Индустрија вуне — разлика између измена
м Бот: исправљена преусмерења |
Нема описа измене |
||
| Ред 2: | Ред 2: | ||
Прва [[фабрика]] овог типа у [[Србија|Србије]] отворена је у [[Топчидер]]у [[1850|1850.]] године (''Војничка сукна и ћебади''), затим у [[Ужице|Ужицу]] и [[Параћин]]у [[1880|1880.]] Најзначајнија фабрика отворена је [[1896|1896.]] године у [[Лесковац|Лесковцу]] (данашњи вунарски комбинат „Летекс“), чијим су капиталом основане бројне радионице широм Београда. Осим поменутих значајни произвођачи су и „Слобода“ — [[Кула]], „Грделица“ — [[Грделица]], „Вучје“ — [[Вучје]] и др. Годишња производња вуне у Србији износи око 4 хиљаде тона. |
Прва [[фабрика]] овог типа у [[Србија|Србије]] отворена је у [[Топчидер]]у [[1850|1850.]] године (''Војничка сукна и ћебади''), затим у [[Ужице|Ужицу]] и [[Параћин]]у [[1880|1880.]] Најзначајнија фабрика отворена је [[1896|1896.]] године у [[Лесковац|Лесковцу]] (данашњи вунарски комбинат „Летекс“), чијим су капиталом основане бројне радионице широм Београда. Осим поменутих значајни произвођачи су и „Слобода“ — [[Кула]], „Грделица“ — [[Грделица]], „Вучје“ — [[Вучје]] и др. Годишња производња вуне у Србији износи око 4 хиљаде тона. |
||
==Прича== |
|||
До почетка 18. века, прилично напорна текстилна индустрија развијала се углавном уметничким импровизованим методама у радионицама и код куће. Дуго су лидери у производњи природних тканина и производа од њих били густо насељени региони Истока (Перзија, Кина, Египат). Текстилни производи из ових земаља већ су дуго важан извозни производ у Европу.<ref>[http://www.shkurkin.ru/meha-shkurki/shkura-ovchini.html Историја вунене индустрије.]</ref> |
|||
==Види још== |
==Види још== |
||
* [[Текстилна индустрија]] |
* [[Текстилна индустрија]] |
||
* [[Вуна]] |
* [[Вуна]] |
||
== Напомене == |
|||
{{reflist}} |
|||
==Литература== |
==Литература== |
||
Верзија на датум 13. март 2020. у 00:23
Индустрија вуне или вунарска индустрија бави се прерадом и производњом арикала од вуне, за потребе становништва. Вуна се користила још у далекој прошлости, пре око 35.000 година, судећи према остацима пронађеним у пећинама Грузије. Данас су највећи произвођачи вунарских продуката Аустралија (мерино), Кина и Нови Зеланд, са укупним уделом од преко 50% светске производње.
Прва фабрика овог типа у Србије отворена је у Топчидеру 1850. године (Војничка сукна и ћебади), затим у Ужицу и Параћину 1880. Најзначајнија фабрика отворена је 1896. године у Лесковцу (данашњи вунарски комбинат „Летекс“), чијим су капиталом основане бројне радионице широм Београда. Осим поменутих значајни произвођачи су и „Слобода“ — Кула, „Грделица“ — Грделица, „Вучје“ — Вучје и др. Годишња производња вуне у Србији износи око 4 хиљаде тона.
Прича
До почетка 18. века, прилично напорна текстилна индустрија развијала се углавном уметничким импровизованим методама у радионицама и код куће. Дуго су лидери у производњи природних тканина и производа од њих били густо насељени региони Истока (Перзија, Кина, Египат). Текстилни производи из ових земаља већ су дуго важан извозни производ у Европу.[1]
Види још
== Напомене ==
Литература
- Павловић, М. (1998): Географија Југославије II, Савремена администрација, Београд
