Пређи на садржај

Мала Сундска острва

С Википедије, слободне енциклопедије
Мала Сундска острва
Kepulauan Nusa Tenggara
Kepulauan Sunda Kecil
Мала Сундска острва
Географија
ЛокацијаЈугоисточна Азија
Југозападни Пацифик
АрхипелагСундска острва
Укупно острва975
Најважнија острваБали, Ломбок, Сумбава, Сумба, Флорес, Тимор
Највиши врхПланина Ринџани
Администрација
Мапа Малих Сундских острва, источно од Јаве
Карта Малих Сундских острва
Сателитски снимак Малих Сундских острва

Мала Сундска острва, често названи и Мали Сунди су архипелаг у малајском архипелагу. Заједно с Великим Сундским острвима чине Сундска острва.[1]

То је група од шест већих и великог броја мањих и веома малих острва источно од Јаве. Укупна површина им је око 87.700 км², а број становника је око 12 милиона. Највећа острва су (од запада према истоку): Бали, Ломбок, Сумбава, Флорес и Тимор, а јужно од Флореса је Сумба.

На источном делу Тимора налази се самостална држава Источни Тимор којој припада још и западнотиморска енклава Окуси-Амбено и мала острва Атауро и Јако. Остатак острва припада Индонезији и део је регије Нуса Тенгара, што на индонежанском језику значи „југоисточна острва“, која се дели на провинције Бали, Источна Нуса Тенгара и Западна Нуса Тенгара.

Мала Сундска острва су вулканског порекла, па су сва острва брдовита. Највиша тачка ове скупине је врх Риндјани, 3.725 m, на Ломбоку. Главне пољопривредне културе су пиринач и кафа. Од природних богатстава на острвима има нафте, гвожђа, мангана и бакра.

Геологија

[уреди | уреди извор]

Мала Сундска острва се састоје од два геолошки различита архипелага.[2] Северни архипелаг, који укључује Бали, Ломбок, Сумбаву, Флорес и Ветар, је вулканског порекла. Одређени број ових вулкана, попут планине Ринџани на Ломбоку, још увек је активан док су други, као што је Иликедека на Флоресу, изумрли. Северни архипелаг је почео да се формира током плиоцена, пре око 15 милиона година, као резултат колизије између Аустралијске и Евроазијске плоче.[2] Острва јужног архипелага, међу којима су Сумба, Тимор и Бабар, нису вулканска и изгледа да припадају Аустралијској плочи.[3] Геологија и екологија северног архипелага деле сличну историју, карактеристике и процесе са јужним Малучким острвима Малуку, која настављају исти острвски лук на истоку.

Постоји дуга историја геолошког проучавања ових региона још од индонежанских колонијалних времена; међутим, геолошка формација и прогресија нису у потпуности схваћени, а теорије о геолошкој еволуцији острва су се у великој мери промениле током последњих деценија 20. века.[4]

Лежећи на судару две тектонске плоче, Мала Сундска острва чине неке од геолошки најсложенијих и најактивнијих региона на свету. Провинција Бали је једина провинција која се налази на Сундској плочи и која се не налази у региону Валасија и која је западно од Воласове линије.[4]

Постоји велики број вулкана који се налазе на Малим Сундским острвима.[5]

Екорегије

[уреди | уреди извор]

Мала Сундска острва су подељена на шест екорегија:[6]

Претње и очување

[уреди | уреди извор]

Више од половине првобитне вегетације острва је очишћено за садњу пиринча и других усева, за насељавање и последичним шумским пожарима. Само Сумбава сада садржи велику површину нетакнуте природне шуме, док су Комодо, Ринка и Падар сада заштићени као Национални парк Комодо.

Док многи еколошки проблеми погађају мала острва и велике копнене масе, мала острва имају своје посебне проблеме и веома су изложена спољним силама. Развојни притисци на мала острва су све већи, иако се њихови ефекти не предвиђају увек. Иако је Индонезија богато обдарена природним ресурсима, ресурси малих острва Нуса Тенгара су ограничени и специјализовани; штавише, људски ресурси су посебно ограничени.[7]

Општа запажања[8] о малим острвима која се могу применити на Нуса Тенгару укључују:[7]

  • Већи део копнене масе биће погођен вулканском активношћу, земљотресима, одронима и оштећењем циклона;
  • Већа је вероватноћа да ће клима утицати на море;
  • Сливови су мањи, а степен ерозије већи;
  • Већи део копнене масе чине приобална подручја;
  • Виши степен еколошке специјализације, укључујући већи удео ендемских врста у целокупној заједници депауперата;
  • Друштва могу задржати снажан осећај културе која се развила у релативној изолацији;
  • Већа је вероватноћа да ће становништво малих острва бити погођено економским миграцијама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Badak Sunda dan Harimau Sunda.”. "[...] Mr. M. Yamin yang pada 1950-an ketika menjadi Menteri P.P. dan K. mengganti istilah Kepulauan Sunda Kecil menjadi Kepulauan Nusa Tenggara. Sebab, istilah Kepulauan Sunda Kecil diganti dengan Kepulauan Nusa Tenggara, maka istilah Kepulauan Sunda Besar juga tidak lagi digunakan dalam ilmu bumi dan perpetaan nasional Indonesia – meskipun dalam perpetaan Internasional istilah Greater Sunda Islands dan Lesser Sunda Islands masih tetap digunakan." - Ajip Rosidi: Penulis, budayawan. Pikiran Rakyat, 21 August 2010. Архивирано из оригинала 8. 7. 2015. г. Приступљено 7. 7. 2015. 
  2. ^ а б Audley-Charles, M.G. (1987). „Dispersal of Gondwanaland: relevance to evolution of the Angiosperms”. Ур.: Whitmore, T.C. Biogeographical Evolution of the Malay Archipelago. Oxford Monographs on Biogeography 4. Oxford: Clarendon Press. стр. 5—25. ISBN 0-19-854185-6. 
  3. ^ Veevers, J.J. (1991) "Phanerozoic Australia in the changing configuration of ProtoPangea through Gondwanaland and Pangea to the present dispersed continents" Australian Systematic Botany 4: pp. 1–11
  4. ^ а б Monk, K.A.; Fretes, Y.; Reksodiharjo-Lilley, G. (1996). The Ecology of Nusa Tenggara and Maluku. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. стр. 9. ISBN 962-593-076-0. 
  5. ^ „Volcanoes of Indonesia: Lesser Sunda Islands”. Global Volcanism Program. Smithsonian National Museum of Natural History. Приступљено 1. 1. 2013. 
  6. ^ Wikramanayake, Eric; Eric Dinerstein; Colby J. Loucks; et al. (2002). Terrestrial Ecoregions of the Indo-Pacific: a Conservation Assessment. Washington, DC: Island Press
  7. ^ а б Monk, Fretes & Reksodiharjo-Lilley 1996, стр. 1
  8. ^ Beller, W., P. d'Ayala, and P. Hein. 1990. Sustainable development and environmental management of small islands. Paris and New Jersey: United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organisation and Parthenon Publishing Group Inc.; Hess, A, 1990. Overview: sustainable development and environmental management of small islands. In Sustainable development and environmental management of small islands. eds W. Beller, P. d'Ayala, and P. Hein, Paris and New Jersey: United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organisation and Parthenon Publishing Group Inc. (both cited in Monk)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]