvaljuje svoju rušku crkvu,
Pa mu gradi veliku džamiju.
Razvaljuje zvonik svoje crkve,
Pa mu gradi sahat-kulu bilu.
Pa mu nosi tri tovara blaga,
I tri litre bijela bisera.
Kad je taman sve to sagradila
I svoje mu dugovanje dala,
Opet kuka sinja kukavica,
Na jabuci sprama Banjaluci,
Na orahu sprama Biogradu.
Opet kuka Ošpergana majka,
Po imenu pašu dovikuje:
„Aman, paša, mio gospodare!
Ja ti platih svoje dugovanje,
Puštaj meni Ošpergana sina!“
Kad je domu sinak dolazio
I vidio što je i kako je:
Da je majka crkvu porušila
I veliko blago potrošila
Umr sine za tri bila dana,
Umr’ sine od velika jada.
[115][116][117][118]


Perit paša i Šperbanović
[119][120][121]
0001 Falio se paša Perit paša:

0002 ”Ta kupiću lađu oraovu,
0003 ”I na lađi vesla šimširova,
0004 ”A na veslu vozare junake,
0005 ”Voziću se Savom do Dunava,
0006 ”A Dunavom do mora sinjega,
0007 ”Pogubiću bana od Šperbana,
0008 ”Zarobiću od Šperbanovića,
0009 ”Vodiću ga sobom ne jedeku,
0010 ”Nosiću ga mesto Bajnoj Luki.”
0011 Što s’ falio to je uradio.
0012 Kupio je lađu oraovu,
0013 I na lađi vesla šimširova,
0014 I na veslu vozare junake,
0015 Vozio se Savom do Dunava,
0016 A Dunavom do mora sinjega,
0017 Pogubio bana od Šperbana,
0018 Zarobio od Šperbanovića,
0019 Vodi njega sobom na edeku,
0020 Nosi njega mesto Bajnoj Luki.
0021 Za njim ide mila stara majka,
0022 Besedi joj peša Perit paša:
0023 ”Ao gospojo, od Šperbanovice,
0024 ”A jesi li trudna i umorna?”
0025 Al’ besedi stara mila majka:
0026 ”Gospodaru, paša Perit paša,
0027 ”Da se meni nagledati sina
0028 ”Nit’ bi bila trudna ni umorna.”
0029 Ao gospojo, od Šperbanovice,
0030 ”Kad si tela nagledati sina,
0031 ”Kamo paši gospocki darovi;
0032 ”Kamo paši dva konja kovana,
0033 ”Dva pašića do dva buzdovana,
0034 ”Pašinici srebrnu siniju,
0035 ”Oko koje može večerati
0036 ”Trista dece turskog janičara. ”
0037 Brz’ pomače mila stara majka,
0038 Paši dade dva konja kovana,
0039 Dva pašića do dva buzdovana,
0040 Pašinici srebrnu siniju,
0041 Oko koje može večerati
0042 Trista dece turskog janičara.
0043 Još besedi paša Perit paša:
0044 ”Ao gospo, od Šperbanovice,
0045 ”Još se ne mo’š nagledati sina.
0046 ”Sagradi mi dvore na stubove,
0047 ”I jan-kuće, di gosti dolaze,
0048 ”Bezistene, di sede trgovci.”
0049 Brz’ pomače mila stara majka,
0050 Sagradi mu dvore na stubove,
0051 I jan-kuće di gosti dohode,
0052 Bezistene, di sede trgovci,
0053 I kaldrmu priko Bajne Luke.
0054 Kad se majka nagledala sina,
0055 Onda ode belom dvoru svome.
0056 Al’ besedi od Šperbanoviću:
0057 ”Gospodaru, paša Perit paša,
0058 ”Ceni mene pošto nije cena,
0059 ”Išti blago, što je tebi drago,
0060 ”Puštaj mene miloj mojoj majci.”
0061 Al’ besedi paša Perit paša:
0062 ”Bre ceniću te, pošto nije cena,
0063 ”Ištem blago, što je meni drago.
0064 ”Daćeš meni sa mora galiju,
0065 ”Što j’ u njojzi dumen od kalaja,
0066 ”A katarka od suvoga zlata,
0067 ”A jedeci od svile zelene,
0068 ”A u njojzi jelen dumandžija.”
0069 Al’ besedi od Šperbanoviću:
0070 ”Avaj mene i do Boga moga;
0071 ”Kad ja nemam sad poruka za se,
0072 ”Poruk mi je jedan Bog na nebu,
0073 ”I Eklene verna sluga tvoja.”
0074 Malo mu je paša Perit paša,
0075 Malo mu je roka ostavio:
0076 Jedan mesec i jednu nedelju,
0077 Dok dotera sa mora galiju.
0078 Prođe mesec prođe i nedelja
0079 A kad bilo prid noć u nedelju,
0080 Pak besedi paša Perit paša:
0081 ”Od’ , Eklene, verna slugo moja,
0082 ”Kako hoćeš junak da pogineš,
0083 ”Kroz drugoga da izgubiš glavu.”
0084 Al’ pogleda mlada pašinica
0085 I besedi paši Perit paši:
0086 ”Pogledaj de, paša Perit paša,
0087 ”Di se rodi sunce od zapada.”
0088 Al’ besedi paša Perit paša:
0089 ”Ao gospo, luda pašinice,
0090 ”Nije ono od zapada sunce,
0091 ”Već je ono sa mora galija,
0092 ”U galiji od Šperbanoviću.”
0093 Kad pridade od Šperbanoviću,
0094 Pridade se paši Perit paši,
0095 Jelenu je vrlo žao bilo,
0096 Zanijao na moru galiju.
0097 Al’ besedi od Šperbanoviću:
0098 ”Dur, jelene, ne nijaj galije,
0099 ”Bolje će ti biti kod Turčina,
0100 ”Neg’ kod mene luda kaurina,
0101 ”Kaurina tvoga dušmanina.”
0102 Naveze se na to more sinje
0103 Pak onda je paši prkosio:
0104 ”Lepu s’ ticu bio uvatio,
0105 ”Al’ nisi znao očupati perja.”
0106 Udari se paša po kolenu,
0107 Kako mi se lako udario,
0108 Skerlet čoja pukla na kolenu.
0109 ”Što ti dado dva konja kovana,
0110 ”Dva pašića do dva buzdovana,
0111 ”Pašinici srebrnu siniju,
0112 ”Oko koje može večerati
0113 ”Trista dece Turak’ janičara,
0114 ”To su meni moje sestre dale.
0115 ”Što sagradi dvore na stubove,
0116 ”I jan-kuće di gosti dohode,
0117 ”I kaldrmu priko Bajne Luke,
0118 ”To su meni moji jujci dali.
0119 ”Što ti dado sa mora galiju,
0120 ”Što j’ u njojzi jelen dumendžija,
0121 ”I katarka od suvoga zlata,
0122 ”I jedeci od svile zelene,
0123 ”I u njojzi dumen od kalaja,
0124 ”Te su mene moje tetke dale,
0125 ”U babino ni dirnuo nisam.”
0126 Udari se paša po kolenu,
0127 Te tako se lako udario,
0128 Skerlet čoja pukla na kolenu.
[119][120][121]


Kako je sagragjena Ferhadija[122]
Rano paša pokraj Save pao
I popeo bijele čadore.

Koji čador bio, koji crven,
Ferhat pašin od zelene svile;
Tenefi mu od ziata skovani,
Na tenefi od zlata direci,
Na direci alem kamenovi.
Od njiha se vidi pogledati:
Kolika je Lika do Ribnika
I sva sela do bijela Senja,
I banu se vidi večerati,
Al džidija da večera ne će,
Već on viče pašu Ferhat pašu:
Ferhat pašo, turski gospodaru!
Da mi te je živa ufatiti,
Bosa bi te uz konja gonio,
Gologlava po žarkome suncu,
Vrlo gladna kod bijela kruha,
Vrlo žedna kod vode studene.
Kad bih tebe do dvora doveo,
Bacio te na dno u tamnicu,
Tavnovo bi devet godina dana“.
Al mu paša ‘vako odvraćaše:
„Kukavice, vlaški kapetane,
Da mi Bog te dade ufatiti,
Metn‘o bih te na jedeka svoga,
Hranio te sa bilom pogačom
I debelim mesom ovnovinom“.
Al‘ kapetan da miruje ne će,
Već on viče pašu Ferhat pašu:
„Stan pričekaj, turski poglavaru,
Da vidimo: čija j‘ dova kabul“.
Pa na njega on povede vojsku.
Dvi se silne vojske udariše.
Ne vidi se od mene do tebe,
Od onoga praha i olova,
Od dušice konjske i junačke.
Baci paša svilenu serdžadu,
Dragome se Allahu molio:
„Daj mi Bože vihra s Velebita,
Jugovine od Hercegovine,
Da uzdigne maglu sa ravnine,
Da ja vidim čija gine vojska,
Čija gine, čija zadobiva!“
Kod Boga mu dova kabul bila
Puhnu vitar s kršna Velebita,
Jugovina sa Hercegovine.
Pa uzdiže maglu sa ravnine
I on vidje čija gine vojska,
Vlaška gine, turska zadobiva.
Ništo njemu oči utekoše,
Kad li biži pokraj Save bane
Za njime se paša nametnuo
I uhvati vlaškog kapetana.
Što je reko to je učinio,
Jer je turska vira milostiva.
Metn‘o ga je na jedeka svoga,
Hranio ga bijelom pogačom
I debelim mesom ovnovinom,
Pojio ga studenom vodicom.
Kada ga je do dvora doveo,
Metn‘o ga je u svoju tavnicu,
Tavnov‘o je devet godin‘ dana.
Kad nastala deseta godina,
Zakukala sinja kukavica,
Na Jobuci prema Banjoj Luci;
To ne bila sinja kukavica,
Već to bila kapetana majka.
Glavom viče pašu Ferhat pašu:
„Pušćaj meni sina iz tavnice,
Išći blaga, koliko ti drago!“
Odgovara paša Ferhat paša:
„Hajd‘ otale kapetana majko,
Ne moš dati, što bih ti iskao“.
Govorila kapetana majka:
Mogu dati tri tovara blaga,
Što su mi ih tri banice dale,
Kada rodih sina kapetana.
Mogu dati, jer ne može biti“.
Odgovara paša Ferhat paša:
„Donesi mi tri tovara blaga,
Namisti mi bilu Ferhadiju,
Dovedi mi vodu iz Motika,
U avliji biloj Ferhadiji,
Namisti mi sitnu kaldrmicu
Od tekije do nove Selije“.
Dok je ona bilom dvoru došla,
Posla ona tri tovara blaga;
Namisti mu bilu Ferhadiju
I dovede vodu iz Motika,
Namisti mu ravnu kaldrmicu
Od tekije do nove Selije.
Pusti paša sina kapetana.
Kad kapetan bilom dvoru dogje,
Al u dvoru nigdje ništa ima,
I on crče od teške žalosti.[122]


Džamija
[123][124]
Probili su njene grudi
usred noći. Tenkovima.
U hram ušli što ga žudi
mržnja njina vjekovima.


Mujezin se u snu našo
na Munari sa oblacima.
Kad je bombe sat izašo
koraknuo k nebesima.

U izgnanstvo kad su pošli
iz mahale njeni ljudi
kraj ruine svi su prošli,
kam stavili pokraj grudi.

Sad putuje razgrađena
u toplini mnogih ruku
kao da je tek viđena
u nebeskom svome zvuku.

I mujezin mali njezin
skriva se u dlanovima
sasma tiho uči ezan
da nikome nije zima.

Iz pamćenja ona raste.
Svjetlost njena od zvijezda
dodiruje krila laste
što putuje do gnijezda.[123][124]

Irfan Horozović, „Knjiga mrtvog pjesnika“, Zagreb: Horus, 1997.[123][124][125]


HOMMAGE FERHADIJI
[126][127][128]
Umrla je lijepa
Bijela — Ferhadija.
S njome sam, Ljubavi,
Malo umro i ja.


O, reci, živote,
Moja divna kazno,
Da na svetom mjestu
Neće biti prazno,
Jer će se javljati
Skoro svakog dana
Bogomolja stara
Ko fatamorgana[126][127][128]

Anto Ćosić, „Banjalučka elegija : izabrane pjesme“, Banja Luka: Hrvatski kulturni centar : Humanitarno kulturna udruga "Danica", 2004.[126]


Banjalučka elegija
[129][130]
Ne drijemaju pred džamijom starci
Nad prazninom ispitih fildžana
Fesovi su uveli ko ruže
Bez vode sa bistra šedrvana


Sahat kula ne javlja sabaha
A la turka više ne izbija
Razbili su dragulj cijele Bosne
Što se zove — vitka Ferhadija

Srušili su ljepoticu bijelu
Ponizili nedužnu ljepotu
Al ne mogu uništiti Boga
Naše srce i vječnu dobrotu

Još u srcu Ferhadija živi
I svaki joj isklesani kamen
Spomen na nju još ustrajno gori
Kao bijeli banjalučki plamen

Kada padnu rušitelji Boga
Ispružite svoje moćne ruke
I gradite novu Ferhadiju
Usred naše lijepe Banjaluke

Kroz bezistan tužnih uspomena
Bradat čovijek drhteći korača
Pade sila, a njezina sjena
Obilazi preko pustog plača[129][130]

Anto Ćosić, „Banjalučka elegija : izabrane pjesme“, Banja Luka: Hrvatski kulturni centar : Humanitarno kulturna udruga "Danica", 2004.[129]


Sjećanja
[131][132]
Kada te u kasne sate
Uzdasima takne stih
Šehidi su vječno živi
Prisjeti se tada njih


U bašluku svakome se
Istina o nama krije
Aladžu i Ferhadiju
Porušio vjetar nije

Sjećanja, njihova su djela vrijedna
Istina, istina je samo jedna
Mi smo tu, više nemamo dilema
Allah je jedan, njemu ravnog nema

Sakri suze u svitanja
Dok kazaljke tamu slute
Gazije su pored tebe
Svoju tugu oni šute

U njihovim dušama se
Istina o nama krije
Aladžu i Ferhadiju
Porušio vjetar nije

Sjećanja, njihova su djela vrijedna
Istina, istina je samo jedna
Mi smo tu, više nemamo dilema
Allah je jedan, njemu ravnog nema

Na beharu kapi rose
Uzvišenom sedždu čine
Bosna dovom sunce zove
Da na putu mraka sine

U svjetlosti njegovoj se
Istina o nama krije
Aladžu i Ferhadiju
Porušio vjetar nije

Sjećanja, nihova su djela vrijedna
Istina, istina je samo jedna
Mi smo tu, više nemamo dilema
Allah je jedan, njemu ravnog nema[131][132][133]

Autor: Mirsad Puce[132][134]

Legende

Putopisi

Ivan Franjo Jukić

Ivan Kukuljević Sakcinski

Tomo Kovačević

Mihovil Pavlinović

Šarl Irijart

Groblje

Groblje u dvorištu Ferhadije je bilo smješteno od strane mihraba (iza) džamije i nije bilo veliko.[175][176][177] Sastojalo se od većeg broja nadgrobnih spomenika od kojih su najstariji najvjerovatnije poticali sa kraja XVI vijeka. Ovo slijedi iz podatka u Ferhad-pašinoj vakufnami, gdje Ferhad-paša određuje jednog službenika džamije da ide svaki dan u tetimi[ј] džamije da proučava Kuran za duše sahranjenih u groblju uz džamiju[178][180], što pokazuje da se na ovom mjestu sahranjivalo i do 1587. godine (godina izdavanja vakufname), a verovatno i ranije, tj. još od 1579. godine — godine osnivanja džamije.[175][181][182] Na ovo su ukazivala i četiri groba sa oklopima (santračima) od velikih kamenih ploča i nišanima sa jednostavnim i primitivno izvedenim turbanima. Premda su bez natipisa, po svojim formama i načinu obrade, kako zaključuje orijentalista Mehmed Mujezinović, ukazuju na to da bi mogli poticati još iz XVI stoljeća.[175][181][183] Pored ovih, postojao je i jedan grob nad kojim su bila postavljena dva oveća neobrađena kamena umjesto nišana.[175] Također, putopisac Evlija Čelebija spominje banjalučkog kadiju Mehraba-zade Hulusi-efendiju za kog eksplicitno navodi da je sahranjen u haremu kraj Ferhadije.[175][184][185] Kako ističe Mujezinović, njegovi nišani, vjerovatno, nemaju natpisa, jer među nišanima koje je on obradio u svom proučavanju ovog groblja, ne nalazi nišan Hulusi-efendije.[175]

Načelno posmatrano harem uz Ferhad-pašinu džamiju je bio harem sa najraznovrsnijim nišanima u cijeloj Banjoj Luci. Najviše su bili napravljeni od kvalitetnog mekog kamena, a neki i od bijelog mermera. Stilski su podpadali pod lepezu od arhaičnih bašluka sa sa motivom trubana ili fesa raznih oblika koji su označavali zanimanje i društveni status upokojenog, skladnih stela sa ukrasnom kaligrafijom, zatim karakterističnih bašluka sa motivom stilizovanog mača, tipičnih nišana kvadratičnog presjeka sa rubnim ukrasima od tordirane „vrpce“, pa do bašluka obogaćenim sa barokizovanim, klasicističkim ili secesijskim motivima. Takođe, određeni broj mezara je imao i ogradu od kovanog gvožđa, od kojih je najdekorativnija bila na grobu Ali-paše Rizvanbegovića-Stočevića. Ovaj dekorativni repertoar se mogao vidjeti i u drugim banajlučkim haremima, ali, kako ističe arhitekta Sabira Husedžinović, nigdje sistem ukrašavanja nije bio proveden sa tolko prefinjenosti i vrhunskim klesarskim umijećem, kao u haremu glavne gradske džamije. Ova arhitekta takođe konstatuje da su nišani u haremu Ferhad-pašine džamije bili djelo najboljih majstora koji su se u pojedinim epohama mogli angažovati u Banjoj Luci.[186] Nišani sa epitafima u ovom haremu pokazuju da su se tu sahranjivali uglednije ličnosti, razni funkcioneri i članovi njihovih porodica.[175][187] U svom proučavanju ovog harema 70ih godina Mujezinović je obradio i opisao osamnaest sačuvanih bašluka sa natipisima.[175][181]

Pojedinačni nišani
  • Natpis na nišanu Ali-bega, sina Mustafa-paše[175]:

Uzglavni nišan sa ovim natpisom imao je čatal-turban (oblik ulemanskih nišana) i u potpunosti je bio sličan sarajevskim nišanima. Pismo je nesh.[175][188]

Grob Ali-paše je bio smješten uz Ferhadiju, do puta koji vodi ka Kastelu. Iznad sarkofaga su bila dva nišana od kojih je uzglavni, na kojem je u desetak redaka isklesan, na turskom jeziku, ispod citirani natpis, imao pri vrhu fes. Grob je bio ograđen u posebnu gvozdenu ogradu. Natpis je bio smješten sa jedne šire strane uzglavnog nišana ; pismo je obični nesh:[189][190]

Inače, Ali-paša Rizvanbegović, hercegovački mutaserif i vezir, bio je najznačajnija ličnost Hercegovine XIX vijeka. Poginuo je, u nerazjašnjenim okolnostima, od puščanog zrna krajem marta 1851. godine u logoru Omer-paše Latasa u Dobrinji kod Banje Luke. Tijelo mu je preneseno u Banju Luku i pokopano na groblju uz Ferhadiju džamiju.[193][181][187][176][177][194] Nije poznato ko je stavio prve nišane na Rizvanbegovićev grob, ali je do 1902. godine ovaj grob bio oštetio zub vremena, te je, zalaganjem i o trošku Nazir Hulusi-paše, hadži Hamid-aga Husedžinović zamijenio stari kameni sanduk (sarkofag) i bašluke novim, te postavio baldahin od kovanog gvožđa i napisao novi, citirani, kronostih (autor kronostiha je tadašnji muftija Ibrahim ef. Alihodžić).[191][195][196][187] Kao već naznačeno, prethodni, 1902. zamijenjenji nišan, je imao kronostih, napisan mješavinom turskog i arapskog jezika. U prijevodu nastavnika u Gazi Husrev-begovoj medresi, Mehmeda Handžića, na nišanu je pisalo[197][195][192][187]:

  • Natpis na nišanu Muhamed Hulusi-bega Džinića:

Uzglavni nišan je bio sa turbanom (izgleda poput ulemanskih turbana), a na ovom nišanu je, na turskom jeziku lijepim nesh-talik pismom, bio natpis u devet redaka rastavljenih debelim linijama. Kao i grob Ali-paše Rizvanbegovića i ovaj grob se nalazio u posebnoj gvozdenoj ogradi.[193][188] Natpis:

  • Natpis na nišanu binbaše Mehmed Nuri-age:

Nad sarkofagom je bio uzglavni nišan sa fesom. Natpis je bio izveden u sedam redaka na neshi pismu.[198][188] Natpis:

  • Natpis na nišanu Rifat-age sluge Ali-paše mutesarifa:

Na uzglavnom nišanu sa turbanom u gužve je bio, običnim nesh pismom, isklesan sljedeći natpis[198]:

  • Natpis na nišanu Sulejman Fevzi-bega sina Edhem Fevzi-paše:

Nad grobom urlog je bio santrač. Uzglavni nišan imao je fes. Natpis je pisan u prozi, običnim nesh pismom[198][188]:

Nad grobom upokojenog su na sarkofagu od mermera bila dva bogato ukrašena nišana, od kojih je na uzglavnom, koji je sa fesom, bio natpis na srpskohrvatskom jeziku ispisan arapskim pismom. Pismo je lijep nesh.[199][200] Natpis:

Hamzalija Ajanović, rođen u Tešnju 1892. godine, je bio narodni poslanik iz banjalučkog okružja u Ustavotvornoj skupštini 1920. godine ispred Jugoslovenske muslimanske oragnizacije (JMO), a kasnije je u istoj funkciji 1923. i 1925. izabran u Narodnu skupštinu u Beogradu. Od 1922. do 1925. godine bio je urednik stranačkog glasila JMO „Pravda“, a bio je i jedan od osnivača kulturno-prosvjetnog društva „Narodna uzdanica“.[199]

Mujezinović u svom proučavanju nišana sa epitafima na ovom groblju navodi da su ovde, do 1878. godine, bile sahranjene još i sljedeće osobe[199][188]:

  • Hafiza Fatima-hanuma, kći Mehmed Husrev-paše, mušira Bosanskog elajeta, umrla 1259 (1843/44). Njen uzglavni nišan je imao bogato dekorisani završetak, koji je bio izveden iz jednog kamena zajedno sa jednom stranom sarkofaga.[199][188]
  • Ženski nišan na kojem je bilo, oštećeno i zato nečitko, ime pokojnice — žene Abdulah-age, bimbaše rumelijske carske vojske, umrlog 1277 h.g. (1860/61).[199][188]
  • Hadži Mehmed Rešid efendija Hafizović, autor djela o higijeni. Umro 1282 (1865/66).[199][188]
  • Hurmuz hanuma (?), žena Samih efendije, tahrirat-mudira (upravitelja finansija) banjalučkog sandažaka. Umrla 1283 (1866/67).[199][188]
  • Muhamed efendija, sin Hasan efendije, banjalučki muftija, umro 1285 (1868).[199][188]
  • Dara (ili Tara ?) sluškinja/robinja (džarija) mutesarifa Ali-paše, umrla mučeničkom smrću (šehid) 1286 (1869/70). Na njenom nišanu je bio istovetan natpis kao na nišanu Rfat-age, sluge Ali-paše mutesarifa (umrlog 1279 (1862/63)) (v. natpis iznad).[199][188]
  • Hadži Abdulah efendija Afganlija, visoki učenjak (ulemai kiramden), umro 1280 (1873/74). Njegovi nišani su bili bogato ornamentisani, a na jednoj užoj strani uzglavnog nišana je bio isklesan mač.[202][188]
  • Muftić Arif efendija, umro 1292 (1875/76).[202][188]
  • Hava, kćerka Bahtijar-age, žena Osman-bega Ibrahimovića. Nišani su bili ukrašeni biljnim ornamentima. Umrla 1294 (1877/78).[202][188]

Osim Hamzalije Ajanovića čiji je nišan detaljno opisao, Mujezinović navodi još natpise na nišanima osoba, koje su sahranjene nakon 1878. godine[202][188]:

  • Ahmed Bahri-beg, sin Džinića Muhamed-bega, banjalučkog hanedana, rođen 1850. i umro 1918. godine.[202][188]
  • Muhamed-efendija Bajagilović, trgovac i gradonačelnik. Umro 1926. godine[202][201]
  • Hamdi-beg Džninić, sin Ahmed-begov, 1875—1931.[202][201]

Napomene

  1. ^ Kako ističe istoričarka Elma Korić, sasvim je moguće da su njegova djeca umrla od kuge, koja je u periodu 1572—1574 harala ovim područjem.[57]
  2. ^ Ovog sina Korić u svojoj biografiji o Ferhad-paši Sokoloviću, ne spominje.[59]
  3. ^ Elma Korić navodi, da se u literaturi, na osnovu zapadnih izvora, pojavila informacija o još jednom Ferhad-pašinom sinu, Kurd-begu, koji je navodno bio prireznski sandžakbeg, a poginuo je u Sisačkom boju 1593. godine.[60]
    Istoričar Hazim Šabanović u svojim komentarima na „Putopis“ Evlije Čelebije navodi da je jedan Ferhad-pašin sin ili unuk zapovjedao prvih godina Kandijskog rata u Novigradu i Nadinu. Ovaj istoričar pretpostavlja da se on zvao Hasan-beg, a spominje se 1620. godine kao tinjski zaim. Takođe, prema Šabanoviću, jedan drugi sin ili unuk Ferhad-pašin zvao se Halil-beg Ferhadpašić.[56][41] U svojoj disertaciji o banjalučkoj Ferhadiji[61], Asim Muftić spominje Sulejman-bega Ferhad-pašića Sokolovića kao profesora u Ferhad-pašinoj medresi u Banjoj Luci polovinom XVII vijeka, a da je njegov sin Ibrahim-beg bio postavljen za kadiju u Beogradu.[41]
  4. ^ Dok orijentalista Alija Bejtić u svom radu iz 1953. godine navodi da je Ferhad-beg sin Mehmeda/Mehmed-bega (Ferhad-pašinog sina)[52], Elma Korić u svojoj radnji iz 2015. godine, navodi da je Ferhad-beg paunuk Ferhad-paše, tj. da je njegov otac Muhamed (Mehmed-beg), koji je sam sin Husein-bega, brata tvorca Ferhadije.[60]
  5. ^ Prema orijentalisti Aliji Bejtiću, Mustafa-paša je podigao istoimenu džamiju, most i česmu u banjalučkoj Novoseliji. Prema mišljenju ovog orijentaliste ovo se dogodilo između 1706. i 1708. godine.[63][41]
  6. ^ jarcima.[135]
  7. ^ On ju sagradi onim novcem što je dobio za odkup svoga zarobljenika grofa Auersberga. (Sam odkup iznosio je 30,000 dukatah.)[141][142]
  8. ^ Šedrvan je vrutak žive vode. Patlidžan je melanzana, koju Turkinje svakojako nadijevaju za jelo. Tetervan portantina. Ovo su im najmiliji nazivi, i navadne slike ljubavi.[163][164] [Fusnota M. Pavlinovića][163][164]
  9. ^ Ljudevit Veliki, kralj ugarsko-hrvatski. God. 1576. Ferat-paša u bici kod Radonje pogubi generala Eberharda Auersperga, a sina mu Engelberta živa uhvati, i ucijeni ga da sagradi onu džamiju koju svoje ime Feradijom prozove;[165][166] u Ivanjskoj se i danas pjeva:
  10. ^ Trapisti, bijelo odjeveni.[167][166] [Fusnota M. Pavlinovića][167][166]
  11. ^ Tetima (ar.) krilna, dopunska prostorija u većim džamijama.[178][179]
  12. ^ Napomena Mehmeda Mujezinovića.[175]

Reference

  1. ^ а б Андрејевић (1984). str. 9.
  2. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). str. 602.
  3. ^ Korić (2015a). str. 19.
  4. ^ Korić (2015a). str. 23.
  5. ^ Šabanović (1982). str. 21—24.
  6. ^ Imamović (1998). str. 104.
  7. ^ Husedžinović (2005). str. 71.
  8. ^ Šabanović (1982). str. 39.
  9. ^ Imamović (1998). str. 122.
  10. ^ Korić (2015a). str. 23—24.
  11. ^ Imamović (1998). str. 105—111.
  12. ^ Husedžinović (2005). str. 72;74.
  13. ^ Микић (1995). str. 42.
  14. ^ а б Korić (2015a). str. 24.
  15. ^ Šabanović (1982). str. 176.
  16. ^ а б Prelog (1912). str. 19—34.
  17. ^ а б Korić (2015a). str. 24—25.
  18. ^ Микић (1995). str. 41—45.
  19. ^ Šabanović (1982). str. 176—177.
  20. ^ Husedžinović (2005). str. 74.
  21. ^ Микић (1995). str. 45—46.
  22. ^ Prelog (1912). str. 33.
  23. ^ Kreševljaković (1934). str. 892.
  24. ^ Imamović (1998). str. 241.
  25. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). str. 128.
  26. ^ Korić (2015a). str. 25.
  27. ^ Šabanović (1982). str. 77;79.
  28. ^ а б Husedžinović (2005). str. 80.
  29. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). str. 128—129.
  30. ^ Korić (2015a). str. 203.
  31. ^ Husedžinović (2012). str. 113.
  32. ^ Kreševljaković (1934). str. 893.
  33. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). str. 146—147.
  34. ^ Андрејевић (1984). str. 18—19.
  35. ^ Zlatar (1978). str. 81—87;111.
  36. ^ Korić (2015a). str. 30—31.
  37. ^ Korić (2015a). str. 32—34.
  38. ^ Korić (2015b). str. 408—409.
  39. ^ Андрејевић (1984). str. 19.
  40. ^ Zlatar (1978). str. 81—87.
  41. ^ а б в г д ђ е ж з и Husedžinović (2005). str. 81.
  42. ^ Korić (2015a). str. 35.
  43. ^ Korić (2016). str. 63.
  44. ^ Андрејевић (1984). str. 20.
  45. ^ Husedžinović (2005). str. 81—82.
  46. ^ Zlatar (1978). str. 111—117.
  47. ^ а б Kamberović, Husnija (1998). „FERHADPAŠIĆ-SOKOLOVIĆ (Ferhadpašić, Ferhatpašić)”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Pristupljeno 7. 7. 2019. 
  48. ^ Korić (2015a). str. 35;252.
  49. ^ Korić (2015a). str. 252—253.
  50. ^ Korić (2015a). str. 253.
  51. ^ а б Čelić (1981). str. 6.
  52. ^ а б в г д Bejtić (1953a). str. 98.
  53. ^ а б в Zlatar (1978). str. 114—115.
  54. ^ а б Korić (2015a). str. 254.
  55. ^ Husedžinović (2005). str. 80—81.
  56. ^ а б Čelebi (1973). str. 215.
  57. ^ Korić (2015a). str. 254—255.
  58. ^ Korić (2015a). str. 255.
  59. ^ Korić (2015a). str. 252—259.
  60. ^ а б в г д Korić (2015a). str. 256.
  61. ^ Muftić (1941)
  62. ^ а б в Kreševljaković (1991a). str. 146.
  63. ^ Bejtić (1953a). str. 114.
  64. ^ а б Korić (2015a). str. 257.
  65. ^ Kreševljaković (1934). str. 899.
  66. ^ Ravlić (2002). str. 20.
  67. ^ а б в г Husedžinović (2012). str. 110.
  68. ^ Zlatar (1978). str. 115.
  69. ^ Korić (2015a). str. 207.
  70. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). str. 135.
  71. ^ Андрејевић (1984). str. 21—22.
  72. ^ а б Husedžinović (2005). str. 83.
  73. ^ Korić (2015a). str. 268—269.
  74. ^ Imamović (1998). str. 246—247.
  75. ^ а б Škapur (1967a). str. 17.
  76. ^ Imamović (1998). str. 246—248.
  77. ^ Imamović (1998). str. 247.
  78. ^ Husedžinović (2005). str. 75.
  79. ^ Dervišević & Smailbegović (2016)
  80. ^ а б в г Korić (2015a). str. 270.
  81. ^ а б в Ахунбеј, Зејнеп; Хаџимухамедовић, Амра; Ловреновић, Дубравко; Шево, Љиљана; Вик, Тина (7. 5. 2003). „Одлука о проглашењу Подручја и остатака грађевинске цјелине - Ферхад-пашина џамија (Ферхадија) у Бањалуци, са Ферхад-пашиним турбетом, Турбетом Сафикадуне, Турбетом Ферхад-пашиних бајрактара, шадрваном, џамијским харемом, оградним зидовима и порталом, националним спомеником Босне и Херцеговине [Број: 08.2-6-533/03-8 ; Носилац истраживања и израде Приједлога одлуке: Мирзах Фочо, дипломирани инжењер архитектуре]” (PDF). Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине. Pristupljeno 9. 7. 2019. 
  82. ^ а б Škapur (1967a). str. 18.
  83. ^ Husedžinović (2012). str. 110—111.
  84. ^ Husedžinović (2005). str. 79.
  85. ^ Imamović (1998). str. 248.
  86. ^ Korić (2015a). str. 270—271.
  87. ^ Korić (2015a). str. 271—272.
  88. ^ Škapur (1967a). str. 19.
  89. ^ Korić (2015a). str. 112.
  90. ^ Vojna enciklopedija, tom II (1971). str. 96.
  91. ^ Korić (2015a). str. 114.
  92. ^ Hammer (1979). str. 53—54.
  93. ^ Korić (2015a). str. 114—115.
  94. ^ Korić (2015a). str. 115.
  95. ^ Hammer (1979). str. 54.
  96. ^ Korić (2015a). str. 115—116.
  97. ^ Softić (1996). str. 173.
  98. ^ Alajbegović Pečevija (2000). str. 372—373.
  99. ^ Zlatar (1978). str. 84—85;87—88.
  100. ^ а б в Андрејевић (1984). str. 40.
  101. ^ а б в Husedžinović (2005). str. 222.
  102. ^ Korić (2015a). str. 213—214.
  103. ^ а б в Softić (1996). str. 174.
  104. ^ а б Husedžinović (2005). str. 227.
  105. ^ а б Korić (2015a). str. 214.
  106. ^ Енциклопедија Републике Српске, том I (2017). str. 248.
  107. ^ Čelić (1981). str. 8.
  108. ^ Bejtić (1953a). str. 100.
  109. ^ а б Mujezinović (1953). str. 477.
  110. ^ Mujezinović (1977). str. 199.
  111. ^ Mujezinović (1953). str. 476.
  112. ^ Husedžinović (2005). str. 224.
  113. ^ Mujezinović (1977). str. 200.
  114. ^ Muraj, Aleksandra; Lučić, Nikša (2002). „HANGI, Antun, etnograf i folklorist”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Pristupljeno 16. 1. 2020. 
  115. ^ а б Hrvatske narodne pjesme. Knj. 5. Odio 2, Ženske pjesme. Sv. 1 / [uredio Nikola Andrić] (1909). Зидање џамије Ферхадије. Zagreb: Matica hrvatska. стр. 239—241 — преко Викизворника. 
  116. ^ а б Hrvatske narodne pjesme V (1909). str. 239—241.
  117. ^ а б Bejtić (1953a). str. 101.
  118. ^ а б Hangi (1903). str. 57.
  119. ^ а б Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена / [сакупио их Вук Стефановић Караџић] (1899). Перит паша и Шпербановић. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 540—544 — преко Викизворника. 
  120. ^ а б „Народна поезија - епске песме : Перит паша и Шпербановић”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 23. 12. 2019. 
  121. ^ а б Караџић (1899). str. 540—544.
  122. ^ а б Behar V (23) (1904/1905). str. 362—363.
  123. ^ а б в Horozović (1997). str. 77.
  124. ^ а б в „Cafekajak forum : Tema: Banjalučki pjesnici”. www.cafekajak.com. 26. 2. 2010. Pristupljeno 24. 12. 2019. 
  125. ^ Softić (1996). str. 186.
  126. ^ а б в Ćosić (2004). str. 58.
  127. ^ а б „Cafekajak forum : Tema: Banjalučki pjesnici”. www.cafekajak.com. 24. 2. 2009. Pristupljeno 25. 12. 2019. 
  128. ^ а б „FERHADIJA - Banja Luka”. begovdolac.blogger.ba. 5. 4. 2006. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  129. ^ а б в Ćosić (2004). str. 62.
  130. ^ а б „BANJALUCKA ELEGIJA”. begovdolac.blogger.ba. 5. 4. 2006. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  131. ^ а б Puce (2013)
  132. ^ а б в „Aladžu i Ferhadiju porušio vjetar nije!”. akos.ba. 7. 5. 2019. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  133. ^ „Abaza Madzid - Sjecanja”. Jutjub. 28. 4. 2010. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  134. ^ „Madžid Abaza – Šehidska”. bosnamuslimmedia.wordpress.com. 31. 8. 2009. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  135. ^ Džaja (1973). str. 56.
  136. ^ Jukić (1973). str. 53—54.
  137. ^ Džaja (1973). str. 56—57.
  138. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 3.
  139. ^ Jukić (1973). str. 47.
  140. ^ Džaja (1973). str. 55.
  141. ^ а б Kukuljević Sakcinski (1858). str. 21.
  142. ^ а б Džaja (1973). str. 76.
  143. ^ а б в Ravlić (1974). str. 36.
  144. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). str. 24—26.
  145. ^ Džaja (1973). str. 78—79.
  146. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 3—4.
  147. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). str. 26—27.
  148. ^ Džaja (1973). str. 79.
  149. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). str. 28—29.
  150. ^ Džaja (1973). str. 80—81.
  151. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 4—5.
  152. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). str. 1—4.
  153. ^ Džaja (1973). str. 71.
  154. ^ Ковачевић (1879). str. 68—69.
  155. ^ Džaja (1973). str. 98—99.
  156. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 8.
  157. ^ Ковачевић (1879). str. korice.
  158. ^ Džaja (1973). str. 97—98.
  159. ^ а б Pavlinović (1969). str. 203.
  160. ^ Džaja (1973). str. 113—115.
  161. ^ Džaja (1973). str. 115.
  162. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 9.
  163. ^ а б в Pavlinović (1969). str. 204.
  164. ^ а б Džaja (1973). str. 116.
  165. ^ Pavlinović (1969). str. 204—205.
  166. ^ а б в г д Džaja (1973). str. 117.
  167. ^ а б в г д Pavlinović (1969). str. 205.
  168. ^ Džaja (1973). str. 113;116—117.
  169. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 9—11.
  170. ^ Džaja (1973). str. 117—118.
  171. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). str. 11.
  172. ^ Pavlinović (1888)
  173. ^ Pavlinović (1969). str. 182.
  174. ^ Džaja (1973). str. 107—109.
  175. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Mujezinović (1977). str. 203.
  176. ^ а б Čelić (1981). str. 12.
  177. ^ а б Čelić (2004). str. 10.
  178. ^ а б Mehmed Mujezinović, ур. (1973). Vakufnama Ferhad-paše Sokolovića. Banja Luka: Bošnjačka zajednica kulture "Preporod" — преко Викизворника. 
  179. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 25.
  180. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 10.
  181. ^ а б в г Husedžinović (2005). str. 348.
  182. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 39—40.
  183. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 40.
  184. ^ Čelebi (1973). str. 214.
  185. ^ Džaja (1973). str. 36.
  186. ^ Husedžinović (2005). str. 348—353.
  187. ^ а б в г д ђ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 42.
  188. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 43.
  189. ^ а б Mujezinović (1977). str. 204.
  190. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 41.
  191. ^ а б Ћурић (1937). str. 257.
  192. ^ а б в Husedžinović (2005). str. 352.
  193. ^ а б в Mujezinović (1977). str. 206.
  194. ^ Енциклопедија Републике Српске, том I (2017). str. 77.
  195. ^ а б в Mujezinović (1977). str. 205.
  196. ^ Husedžinović (2005). str. 348;352.
  197. ^ а б Ћурић (1937). str. 257—258.
  198. ^ а б в г д ђ Mujezinović (1977). str. 207.
  199. ^ а б в г д ђ е ж з и Mujezinović (1977). str. 208.
  200. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 43—44.
  201. ^ а б в Vakufnama Ferhad-paše (2005). str. 44.
  202. ^ а б в г д ђ е Mujezinović (1977). str. 209.

Literatura

Knjige

Putopisi

Časopisi

Nova literatura


  • Војна енциклопедија том IV. Београд. 1972. 







Ne trebaju, skladište



Sofi Mehmed-pašina džamija

Halil-pašino turbe

Mehmed Mujezinović

  • Čas sjećanja : Mehmed Mujezinović (1913-1981) : zbornik priloga sa skupa održanog 23. 7. 1996. u Sarajevu ; [urednik Jasminko Mulaomerović]. Sarajevo: Preporod, Centar za bošnjačke studije, (Sarajevo : PAROS). 1997.  COBISS.BH 330790





Dupla literatura

Spoljašnje veze







manje bitno

Ferhad pašina biblioteka (VAŽNO)

Fotke Ferhadije

Nađi fotke zemljotresa

Napiši da nije tačno da je bila deo UNESC-a

Nađi za Ferhad-pašinu sablju

Nađi za Ferhad-pašinu sablju koja mu je poklonjena za pobedu u bitci kod Budačkog. Ima jedan rad, čini mi se u Glasniku Zemaljskog muzeja, od pre II svetskog rata. Obavezno nađi i citiraj.

Putopisci

konkretne

Ante Ćosić

HOMMAGE FERHADIJI (24. 02. 2009 obavio na forumu) 

             Umrla je lijepa,
             Bijela-Ferhadija.
             A s njome sam,
             ljubavi.
             Malo umro i ja.
             O,reci,zivote,
             moja divna kazno,
             da na svetom mjestu
             nece biti prazno,
             jer ce se javljati
             skoro svakog dana
             bogomolja stara
             ko fatamorgana.

Dušan Matić

Ove divne kratke pjesmice je poklon od Banjaluckog pjesnika DUSANA MATICA.Pjesme su jako stare izdate su 1958 godine u knjizi'CIPELICE'. (4. 3. 2009 objavio na forumu) 

FERHADIJA

                 Mjesec kano srp
                 nad bijelom Ferhadijom
                 i u slast
                 oboje
                 pozdravljaju
                 estetsku vlast.

Irfan Horozović

DZAMIJA (26. 02. 2010 objavio na forumu) 

        Probili su njene grudi
        usred noci.Tenkovima.
        U hram usli sto ga zudi
        mrznja njina vjekovima.

        Mujezin se u snu naso
        na Munari sa oblacima.
        Kad je bombe sat izaso
        koraknuo k nebesima.

        U izgnanstvo kad su posli
        iz mahale njeni ljudi
        kraj ruine svi su prosli,
        kam stavili pokraj grudi.

        Sad putuje razgradjena
        u toplini mnogih ruku
        kao da je tek vidjena
        u nebeskom svome zvuku.

        I mujezin mali njezin
        skriva se u dlanovima
        sasma tiho uci ezan
        da nikome nije zima.

        Iz pamcenja ona raste.
        Svjetlost njena od zvijezda
        dodiruje krila laste
        sto putuje do gnijezda.

Zlatko LUkić

Zlatko Lukic aurelius777@gmail.com Datum : 03.07.2009.

FERHATPAŠINA DŽAMIJA (1579.-1993.)


Iščupali su srce Banjaluci Krajiška Ljepotica nam izdiše, kolju je barbari, trgaju vuci, vrbaski vali plaču: ”Nikad više.”

Jer obeščastili su je vandali kada je od dima prestala da diše, dušu su svoju šejtanu prodali - krošnje kestenja pušte: ”Nikad više.”

A koliko je samo gorda bila, šedrvanska bašća više ne miriše, divna kao džennetska hurija mila i česma njena jeca: ”Nikad više.”

Ubiše nam prelijepu staricu, ali dušu nisu, jer na nebu piše: ”Svaka paćenićka suza na licu voli Bosnu sve više i više.”

Noću mumini raznose kamenje, ugrađuju u kućni prag stijenje i svaka kuće postaje džamija, svaki dom jedna nova Ferhadija.

Nema zaborava nikada više, duša Ferhadije u nama diše i suza na licu istinu nam piše: ”Voli Banjaluku sve više i više.”


Ystad, Švedska, 1993.

Kemal Coco

SAN O DZAMIJAMA (4. 1. 2010 objavio na forumu) 

         Mi smo to sanjali,
         sanjali san da su
         bosanske dzamije
         porusene i nestale.

         To smo mi sanjali.
         To su sanjali i oni.
         A dzamije nisu porusene-
         nijedna
         ni ona u Stocu,
         ni u Foci,
         ni u Banjoj Luci,
         ni u Prijedoru
         ni u Donjem Vakufu.
         nijedna nije ni dotaknuta-
         samo su privremeno
         otisle sa mjesta
         gdje su stoljecima bile.

         Odnio ih je Omer Berber-
         da svijetu pokaze
         nas i nasu proslost,
         nase postojanje,
         nase stradanje,
         nas ponos.

         Odnio ih Omer
         U Tokio,Rio,Vasington,Moskvu,
         Madrid i Sidnej-
         da ih svijetom proseta.
         Da se svijet njima divi
         a one svijetu,
         da se bosanske dzamije
         sa svijetom upoznaju,
         da se zavole,
         i da se u svijetu malo odmore.

         Pa neka,
         ako je tako-
         vratit ce njih Omer,
         vratiti sigurno.

Arif Samardžić

(ova je o zemljotresu iz 69-e; 12. 12. 2009 objavio na forumu) FERHADIJA 

     NE DREMAJU PRED MEHANOM STARCI
     NAD PRAZNINOM ISPITIH FILDZANA.
     FESOVI SU UVELI,
     K'O RUZE BEZ VODICE,
     SA BISTROG SADRVANA.

     SAHAT KULA NA JAVLJA SABAHA
     NIT' TURAKA.
     VISE NA IZBIJA,ALI JOS NEKOG
     NOCU ISCEKUJE LJEPOTICA
     BIJELA FERHADIJA.

     KROZ BEZISTAN TUZNIH USPOMENA,
     DERVIS TIHO NECUJNO KORACA.
     NE CUJE SE NISTA SAMO SJENA
     PRELAZI PREKO PUSTOG PLACA.

Slike

Altun Alem

Алаџа

Predlozi za fotke

Za završiti

Ahmet Karabegović

Đuro Pilar

Lokator mapa za Sokoloviće, Andrejević

Италијанска ре-окупација крајем септембра 1941. (црвено=устаници, жуто-Италијани, црно-Немци и НДХ).

Ferhad-paša biografija (dodaj u članak)

Safikaduna

SVIJECA ZA SAFIKADU (24. 9. 2009 objavio na forumu) 

               Titra, jos uvijek,u tmini
               svijeca za Safikadu,
               sto davno prije nas je
               naucila da pati.

               Da li je vide tamo,
               svikli mozda, na tamu!

               Onima sto su daleko,
               rasuti kao biserje,
               ta svijeca sto nikada ne gasne
               sad osvjetljava lica,
               da bi se lakse vidjeli,
               da bi se prepoznali
               u mislima i snima.

               I gori,gori plamicak,
               za ljubav,
               ne za mrznju,
               i govori nam vise
               od niza suncanog dana,
               za ljubav da rodjeni smo,
               za drhtaj mladog lista,
               za sapat rijecnog slapa,
               za pogled i kroz tamu,
               za dodir i bez ruke,
               za rijec sto rijec trazi,
               ko brdo rumen sunca.

               Izgubili sada sve smo,
               a ipak dobili vise,
               to vlastiti saznanje.

               Ismet Bekric 1995.

SAFIKADI (15. 4. 2009 objavio na forumu, takođe 8. 3. 2009)

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        nadnose se vijekovi i ljudi
        da te prahom i dahom cjelivaju
        da ne svisnes sama i od studi.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        svijetle jeseni zlatne i ljeta
        da ti tama ne okuje sjeni
        kad zemaljska obuzme te sjeta.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        sumore breze tihe i cempresi
        da ti se liku tako lomnom
        silazak u mrtvu tisinu ne desi.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        sire se mirisi cvijeca i behara
        da ti proljece u srcu ozivi
        ako zudnja probudi ta stara.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        snaze se druge neugasle i nove
        i svaka bi ljubav presmiono htjela
        da se tvojim imenom nazove.

    Vrijeme da se malo vratimo u nas rodni
    i najljepsi grad na svijetu nasoj BANJA LUCI
    uz koga, uz naseg najveceg rahmetli ALIJE

KAPIDZICA-ALKAPA. 

     Tog predivnog covjeka,punog zivota,covjeka koji je

pomagao 

      nama svima i u nevolji i u veselju,i mi dan danas ne

znamo 

       koga smo izgubili NEKA MU JE LAHKA CRNA ZEMLJA.


SAFIKADA (18. 2. 2009 objavio na forumu) 

          Zasto im ne kazes,kako je to plemenito
          posteno,visoko i hrabro,
          svoja njezna djevojacka prsa pred top,
          a samo za ljubav Safikado.
          Il' je mozda bolje ovako
          nek ne znaju da si voljela
          Za njih je to zlocin koji kaznjavaju.

                  SVIJECA 1993

          I vidjeh svjecu na Safikadinom kaburu.
          Drhtava na sjecanskom vjetru,ali hrabra i gori.
          Ko li te upali,ko li smognu toliko hrabrosti
          i snage,u vapaju za ljubavlju,za slobodom duse,
          za slobodom srca.
          Ko li te upali da tako hrabro zmirkas i cadis
          stoljecima cadjav zid?
          Prizovi nam svjeco vjeru u ljubav i nadu u

slobodu. 

          Gori,gori na sjecanjskom vjetru,drhti i
          podsjecaj na ljubav,
Ova pjesma je napisana 1993 godine i prvi puta ide u

javnost.Napisao je moj prijatelj koji je dobio inspiraciju za pisanje pjesama pocetkom ratnih stradanju u nasoj drzavi.Uvijek kada smo se sastajali u kucama bez elektricne energije ,prije njegovog odlaska u izbjeglistvo u Dansku a kanije u USA odnosno u Saint Louis divili smo se njegovim pjesmama koje su nam u ono vrijeme lijecile dusu.Stotine pjesama on je u ono doba napisao koje dosada nisu ugledale svjetlosti dana.Dolaskom u Saint Louis i startom u Crvenom Krstu njegov zivot se u cijelosti promjenio,Uslobodno vrijeme pise stvarno divne price u sedmicnom listu Sabah,vecinom te price se odnose na nas grad Banja Luku.Pored pisanja u listu Sabah dao je veliki doprinos nasoj bosanskoj zajednici a prosle godine postao je Hadzija odlaskom na Hadz.Radi se o nasem Banjalucaninu Dr.Halidu Ajanovici, 

          Za sve sto si dosada uradio za nas Banjalucane

jedno veliko HVALA.


  • Zahvali:
  • Obsuser
  • Bokini (na sorsu)
  • ARK
  • Bojani (ako dobije fotke)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Ivan_VA/песак&oldid=22826472”