Инфекција мокраћних путева — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Updated translation from English by translators without borders (Milena Taylor).
(нема разлике)

Верзија на датум 10. јануар 2014. у 20:27

Шаблон:Good article

Urinary tract infection
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностурологија
МКБ-10N39.0
МКБ-9-CM599.0
DiseasesDB13657
MedlinePlus000521
eMedicineemerg/625 emerg/626
Patient UK[https://patient.info/doctor/urinary-tract-infection-in-adults urinary-tract-infection-in-adults Инфекција мокраћних путева]
MeSHD014552

Инфекција уринарног тракта (ИУТ) је бактеријска инфекција која погађа део уринарни тракт. Када погађа доњи део уринарног тракта позната је као обични циститис (инфекција бешике) а када погађа горњи део уринарног тракта позната је као пијелонефритис (инфекција бубрега). Симптоми инфекције доњег дела уринарног тракта укључују болно мокрење и често мокрење, нагон за мокрењем (или једно и друго), док симптоми пијелонефритиса поред симптома инфекције доњег дела УТ укључују грозницу и бол у слабинама. Код старих и веома младих, симптоми могу бити нејасни и неодређени. Главни узрочник оба типа је Ешерихија коли, међутим друге бактерије, вирусии или гљивице ретко али могу бити узрочници.

Инфекције уринарног тракта се чешће дешавају код жена него код мушкараца, при чему половина жена има инфекцију бар једном у животу. Рецидиви су чести. У факторе ризика спадају женска анатомија, сексуални однос и породична историја. После пијелонефритиса, ако до њега дође, обично следи инфекција бешике али она може бити проузрокована инфекцијом која се преноси крвљу. Дијагноза код веома младих жена се може установити само на основу симптома. Код оних са нејасним симптомима, дијагноза може бити тешка јер бактерије могу бити присутне и без инфекције. У компликованим случајевима или када је терапија неуспешна може бити корисна уринокултура. Код оних са честим инфекцијама, ниска доза антибиотика се може узети као превентивна мера.

У некомпликованим случајевима, инфекције уринарног тракта се лако могу лечити кратком терапијом антибиотика, мада је све већа резистентност на многе антибиотике који су се некада користили за лечење овог стања. У компликованијим случајевима, дужа терапија или интравенска примена антибиотика могу бити потребни, а ако се симптоми не побољшају за два или три дана, потребно је даље дијагностичко тестирање. Код жена, инфекције уринарног тракта су најчешћи облик бактеријске инфекције, са развојем инфекције уринарног тракта од 10% годишње.

Знаци и симптоми

Урин може садржати гној (стање које је познато као пиурија) као што се види код особе са сепсом због инфекције уринарног тракта.

Инфекција доњег дела уринарног тракта се такође назива и инфекција бешике. Најчешћи симптоми су пецкање приликом мокрења и потреба за честим мокрењем (нагон за мокрење) у одсуству вагиналног секрета и значајног бола.[1] Ови симптоми могу да варирају од благих до јаких[2] и код здравих жена трају у просеку шест дана.[3] Бол изнад пубичне кости или у доњем делу леђа може бити присутан. Људи који имају инфекцију горњег дела уринарног тракта, или пијелонефритис, могу имати бол у слабинама, грозницу, или мучнину и повраћање поред класичних симптома инфекције доњег дела уринарног тракта.[2] Урин ретко може изгледати крваво[4] или садржати видљиву пиурију (гној у урину).[5]

Код деце

Код млађе деце, једини сиптом инфекције уринарног тракта (ИУТ) може бити грозница. Због недостатка очигледнијих симптома, када се код девојчица млађих од две године или необрезаних дечака млађих од годину дана јави грозница, многа медицинска удружења препоручују да се уради уринокултура. Одојчад може слабије да једе, повраћа, више спава, или да покаже знаке жутице. Код старије деце, може доћи до новог јављања уринарне инконтиненције (невољног истицања урина).[6]

Код старијих особа

Симптоми инфекције уринарног тракта често недостају у старијих.[7] Могу се нејасно испољити само инконтиненција, промена менталног стањаили мучнина, као једини симптоми.[2] Док се код неких случајева као први симптом утврђује здравственим радником сепса, инфекција крви.[4] Дијагнозу може закомпликовати чињеница да многи старији људи већ имају инконтиненцију или деменцију.[7]

Узрок

E. коли је узрочник 80–85% инфекција уринарног тракта, при чему је Стафилококус сапрофитикус узрочник у 5–10%.[1] Ретко може бити проузрокована виралним или гљивичниминфекцијама.[8] У друге бактеријске узрочнике се убрајају:Клебсијела, Протеус, Псеудомонас, и Ентеробактер. Оне нису честе и обично се доводе у везу са абнормалностима уринарног система или уринарном катетеризацијом.[4] Инфекције уринарног тракта које су проузроковане Стафилококус ауреус-ом се обично јављају као секундарне инфекције код крвно преносивих инфекција.[2]

Секс

Код младих сексуално активних жена, сексуална активност је узрок 75–90% инфекција бешике, при чему је ризик за инфекцију повезан са учесталошћу сексуалних односа.[1] Термин „циститис меденог месеца“ се примењује за појаву честих ИУТ почетком брака. У постменопаузалнежене, сексуална активност не утиче на ризик за развијање ИУТ. Употреба спермицида, независно од учесталости секса, повећава ризик од ИУТ.[1]

Жене су подложније ИУТ од мушкараца зато што је, код жена, уретра много краћа и ближа чмару.[9] Будући да се ниво естрогена код жене смањује са менопаузом, њен ризик од инфекције уринарног тракта се повећава због губитка заштитне вагиналне флоре.[9]

Уринарни катетери

Уринарна катетеризација повећава ризик од инфекције уринарног тракта. Ризик од бактериурије (бактерија у мокраћи) је између три до шест процената дневно и профилактички антибиотици не делују у смањивању симптоматских инфекција.[9] Ризик од надовезаних инфекција се може умањити извођењем катетеризације само када је то неопходно, коришћењем асептичке технике за постављање катетера, и одржавање несметане затворене дренаже катетера.[10][11][12]

Друго

Предиспозиција за инфекцију бешике може бити наследна. У друге чиниоце ризика убрајају се дијабетес,[1] необрезаност, и увећана простата.[2] Компликујући фактори су прилично нејасни и укључују предиспонирајуће анатомске, функционалне, или метаболичке абнормалности. Компликована ИУТ је тежа за лечење и обично захтева агресивнију процену, лечење и праћење.[13] Код деце ИУТ су повезане са везико-уретралним рефлуксом (абнормално кретање мокраће из бешике у мокраћоводе или бубреге) и затвор.[6]

Особе са повредом кичмене мождине имају већи ризик од инфекције уринарног тракта једним делом због хроничне употребе катетера, а другим делом због дисфункције при мокрењу.[14] То је најчешћи узрок инфекције у овој популацији, као и најчешћи узрок хоспитализације.[14]Поред тога, употреба сока од бруснице или додатка исхрани од бруснице изгледа да је неделотворна у превенцији и лечењу код ове популације.[15]

Патогенеза

Бактерије које проузрокују инфекције уринарног тракта обично улазе у бешику кроз уретру. Међутим, до инфекције може доћи и преко крви или лимфе. Верује се да се бактерије обично преносе у уретру из црева, при чему жене су склоне већем ризику због своје анатомије. По уласку у бешику, E. кoли може да се причврсти за зид бешике и да образује биофилм који је отпоран на имунолошки одговор тела.[4]

Превенција

Бројне мере које нису потврђене да утичу на учесталост ИУТ укључују: употребу контрацептивних пилула или кондома, мокрење одмах након полног односа, врста доњег веша који се користи, методе личне хигијене које се користе након мокрења или велике нужде, или да ли се особа обично купа или тушира.[1] Слично, нема доказа у вези са задржавањем мокраће, коришћењем тампона, и иригатора.[9]

Онима са честим инфекцијама уринарног тракта који користе спермицид или дијафрагму као контрацептивну методу, саветује се да користе алтернативне методе.[4] (Сок или капсуле) од бруснице могу да смање учесталост код оних са честим инфекцијама,[16][17] али дугорочна толеранција је питање[16] везано за гастроинтестиналне проблеме који се јављају код више од 30%.[18] Употреба два пута дневно може бити далеко делотворнија него употреба једном дневно.[19] По подацима до 2011. године, интравагинални пробиотици захтевају даље изучавање да би се утврдило да ли су корисни.[4] Употреба кондома без спермицида или коришћење контрацептивних пилула, не повећавају ризик за некомпликовану инфекцију уринарног тракта.[20]

Лекови

За оне код којих се инфекције понављају, делотворна је продужена свакодневна терапија антибиотицима.[1]У лекове који се често користе спадају нитрофурантоин и триметоприм/сулфаметоксазол.[4]Метенамин је друго средство које се често користи у ову сврху, будући да у бешици где је слаба киселост, производи формалдехид на који се не развија отпорност.[21] У случајевима где су инфекције повезане са полним односима, узимање антибиотика након истих може бити корисно.[4] Код постменопаузалних жена,констатовано је да локални вагинални естроген смањује рецидив инфекције. За разлику од локалних крема, употреба вагиналног естрогена у виду чепићи се није показала корисном тако као ниске дозе антибиотика.[22] По подацима из 2011. ради се на развоју једног броја вакцина.[4]

Код деце

Доказ да превентивни антибиотици смањују инфекције уринарног тракта код деце је слаб.[23]Међутим, рецидив инфекција УТ је ретко узрочник даљих бубрежних проблема ако нема фундаменталних абнормалности бубрега, што доводи до мање од трећине процента (0.33%) хроничног обољења бубрега код одраслих.[24]


Дијагноза

Многоструки бацили (штапићасте бактерије, овде приказане као црне и пасуљастог облика) приказани су између белих крвних зрнаца при микроскопирању урина. Ове промене указују на инфекцију уринарног тракта.

У једноставним случајевима, дијагноза се може поставити и терапија дати на основу симптома без даљег лабораторијског потврђивања. У компликованим или дискутабилним случајевима, може бити корисно да се дијагноза потврди путем анализе урина, којом се тражи присуство нитрита у урину, белих крвних зрнаца (леукоцита), или леукоцитне естеразе. Другим испитивањем, микроскопирањем урина, тражи се присуство црвених крвних зрнаца, белих крвних зрнаца, или бактерија. култура урина се сматра позитивном ако је број бактеријских колонија већи или једнак 103 јединица за формирање колоније по mL карактеристичног организма уринарног тракта. Такође,помоћу ових култура се може испитати осетљивост на антибиотике, што их чини корисним приликом избора антиобиотске терапије. Међутим, антибиотска терапија може помоћи и женама које имају негативне културе.[1] Будући да код старијих особа симптоми могу бити нејасни, тешко је поставити дијагнозу без поузданог испитивања.[7]

Класификација

Инфекција уринарног тракта може захватити само доњи део уринарног тракт, када је позната као инфекција бешике. Алтернативно, може захватити горњи део уринарни тракт, када је позната као пијелонефритис. Ако урин садржи значајну количину бактерије али нема симптома, стање је познато као асимптоматска бактериурија. [2] Ако инфекција уринарног тракта захвата горњи део тракта , и особа има шећерну болест, трудна је, мушкарац је, или је имунокомпромитована, сматра се компликованом.[3][4] У супротном, ако је жена здрава и у пременопаузи сматра се некомпликованом.[3] Код деце са инфекцијом уринарног тракта која је повезана са грозницом, се сматра је то инфекција горњег уринарног тракта.[6]

Код деце

Да би се поставила дијагноза инфекције уринарног тракта код деце, обавезна је позитивна уринокултура. Контаминација поставља често изазов у зависности од метода за прикупљање узорка, стога се граница 105 CFU/mL користи за „чисто“ узимање узорка средњег млаза, 104 CFU/mL користи за узорке прикупљене катетером, и 102 CFU/mL користи за супрапубичну аспирацију (узорак се узима директно из бешике иглом). Светска здравствена организација обесхрабрује коришћење "кесица за урин" за прикупљање узорака због високе стопе контаминације, те је катетеризација преферирана метода код деце која нису научила да користе ношу. Неки, као што је Америчка академија за педијатрију препоручују ренални ултразвук и цистоуретрограм мокрења (посматрање уретре и бешике док особа мокри рентгенским зрацима у стварном времену) код деце млађе од две године која су имала инфекцију уринарног тракта. Међутим, због тога што не постоји ефикасно лечење ако се пронађу проблеми, други као што је Национални институт за клиничку изузетност препоручују само рутинско снимање код деце млађе од шест месеци или оне која имају неуобичајене налазе.[6]

Диференцијална дијагноза

Код жена са цервицитисом (запаљењем грлића материце) или вагинитисом (запаљењем вагине) и код млађих мушкараца са симптомима ИУТ, узрочник може бити инфекција Хламидијом трахоматис или Најсерија гонореје'.[2][25] Вагинитис такође може бити проузрокован гљивичном инфекцијом.[26] Интерстицијални циститис (хронични бол у бешици) се може разматрати код људи који доживљавају вишеструке епизоде са симптомима ИУТ при чему уринокултура остаје негативна и не поправља се антибиотицима.[27] Простатитис (запаљење простате) се може узети у обзир у диференцијалној дијагнози.[28]

Лечење

Главни ток лечења је антибиотицима. Феназопиридин се повремено прописује током првих неколико дана уз антибиотике да помогне код пецкања и нагона који се понекад осећа током инфекције бешике.[29] Међутим, не препоручује се рутински због сигурносних разлога везаних за његову употребу, нарочито због повишеног ризика за метемоглобинемију(виши ниво од нормалног метемоглобина у крви).[30] Ацетаминофен (парацетамол) се може користити за грозницу.[31]

Жене са рекурентним једноставним ИУТ могу имати користи од самолечења, по појави симптома, са медицинским праћењем, само ако иницијална терапија није успешна. Рецепт за антибиотике се може предати апотекару телефоном.[1]

Некомпликована инфекција

Некомпликоване инфекције се могу дијагностиковати и лечити само на основу симптома.[1] Орални антибиотици као што су триметоприм/сулфаметоксазол (TMP/SMX), цефалоспорини, нитрофурантоин, или флуорокинолон знатно скраћују време оздрављења при чему су сви подједнако ефикасни.[32] Тродневно лечење триметопримом, TMP/SMX, или флуорокинолоном је обично довољно, док нитрофурантоин захтева 5–7 дана.[1][33] Уз терапију, симптоми треба да се поправе у току 36 сати.[3] Око 50% људи ће оздравити без терапије за неколико дана или недеља.[1] Америчко друштво за инфективне болести не препоручује флуорокинолон као прву терапију због забринутости да ће се створити резистентност на ову групу лекова.[33] Упркос овој предосторожности, резистентност се донекле развила на све ове лекове због њихове широке употребе.[1] Сам триметоприн се сматра еквивалентом TMP/SMX у неким земљама.[33] Код једноставних ИУТ, деца често реагују на тродневну терапију антибиотицима.[34]

Пијелонефритис

Пијелонефритис се лечи агресивније од једноставне инфекције бешике, или дужом употребом оралних антибиотика или интравенским антибиотицима.[35] Седмодневно орално узимање флуорокинолона ципрофлоксацина се обично користи у областима где је стопа резистентности мања од 10%.Ако су стопе локалне резистентности веће од 10%, често се прописује доза интравенског цетриаксона. Код оних, који испољавају озбиљније симптоме, може бити потребан пријем у болницу ради терапије антибиотицима.[35] Компликације као што су уринарна опструкција, због камена у бубрегу, се може размотрити ако се симптоми не поправе за два до три дана коришћења терапије.[2][35]

Епидемиологија

Инфекције уринарног тракта су најчешће бактеријске инфекције код жена.[3] Дешавају се често код жена старости од 16 до 35 година, при чему 10% жена добија инфекцију годишње а 60% имају инфекцију некада у животу.[1][4] Инфекција се често враћа, при чему готово половина људи има другу инфекцију у току године. Инфекције уринарног тракта се јављају четири пута чешће код жена него код мушкараца.[1] Оне су најчешћи узрок болничких инфекција што објашњава просек од 40%.[36] Стопа асимптоматских бактерија у урину се повећава са узрастом, од два до седам процената код жена у репродуктивном периоду до чак 50% код старијих жена у старачким домовима. [9]Стопа асимптоматских бактерија у урину је међу мушкарцима старијим од 75 година 7-10%.[7]

Инфекције уринарног тракта се могу јавити код 10% људи у детињству.[4] Међу децом инфекције уринарног тракта су најчешће код необрезаних дечака млађих од три месеца, за којима следе девојчице млађе од годину дана.[6] Међутим, процена учесталости код деце у многоме варира. У групи деце са грозницом, у распону од рођења до две године, два до 20% имају дијагнозу ИУТ.[6]

Друштво и култура

У Сједињеним Државама, рачуна се да због инфекције уринарног тракта има седам милиона посета ординацијама, милион посета одељењима хитне помоћи, и сто хиљада хоспитализација сваке године.[4] Трошкови ове инфекције су значајни како у погледу изгубљеног времена на раду тако и због трошкова медицинске неге. У Сједињеним Државама директни трошкови лечења се процењују на 1,6 милијарди УСД годишње.[36]

Историја

Инфекције уринарног тракта се описују од древних времена са првим документованим описом у Еберовом папирусу који потиче приближно из 1550. године п.н.е.[37] Египћани је описују како „шаље ватру из бешике“.[38] До ефикасног лечења се дошло тек са развојем и доступношћу антибиотика 1930-их, а до тада се препоручивало лековито биље,пуштање крви и друго.[37]

У трудноћи

Инфекције уринарног тракта су разлог за већу забринутост у трудноћи због повећаног ризика за бубрежне инфекције. Током трудноће, повишен ниво прогестерона повећава ризик за смањен мишићни тонус уретера и бубрега, што доводи до веће вероватноће за рефлукс, при чему се урин враћа кроз уретере до бубрега. Иако труднице немају повећан ризик за асимптоматску бактериурију, ако је бактериурија присутна имају ризик од 25-40% за бубрежну инфекцију.[9] Тако ако испитивање урина покаже знаке инфекције – чак и без симптома – препоручује се терапија.Цефалексин или нитрофурантоин се обично користе јер се углавном сматрају безбедним у трудноћи.[39] Бубрежна инфекција током трудноће може довести до превременог порођаја или прееклампсије (стања повишеног крвног притиска а бубрежна дисфункција током трудноће може довести до конвулзија).[9]

Референце

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Nicolle LE (2008). „Uncomplicated urinary tract infection in adults including uncomplicated pyelonephritis”. Urol Clin North Am. 35 (1): 1—12, v. PMID 18061019. doi:10.1016/j.ucl.2007.09.004. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж Lane, DR (2011 Aug). „Diagnosis and management of urinary tract infection and pyelonephritis.”. Emergency medicine clinics of North America. 29 (3): 539—52. PMID 21782073. doi:10.1016/j.emc.2011.04.001.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ а б в г д Colgan, R (2011-10-01). „Diagnosis and treatment of acute uncomplicated cystitis.”. American family physician. 84 (7): 771—6. PMID 22010614.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Salvatore, S (2011 Jun). „Urinary tract infections in women.”. European journal of obstetrics, gynecology, and reproductive biology. 156 (2): 131—6. PMID 21349630. doi:10.1016/j.ejogrb.2011.01.028.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ Arellano, Ronald S. Non-vascular interventional radiology of the abdomen. New York: Springer. стр. 67. ISBN 978-1-4419-7731-1. 
  6. ^ а б в г д ђ Bhat, RG (2011 Aug). „Pediatric urinary tract infections.”. Emergency medicine clinics of North America. 29 (3): 637—53. PMID 21782079. doi:10.1016/j.emc.2011.04.004.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ а б в г Woodford, HJ (2011 Feb). „Diagnosis and management of urinary infections in older people.”. Clinical medicine (London, England). 11 (1): 80—3. PMID 21404794.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  8. ^ Amdekar, S (2011 Nov). „Probiotic therapy: immunomodulating approach toward urinary tract infection.”. Current microbiology. 63 (5): 484—90. PMID 21901556. doi:10.1007/s00284-011-0006-2.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  9. ^ а б в г д ђ е Dielubanza, EJ (2011 Jan). „Urinary tract infections in women.”. The Medical clinics of North America. 95 (1): 27—41. PMID 21095409. doi:10.1016/j.mcna.2010.08.023.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  10. ^ Nicolle LE (2001). „The chronic indwelling catheter and urinary infection in long-term-care facility residents”. Infect Control Hosp Epidemiol. 22 (5): 316—21. PMID 11428445. doi:10.1086/501908. 
  11. ^ Phipps S, Lim YN, McClinton S, Barry C, Rane A, N'Dow J (2006). Phipps, Simon, ур. „Cochrane Database of Systematic Reviews”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD004374. PMID 16625600. doi:10.1002/14651858.CD004374.pub2.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  12. ^ Gould CV, Umscheid CA, Agarwal RK, Kuntz G, Pegues DA (2010). „Guideline for prevention of catheter-associated urinary tract infections 2009”. Infect Control Hosp Epidemiol. 31 (4): 319—26. PMID 20156062. doi:10.1086/651091. 
  13. ^ Infectious Disease, Chapter Seven, Urinary Tract Infections from Infectious Disease Section of Microbiology and Immunology On-line. By Charles Bryan MD. University of South Carolina. This page last changed on Wednesday, April 27, 2011
  14. ^ а б Eves, FJ (2010 Apr). „Prevention of urinary tract infections in persons with spinal cord injury in home health care.”. Home healthcare nurse. 28 (4): 230—41. PMID 20520263. doi:10.1097/NHH.0b013e3181dc1bcb.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  15. ^ Opperman, EA (2010 Jun). „Cranberry is not effective for the prevention or treatment of urinary tract infections in individuals with spinal cord injury.”. Spinal cord. 48 (6): 451—6. PMID 19935757. doi:10.1038/sc.2009.159.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  16. ^ а б Jepson RG, Craig JC (2008). Jepson, Ruth G, ур. „Cochrane Database of Systematic Reviews”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD001321. PMID 18253990. doi:10.1002/14651858.CD001321.pub4.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  17. ^ Wang CH, Fang CC, Chen NC; et al. (2012). „Cranberry-containing products for prevention of urinary tract infections in susceptible populations”. Arch Intern Med. 172 (13): 988—96. doi:10.1001/archinternmed.2012.3004. 
  18. ^ Rossi, R (2010 Sep). „Overview on cranberry and urinary tract infections in females.”. Journal of Clinical Gastroenterology. 44 Suppl 1: S61—2. PMID 20495471. doi:10.1097/MCG.0b013e3181d2dc8e.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  19. ^ Wang, CH (2012 July 9). „Cranberry-containing products for prevention of urinary tract infections in susceptible populations: a systematic review and meta-analysis of randomized controlled trials.”. Archives of Internal Medicine. 172 (13): 988—96. PMID 22777630.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  20. ^ Engleberg, N C; DiRita, V; Dermody, T S (2007). „63”. Schaechter's Mechanism of Microbial Disease (4 изд.). Baltimore: Lippincott Williams & Wilkins. 618. ISBN 978-0-7817-5342-5. 
  21. ^ Cubeddu, Richard Finkel, Michelle A. Clark, Luigi X. (2009). Pharmacology (4th ed. изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 397. ISBN 9780781771559. 
  22. ^ Perrotta, C (2008-04-16). „Oestrogens for preventing recurrent urinary tract infection in postmenopausal women.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (2): CD005131. PMID 18425910. doi:10.1002/14651858.CD005131.pub2.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  23. ^ Dai, B; Liu, Y; Jia, J; Mei, C (2010). „Long-term antibiotics for the prevention of recurrent urinary tract infection in children: a systematic review and meta-analysis”. Archives of Disease in Childhood. 95 (7): 499—508. PMID 20457696. doi:10.1136/adc.2009.173112. 
  24. ^ Salo, J (2011 Nov). „Childhood urinary tract infections as a cause of chronic kidney disease.”. Pediatrics. 128 (5): 840—7. PMID 21987701. doi:10.1542/peds.2010-3520.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ Raynor, MC (2011 Jan). „Urinary infections in men.”. The Medical clinics of North America. 95 (1): 43—54. PMID 21095410. doi:10.1016/j.mcna.2010.08.015.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  26. ^ Leung, David Hui ; edited by Alexander. Approach to internal medicine : a resource book for clinical practice (3rd ed. изд.). New York: Springer. стр. 244. ISBN 978-1-4419-6504-2.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  27. ^ Kursh, edited by Elroy D. (2000). Office urology. Totowa, N.J.: Humana Press. стр. 131. ISBN 978-0-89603-789-2.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  28. ^ Walls, authors, Nathan W. Mick, Jessica Radin Peters, Daniel Egan ; editor, Eric S. Nadel ; advisor, Ron (2006). Blueprints emergency medicine (2nd ed. изд.). Baltimore, Md.: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 152. ISBN 978-1-4051-0461-6. 
  29. ^ Gaines, KK (2004 Jun). „Phenazopyridine hydrochloride: the use and abuse of an old standby for UTI.”. Urologic nursing. 24 (3): 207—9. PMID 15311491.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  30. ^ Aronson, edited by Jeffrey K. (2008). Meyler's side effects of analgesics and anti-inflammatory drugs. Amsterdam: Elsevier Science. стр. 219. ISBN 978-0-444-53273-2. 
  31. ^ Glass, [edited by] Jill C. Cash, Cheryl A. (2010). Family practice guidelines (2nd ed. изд.). New York: Springer. стр. 271. ISBN 978-0-8261-1812-7. 
  32. ^ Zalmanovici Trestioreanu A, Green H, Paul M, Yaphe J, Leibovici L (2010). Zalmanovici Trestioreanu, Anca, ур. „Cochrane Database of Systematic Reviews”. Cochrane Database Syst Rev. 10 (10): CD007182. PMID 20927755. doi:10.1002/14651858.CD007182.pub2.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  33. ^ а б в Gupta, K (2011-03-01). „International clinical practice guidelines for the treatment of acute uncomplicated cystitis and pyelonephritis in women: A 2010 update by the Infectious Diseases Society of America and the European Society for Microbiology and Infectious Diseases.”. Clinical infectious diseases : an official publication of the Infectious Diseases Society of America. 52 (5): e103—20. PMID 21292654. doi:10.1093/cid/ciq257.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  34. ^ „BestBets: Is a short course of antibiotics better than a long course in the treatment of UTI in children”. 
  35. ^ а б в Colgan, R (2011-09-01). „Diagnosis and treatment of acute pyelonephritis in women.”. American family physician. 84 (5): 519—26. PMID 21888302.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  36. ^ а б Brunner & Suddarth's textbook of medical-surgical nursing. (12th ed. изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer Health/Lippincott Williams & Wilkins. 2010. стр. 1359. ISBN 978-0-7817-8589-1. 
  37. ^ а б Al-Achi, Antoine (2008). An introduction to botanical medicines : history, science, uses, and dangers. Westport, Conn.: Praeger Publishers. стр. 126. ISBN 978-0-313-35009-2. 
  38. ^ Wilson...], [general ed.: Graham (1990). Topley and Wilson's Principles of bacteriology, virology and immunity : in 4 volumes (8. ed. изд.). London: Arnold. стр. 198. ISBN 0-7131-4591-9. 
  39. ^ Guinto VT, De Guia B, Festin MR, Dowswell T (2010). Guinto, Valerie T, ур. „Cochrane Database of Systematic Reviews”. Cochrane Database Syst Rev (9): CD007855. PMID 20824868. doi:10.1002/14651858.CD007855.pub2.  |chapter= игнорисан (помоћ)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инфекција_мокраћних_путева&oldid=8769590”