Бечки књижевни договор — разлика између измена
Проширен одељак "Тумачења" уз упућивање на ауторитативну референцу ознаке: враћена измена Визуелни уређивач: пребачен |
м Враћене измене корисника Halabuka (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot ознака: враћање |
||
| Ред 38: | Ред 38: | ||
[[Датотека:Ivan Mažuranić drawing.jpg|мини|150п|[[Иван Мажуранић]]]] |
[[Датотека:Ivan Mažuranić drawing.jpg|мини|150п|[[Иван Мажуранић]]]] |
||
Потписници |
Потписници бечког књижевног споразума су: |
||
*[[Иван Кукуљевић Сакцински|Иван Кукуљевић]] |
*[[Иван Кукуљевић Сакцински|Иван Кукуљевић]] |
||
* [[Димитрије Деметер]] |
* [[Димитрије Деметер]] |
||
| Ред 48: | Ред 48: | ||
* [[Ђуро Даничић]] |
* [[Ђуро Даничић]] |
||
Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором јер је то било признање њиховој ренесансној [[дубровачка књижевност|дубровачкој књижевности]], а Срби јер је представљао признање њиховој епској поезији.<ref name="Novacic"/> |
|||
==Тумачења== |
|||
У [[србистика |србистици ]], језгровито тумачење Бечког књижевног договора (1850) долази из пера професора [[Петар Милосављевић |Петра Милосављевића]], и оно гласи: „Књижевни договор је потврдио Вукове ставове да штокавци чине један народ истог језика а разних вера, и да они треба да имају једну књижевност“.<ref>{{cite web|url=http://www.svevlad.org.rs/srbistika/milosavljevic_obeckom.html |title=Петар Милосављевић, о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref> |
|||
На истој линији је и тумачење лингвисте [[Милош Ковачевић |Милоша Ковачевића]]: „Бечки договор био је чисто филолошки, без уплива државних институција и актуелне политике. Он је одредио суштину српског филолошког програма, сматрајући да „један народ – једну књижевност треба да има”. Из овога проистиче да ни Вуку Караџићу, ни Ђури Даничићу, ни на крај памети није било тумачење, које се касније, из политичких разлога усталило, да различити народи говоре српским језиком. Договор потврђује да српски језик говори само један народ – српски“.<ref>{{cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/313203/Kako-je-srpski-preimenovan-u-srpskohrvatski|title=Милош Ковачевић, о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref>И у најновије време лингвиста [[Милош Ковачевић]] ће поновити своје тумачење да се Договор односи само на Србе, и то на Србе свих трију „верозакона“. Наиме, годину дана пре тронационалног (српско-хрватско-словеначког) Књижевног договора у Бечу Вук Караџић је у „Ковчежићу“ објавио свој знаменити текст „[[Срби сви и свуда]]“ (1849), који је писан још 1836. године. У томе тексту Вук „јасно језички разграничава јужнословенске народе: на Бугаре, Србе, које чине сви штокавци и ‘закона грчкога и закона римскога и закона мухамеданскога‘, Хрвате, који су чакавци, и Словенце, који су кајкавци. А Бечки књижевни договор односи се само на штокавце. Дакле, само на оне који говоре [[српски језик]]“.<ref>Милош Ковачевић, 170 година од Бечког књижевног договора (стр.1), Књижевне новине: лист за књижевност и друштвена питања, УКС, Београд, бр.1296-96, март–април–мај 2020.</ref> |
|||
У националној филологији, постоје и друга тумачења.<ref>{{cite web|url= http://www.svevlad.org.rs/srbistika/tumacenja.html|title= Академик Павле Ивић,о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref> |
|||
== Последице == |
== Последице == |
||
Верзија на датум 7. април 2021. у 00:45
Бечки књижевни договор је историјски споразум јужнословенских књижевника којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, као и савременим књижевним језицима: бошњачком, хрватском, црногорском и српском, који су настали на његовим основама. Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине (источнохерцеговачки дијалекат) и Дубровника (дубровачки говор), карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[1]
Договор је постигнут у Бечу (Аустријско царство) 28. марта 1850. године између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац.[2] Циљ окупљених језикословаца је био да се национални књижевни језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Словени један народ и стога треба да имају један књижевни језик:
Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.[3]
— Бечки књижевни договор
Позадина
.jpg)
Бечки књижевни договор је настао током израде службене политичке и правне терминологије за словенске народе аустријске царевине. Рад на изради те терминологије финансирало је министарство монархије, а плод тога рада требало је да олакша разумијевање у правним стварима на словенском југу царевине.[2] И уштеду административних трошкова превођења на разне језике и дијалекте.[4]
Иницијатор рада на терминологији је био Франц Миклошич, царски библиотекар и посланик у скупштини царевине[2], који је позвао представнике Срба и Хрвата да седну за сто и да се договоре.
Главни потписник споразума са српске стране био је Вук Стефановић Караџић, а са хрватске Иван Мажуранић.[5] Као полазиште за српски или хрватски односно српскохрватски, послужио им је штокавски дијалекат, тачније говор Босне и Херцеговине и Дубровника. Сматра се да је „јужно наречје“, иако се највећим дијелом налазило изван граница Аустријске монархије, усвојено као основе књижевнога језика добрим делом захваљујући дугогодишњем залагању Вука Караџића.[2] О самом састанку је мало познато, а верује се да је одржан у стану Вука Караџића на Унгаргасе 362 или у Герловићевој крчми.[4]
Један од потписника, Иван Кукуљевић, период бечког договора описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.[4]
Садржај
Окупљени јужнословенски писци и лингвисти су закључили:
- да не ваља мијешати нарјечја и градити ново којега у народу нема, него је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик.
- да књижевно наречје буде јужно наречје, односно штокавско нарјечје и ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.[3]
Бечким књижевним договором су усвојена и нека начела за нормирање будућег заједничког језика:
- да се на онијем мјестима гдје су два слога пише ије, а гдје је један слог, да се пише је или е или и, како гдје треба (нпр. бијело, бјелина, мрежа, донио).
- да и књижевници источнога вјерозакона врате х свуда гдје му је по етимологији мјесто.
- да х на крају именица у роду множине не треба писати (нпр. земаљах, отацах).
- да се пред р, гдје само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји (нпр. прст уместо перст).
Потписници
Потписници бечког књижевног споразума су:
- Иван Кукуљевић
- Димитрије Деметер
- Иван Мажуранић
- Вук Караџић
- Винко Пацел
- Франц Миклошич
- Стјепан Пејаковић
- Ђуро Даничић
Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором јер је то било признање њиховој ренесансној дубровачкој књижевности, а Срби јер је представљао признање њиховој епској поезији.[5]
Последице
Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали.[3]
— Бечки књижевни договор
Ради приближавања књижевног језика, хрватски писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници напуштањем славено-сербског језика.[6] Након тога, ради приближавања два писма, извршене су реформе латинице и ћирилице по фонетском принципу.[7] Дотадашњи дијалекти Хрвата чакавски и кајкавски потиснути су у дијалекте другога реда у односу на устоличење штокавског говора као заједничког за Србе и Хрвате.[8] У Србији је народни говор увођен уз велико противљење Српске православне цркве.
Двије године након бечког договора Деметер као технички уредник Гајевих Народних новина, чинећи крај језичкој расправи Караџића и Клуна, између осталога, вели:
Будимо задовољни тиме да нам је у новие вриеме за руком пошло књижевни језик оних који се данас за Сербље држе, с језиком оних који се Хрватима називају, тако изједначити, да није међу једнима и другима изван писменах у битности баш никакове разлике, тако да кои је вјешт читању у обим писменима, може исто тако зване херватске као и сербске књиге сматрати као своје, будимо тиме задовољни, рекох, а за остало да нас неболи глава.[4]
Славни филолог Ватрослав Јагић, пишући о правопису, године 1864. вели да су Бечки књижевни договор начинили „најизврснији синови нашега народа, којима се и данас домовина поноси“.[2] Људевит Гај је говорио: „Поносимо се и хвалимо Богу Великому, сто ми Хрвати с братјом Сербима један књижевни језик имамо.”[5]
Референце
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ а б в г д „Бечка кућа српскохрватска”. Архивирано из оригинала 02. 01. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2011.
- ^ а б в Бечки књижевни договор
- ^ а б в г „Бечка осморка”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2013. г. Приступљено 27. 02. 2011.
- ^ а б в „Причај српскохрватски да те цео свет разуме”. Архивирано из оригинала 14. 07. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2011.
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 318), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 322), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ „БОШЊАЦИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК КРОЗ ИСТОРИЈУ”. Архивирано из оригинала 09. 03. 2014. г. Приступљено 27. 02. 2011.
