Бегинаж — разлика између измена
м →увод ознака: враћена измена |
м Враћене измене корисника KrleNS (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot ознаке: враћање враћена измена |
||
| Ред 80: | Ред 80: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
{{refbegin|30m}} |
|||
* Swan, Laura, The Wisdom of the Beguines: the Forgotten Story of a Medieval Women's Movement, BlueBridge, 2014. |
* Swan, Laura, The Wisdom of the Beguines: the Forgotten Story of a Medieval Women's Movement, BlueBridge, 2014. |
||
* {{Cite book| ref=harv| title = Beguines of Medieval Paris: Gender, Patronage, and Spiritual Authority|year=2014| publisher = University of Pennsylvania Press|isbn=978-0812246070| location = Philadelphia| last = Miller| first = Tanya Stabler}} |
* {{Cite book| ref = harv | title = Beguines of Medieval Paris: Gender, Patronage, and Spiritual Authority|year=2014| publisher = University of Pennsylvania Press|isbn=978-0812246070| location = Philadelphia| last = Miller| first = Tanya Stabler}} |
||
* {{Cite book| ref=harv| url = http://www.upenn.edu/pennpress/book/13497.html| title = Cities of Ladies: Beguine Communities in the Medieval Low Countries, 1200-1565|year=2001| publisher = University of Pennsylvania Press|isbn=978-0812236040| first = Walter| last = Simons}} |
* {{Cite book| ref = harv | url = http://www.upenn.edu/pennpress/book/13497.html| title = Cities of Ladies: Beguine Communities in the Medieval Low Countries, 1200-1565|year=2001| publisher = University of Pennsylvania Press|isbn=978-0812236040| first = Walter| last = Simons}} |
||
* {{cite web| url = http://whc.unesco.org/pg.cfm?cid=31&id_site=855| title = Flemish Béguinages| date = 1998| publisher = UNESCO|isbn = |ref=harv| work = List of World Heritage}} |
* {{cite web| url = http://whc.unesco.org/pg.cfm?cid=31&id_site=855| title = Flemish Béguinages| date = 1998| publisher = UNESCO|isbn = | ref = harv| work = List of World Heritage}} |
||
{{refend}} |
|||
== Спољашње везе == |
== Спољашње везе == |
||
Верзија на датум 11. март 2023. у 13:09
| Фламански бегинажи | |
|---|---|
 Један од три бегинажа која се налазе у Генту | |
| Светска баштина Унеска | |
| Место | Белгија |
| Критеријуми | културно: ii, iii, iv |
| Референца | 855 |
| Упис | 1998 (-1976. седница) |
Бегинаж (франц. béguinage) архитектонски је комплекс у коме су се раније налазили бегини, женски лаички хришћански ред. Постоје два типа бегинажа: мале стамбене, неформалне, често сиромашне заједнице које су се појавиле у Европи у 20. вијеку, и „дворски бегинажи” (хол. Begijnhof), много већи и стабилнији тип заједнице који се појавио у Низоземској у првом десетљећу 13. вијека. Неколико њих је наведено на Унесковом списку свјетске баштине. Средином 13. вијека, француски краљ Луј IX основао је бегинаже у Паризу, који су засновани на дворским бегинажима из Низоземске.[1]
Етимологија
Оксфордов енглески рјечник, цитирајући Шарла ду Френа, наводи да ријечи „бегин” води поријекло од имена Ламберта ле Бега, раног присталице покрета који је умро око 1180. године.
Опис
Док мали бегинаж обично представља само једну кућу у којој су жене живјеле заједно, Низоземски дворски бегинажи су се обично састојали од једног или више дворишта окружених кућама, укључујући цркву, амбулантни комплекс и одређени број заједничких кућа. Од 12. до 18. вијека, сваки град и већа варош у Низоземској је имала најмање један дворски бегинаж; заједнице су се смањиле и нестале, током 19. и 20. вијека. Оне су окружене зидовима и одвојене од града са неколико капија које су затворене ноћу. Током дана бегини су могли да долазе и одлазе по својој вољи. Бегини су долазили из широког спректра друштвених слојева, иако су заиста сиромашне жене примане само ако имају богатог доброчинитеља који се обавезао да ће да покрије све њене потребе.
Бегинажи у Белгији
- Арсхот
- Андерлехт
- Антверпен
- Бриж: Тен Вајгарде
- Дендермонде
- Дист
- Диксмојде
- Гент: Свети угао, Нови Сент Елизабет у Синт Амандсбергу и Мали бегинаж
- Хаселт
- Хогстратен
- Лир
- Левен: Велики бегинаж и Мали
- Мехелен: Велики и Мали
- Кортрајк
- Синт Тројден
- Турнаут
- Тонгерен
Тринаест фламанских бегинажа је Унеско навео као дио светске баштине од 1998. године.[2]
Остали бегинажи
- Бегајнхоф (Амстердам), Холандија
- Бегајнхоф (Утрехт), Холандија
- Бреда, Холандија
- Леуварден, Холандија[3]
- Харлем, Холандија[3]
- Ситард, Холандија[3]
- Бегинаж де ла ру Кентин Баре, Француска[4]
- Бегинаж де Сен Вас, Француска
- Бегинаж, Валансјен, Француска
- Бегинаж, Париз, Француска
- Куће Елм хил, Норвич, УК
Види још
Галерија
-
Бегинаж и црква Светог Гиде у Андерлехту -
Бегајхоф, Амстердам -
Бегинаж у Турнауту
,_Begijnhof_--_2015_--_7215-8.jpg)
-
Бегинаж у Брижу -
Бегинаж у Левену -
Бегајнхоф у Бреди
Референце
- ^ Miller 2014.
- ^ UNESCO 1998.
- ^ а б в „Beguinage of the Grey Beguines of Leeuwarden (Het klooster van de Grauwe Bagijnen van Leeuwarden)”. Institute for Collective Action.
- ^ „Beguinages in Saint Quentin”. Michelin Travel. Michelin. Архивирано из оригинала 11. 01. 2016. г. Приступљено 8. 01. 2016.
Литература
- Swan, Laura, The Wisdom of the Beguines: the Forgotten Story of a Medieval Women's Movement, BlueBridge, 2014.
- Miller, Tanya Stabler (2014). Beguines of Medieval Paris: Gender, Patronage, and Spiritual Authority. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812246070.
- Simons, Walter (2001). Cities of Ladies: Beguine Communities in the Medieval Low Countries, 1200-1565. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812236040.
- „Flemish Béguinages”. List of World Heritage. UNESCO. 1998.
Спољашње везе
- Belgium's beguinages offered refuge for women Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2015)