Памћење

За друге употребе, погледајте Меморија (вишезначна одредница).

Raimondo Madrazo: Стара сећања

Памћење или меморисање (меморија) јестe процес свесних бића у којем нервни систем трајно или привремено чува одређене податке. Памћење може бити такво да биће те податке може касније поново произвести (репродукција) или такво да се подаци не могу репродуковати него само препознати при поновном сусрету с њима (рекогниција).

Способност учења и меморисања има више еволутивних предности и oмогућава јединки да:

• препозна чланове сопствене групе и потенцијалне предаторе;
• препозна укусе хране која је енергетски богата и укусе који су повезани са отровним својствима;
• научи распоред објеката и лакше се оријентише и сналази у простору захваљујући чему памти место на коме је извор хране или опасности и сл.;
• предвиди догађаје у непосредној будућности на основу стеченог искуства и да им се благовремено прилагоди;
• избегава ситуације које су претходно повезане са претњом или непријатностима итд.

У ширем смислу, памћење се може односити на складиштење података у биолошким и техничким системима (на пример: рачунарска меморија).

Процес памћења може бити свестан и несвестан. Оно што памћење чини могућим је пластичност нервног система. Чак и неки организми далеко примитивнији од човека могу да памте. Способност памћења се код живих бића појавила еволуцијом нервног система.

Постоји више подела памћења. По једној од њих, памћење може бити сензорно, краткорочно (радно) и дугорочно. Сензорно памћење траје од дела секунде до пар секунди, краткорочно до пар минута, а дугорочно може трајати годинама или цео живот.

Памћење се још може поделити на декларативно и процедурално. Пример декларативног памћења је познавање чињеница. За њега је одговорна кора великог мозга (неокортекс). Процедурално памћење подразумева вештине које се обављају аутоматски, без посебног интелектуалног труда: пливање, вожња бицикла, плес. Овим активностима управљају субкортикалне структуре мозга.

Фазе памћења

У најширем могућем смислу појам меморије обухвата наше целокупно знање као и механизме:

• кодирања (усвајања),
• консолидације,
• складиштења и
• извлачења (призивања) меморијских садржаја.

Кодирање подразумева процесе трансформације улазне информације у меморијску репрезентацију, односно њено бележење у облику меморијског кода. Консолидација је процес постепеног учвршћивања знања и формирања трајније репрезентације у мозгу отпорне на ометање (интерференце) од стране других информација. Складиштење информација односи се на опстанак кодиране информације током времена, док је извлачење информација приступање меморијском трагу уз могућност демонстрације изведеног приступа.

Дакле, меморија обухвата како садржај тако и процесе који се изводе на њеном садржају. Ипак, важно је уочити да је у српском језику садржај најчешће означен термином “меморија”, док су процеси означени термином “памћење”.

Анатомија и физиологија памћења

За разлику од активности попут говора, моторике или слуха, не постоји посебан центар за памћење у мозгу. Памћење је резултат заједничког деловања више можданих регија.

Овде се поставља питање шта би био основни механизам памћења на нивоу неурона. Сећања су похрањена у спојевима нервних ћелија, такозваним синапсама. Међу 100 милијарди ћелија људског мозга постоји око 100 до 500 милијарди синапси. Многе од њих нису статичне, већ могу да се појављују и нестају, и да мењају ефикасност комуникације између суседних неурона. Ова особина се назива синаптичка пластичност. Доналд Хеб је био први научник који је тврдио да синапсе могу да мењају јачину везе међу неуронима. Ову теорију је експериментално потврдио Ерик Кандел, за шта је награђен Нобеловом наградом за медицину 2000.

Постоји више форми синаптичког пластицитета. Оне се разликују по правцу (јачање или слабљење дуж правца), трајању (краткорочни или дугорочни пластицитет), типу синапси (хомо или хетеро-синапсе) и по молекуларним механизмима деловања.

Активацијом синаптичких веза долази до биохемијских промена, које дугорочно могу да изазову структурне промене у повезаности неурона.

Поједине регије мозга се могу повезати са одређеним типовима памћења. То демонстрирају случајеви губитка памћења у случају повреда. Рецимо, краткотрајно памћење се реализује у префронталном кортексу. Дуготрајно памаћење заједнички остварују кортекс и субкортексне регије мозга.

Декларативно памћење

Декларативно памћење се остварује у целом неокортексу, при чему се епизоде памте највише у десној фронталној и темпоралној зони, док се значења памте у темпоралној зони.

Без обзира где је информација похрањена у мозгу, за њено репродуковање је кључан део мозга у и око хипокампуса. Медицински су забележени случајеви у којима је пацијентима са тешким случајевима епилепсије уклањан хипокампус у циљу лечења. Иако би захват постигао своју сврху, ови пацијенти би доживели антероградну амнезију, т. ј. сећали би се прошлости, али не би могли да запамте ништа ново.

Процедурално памћење

У овладавању рутинским процедурама учествују моторне и префронталне регије мозга, али су најзначајнији центри у малом мозгу и базалним ганглијама.

За емотивне успомене и за одмеравање бесних реакција најбитнију улогу игра амигдала.

Неке форме примитивног учења, попут условљавања, могуће је применити на животињама, чак и оним мање еволуционо напредним. Мали мозак је најважнији за ову врсту памћења.

Болести

• Амнезија
  • Ретроградна амнезија
  • Антероградна амнезија
  • Акутна амнезија
• Алцхајмерова болест
• Блокада памћења
• Деменција

Сећања и емоције

Процес у људском мозгу у коме искуство из прошлости изазива емоције се назива емоционална меморија. За проучавање ових феномена углавном се користе опити на животињама. Најчешћи су експерименти где се пацови условљавају страхом од непријатне стимулације.

Ова истраживања су доказала да се емотивно условљавање у мозгу реализује преко два механизма: субкортикално, т. ј. подсвесно (од таламуса до амигдале) и кортикално, т. ј. свесно (од таламуса, преко кортекса до амигдале). Несвесни тип је бржи (нешто се мрда, бојим се), али свесни тип има јаче дугорочно дејство (то је змија, може да ме уједе, боље да се склоним).

Неуротрансмитер глутаминат омогућава емотивно условљавање својим деловањем на таламус.

Патолошка нервоза је ненормална активност у амигдалли и хипокампусу. До ње долази када се безопасни стимулуси из околине погрешно тумаче као опасност. Један од типичних примера овог поремећаја је посттрауматски стрес. Услед неког страшног догађаја у прошлости (стварног или измишљеног), особа доживљава кошмарне снове, апатију и панични страх од одређених ситуација. Веома је вероватно да се оваква особа окрене злоупотреби алкохола или дрога.

Вежбање памћења

Некада се сматрало да је памћење, као мишиће, могуће вежбати. Сматрало се да је памћење једна од моћи људског духа која се може развијати ако се што више користи. Међутим, експериментално је доказано да вољним памћењем, тј. директним вежбањем памћења, нема никаквих побољшања у могућности памћења. Памћење је могуће побољшати унапређивањем саме технике памћења (мнемотехнике) или унапређивањем стања целокупног организма (у основи лежи обезбеђивање довољно кисеоника за мозак, на пример вежбањем и шетњама, затим узимањем више мањих оброка дневно у циљу спречавања зачепљења крвних судова, итд.) Светски рекорд у памћењу највећег броја бесмислених цифара у року од 5 минута је 396.

Види још

• Заборављање
• Култура памћења
• Мнемозина - титанка из грчке митологије, оличење памћења
• Мишљење
• Лоци метод

Литература

Loftus, Elizabeth; Shiffrin, R.M. (1975). Leading Questions and the Eyewitness Report. Washington: Academic Press. doi:10.1016/S0079-7421(08)60422-3. 

• Baddely, A. (2007). Working memory, thought, and action. Oxford: Oxford University Press.
• Eysenck, M.W. (2012). Fundamentals of cognition. New York: Psychology Press.
• Foerde, K., Poldrack, R.A. (2009). Procedural learning in humans. In L.R. Squire (Ed.), The new encyclopedia of neuroscience, Vol. 7 (pp. 1083-1091). Oxford, UK: Academic Press.
• Graf P., Schacter D.L. (1985). „Implicit and explicit memory for new associations in normal and amnesic subjects”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 11 (3): 501—518. PMID 3160813. doi:10.1037/0278-7393.11.3.501. 
• Schacter D.L., Addis D.R. (2007). „The cognitive neuroscience of constructive memory: Remembering the past and imagining the future”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 362 (1481): 773—786. PMC 2429996 . PMID 17395575. doi:10.1098/rstb.2007.2087. 
• Squire L.R. (2009). „Memory and brain systems: 1969–2009”. The Journal of Neuroscience. 29 (41): 12711—12716. PMC 2791502 . PMID 19828780. doi:10.1523/JNEUROSCI.3575-09.2009. 
• Szpunar K.K. (2010). „Episodic future thought: An emerging concept”. Perspectives on Psychological Science. 5 (2): 142—162. PMID 26162121. S2CID 8674284. doi:10.1177/1745691610362350. 
• Tulving E., Schacter D.L. (1990). „Priming and human memory systems”. Science. 247 (4940): 301—306. Bibcode:1990Sci...247..301T. PMID 2296719. S2CID 40894114. doi:10.1126/science.2296719. 
• Alberini C.M. (2005). „Mechanisms of memory stabilization: are consolidation and reconsolidation similar or distinct processes?”. Trends in Neurosciences. 28 (1): 51—56. PMID 15626497. S2CID 18339636. doi:10.1016/j.tins.2004.11.001. 
• Asimov, Isaac (1979). Life and time. New York: Avon Books.
• Brockmeier Jens (2010). „After the Archive: Remapping memory”. Culture & Psychology. 16 (1): 5—35. S2CID 145542078. doi:10.1177/1354067X09353212. 
• Byrne, J.H. (2007) Plasticity: new concepts, new challenges. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 77–82.
• Chapouthier, Georges, From the search for a molecular code of memory to the role of neurotransmitters: a historical perspective, Neural Plasticity, 2004, 11(3–4), 151–158
• Conrad C.D. (2010). „A critical review of chronic stress effects on spatial learning and memory. Progress”. Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 34 (5): 742—755. PMID 19903505. S2CID 41414240. doi:10.1016/j.pnpbp.2009.11.003. 
• Costa-Mattioli, M; et al. (2007). „eIF2α Phosphorylation Bidirectionally Regulates the Switch from Short- to Long-Term Synaptic Plasticity and Memory”. Cell. 129 (1): 195—206. PMC 4149214 . PMID 17418795. doi:10.1016/j.cell.2007.01.050. 
• Cowan, Nelson. 1995. Attention and Memory: An Integrated Frame Network. New York:Oxford university Press, pp. 167.
• Craik FI, Lockhart RS (1972). „Levels of processing: A framework for memory research”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior. 11 (6): 671—684. doi:10.1016/s0022-5371(72)80001-x. 
• Danziger, Kurt (2008). Marking the mind: A history of memory. Cambridge: Cambridge University Press.
• Dudai Y (2006). „Reconsolidation: the advantage of being refocused”. Current Opinion in Neurobiology. 16 (2): 174—178. PMID 16563730. S2CID 17549103. doi:10.1016/j.conb.2006.03.010. 
• Dudai, Y. (2007) Memory: It's all about representations. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 13–16.
• Eysenck MW, Eysenck MC (1980). „Effects of processing depth, distinctiveness, and word frequency on retention”. British Journal of Psychology. 71 (2): 263—274. PMID 7378660. doi:10.1111/j.2044-8295.1980.tb01743.x. 
• Fivush, Robyn and Neisser, Ulric (1994). The remembering self: Construction and accuracy in the self-narrative. New York: Cambridge University Press.
• Fransen E.; Alonso A.A.; Hasselmo M.E. (2002). „simulations of the role of the muscarinic-activated calcium-sensitive non-specific cation current I(NCM) in entorhinal neuronal activity during delayed matching tasks”. Journal of Neuroscience. 22 (3): 1081—1097. PMC 6758499 . PMID 11826137. doi:10.1523/JNEUROSCI.22-03-01081.2002 . 
• Jensen O.; Lisman J.E. (2005). „Hippocampal sequence-encoding driven by a cortical multi-item working memory buffer”. Trends in Neurosciences. 28 (2): 67—72. PMID 15667928. S2CID 11847067. doi:10.1016/j.tins.2004.12.001. 
• Hacking, I. (1996). Memory science, memory politics. In P. Antze & M. Lambek (Eds.), Tense past: Cultural essays in trauma and memory (pp. 67–87). New York & London: Routledge.
• LeDoux J.E. (2007) Consolidation: Challenging the traditional view. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 171–175.
• Mandler, G. (1967). "Organization and memory". In K.W. Spence & J.T. Spence (Eds.), The psychology of learning and motivation: Advances in research and theory. Vol. 1, pp. 328–372. New York: Academic Press.
• Mandler G (2011). „From association to organization”. Current Directions in Psychological Science (Submitted manuscript). 20 (4): 232—235. S2CID 145553047. doi:10.1177/0963721411414656. 
• Middleton, David and Brown, Steven (2005). The social psychology of experience: Studies in remembering and forgetting. London: Sage.
• Moscovitch, M. (2007) Memory: Why the engram is elusive? In: Roediger, H. L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S. M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 17–21.
• Nader K.; Schafe G.E.; LeDoux J.E. (2000b). „The labile nature of consolidation theory”. Nature Reviews Neuroscience. 1 (3): 216—219. PMID 11257912. S2CID 5765968. doi:10.1038/35044580. 
• Olick, Jeffrey K., Vered Vinitzky-Seroussi, & Levy, Daniel (Eds.) (2010). The collective memory reader. Oxford University Press.
• Palmere M.; Benton S.L.; Glover J.A.; Ronning R. (1983). „Elaboration and the recall of main ideas in prose”. Journal of Educational Psychology. 75 (6): 898—907. doi:10.1037/0022-0663.75.6.898. 
• Ranganath C.; Blumenfeld R.S. (2005). „Doubts about double dissociations between short- and long-term memory”. Trends in Cognitive Sciences. 9 (8): 374—380. PMID 16002324. S2CID 17203344. doi:10.1016/j.tics.2005.06.009. 
• Russell, Julia; Cardwell, Mike; Flanagan, Cara (2005). Angels on Psychology: Companion Volume. Cheltenham, U.K: Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-9463-8. 
• Sara S.J. (2000). „Retrieval and reconsolidation: toward a neurobiology of remembering”. Learning and Memory. 7 (2): 73—84. PMID 10753974. doi:10.1101/lm.7.2.73 . 
• Schacter, Daniel L. (2002). The seven sins of memory: How the mind forgets and remembers. Boston: Houghton Mifflin.
• Schwabe L.; Wolf O.T. (2010). „Learning under stress impairs memory formation”. Neurobiology of Learning and Memory. 93 (2): 183—188. PMID 19796703. S2CID 38765943. doi:10.1016/j.nlm.2009.09.009. 
• Schwabe L.; Wolf O.T. (2009). „The context counts: Congruent learning and testing environments prevent memory retrieval impairment following stress”. Affective & Behavioral Neuroscience. 9 (3): 229—236. PMID 19679758. doi:10.3758/CABN.9.3.229 . 
• Schwabe L.; Bohringer A.; Wolf O.T. (2009). „Stress disrupts context-dependent memory”. Learning and Memory. 16 (2): 110—113. PMID 19181616. doi:10.1101/lm.1257509 . 
• Semon, R. (1904). Die Mneme. Leipzig: Wilhelm Engelmann.
• Suzuki, W.A. (2007). "Working memory: Signals in the brain". In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 147–150.
• Tyler SW, Hertel PT, McCallum MC, Ellis HC (1979). „Cognitive effort and memory”. Journal of Experimental Psychology: Human Learning & Memory. 5 (6): 607—617. doi:10.1037/0278-7393.5.6.607. 
• Eichenbaum Howard (2008-03-26). „PDF”. Scholarpedia. 3 (3): 1747. Bibcode:2008SchpJ...3.1747E. doi:10.4249/scholarpedia.1747 . 

Спољашње везе

• Чланак Станфордске енциклопедије о памћењу
• Медицинске информације о памћењу
• Увод у теорију памћења