Четири годишња доба (Вивалди)

С Википедије, слободне енциклопедије

Антонио Вивалди, из Мишел-Шарл Ле Сенеовог издања Вивалдијевог оп. 8, 1725)

Четири годишња доба (итал. Le quattro stagioni) је популарни назив за циклус од четири концерта за виолину и оркестар, дело италијанског барокног композитора и виолинисте Антонија Вивалдија. Дело је написано 1723. године као део збирке од 12 концерата под називом „[[Ил цименто делл’ армониа е делл’ инвентионе Оп.8|Такмичење између хармоније и инвенције]]”, а објављен је 1725. Ово дело је нарочито било популарно у Француској, а сам краљ Луј XV је захтевао да се један од ових концерата „Пролеће” (La Primavera) изводи специјално за њега.

Четири годишња доба представљају најхрабрији музички програм из барокног периода. Сам композитор је написао сонете који иду уз сваки појединачни став у овим концертима. Оно што је задивљујуће у овом дјелу је како је Вивалди прецизно музички описао сваки сонет без губљења укупног квалитета и равнотеже самог музичког дела. У ова четири концерта Вивалди описује звуком своје виолине лепоте сваког годишњег доба и ствара угођај сваког од њих. На пример: „фортисимо у Лету дочарава олују с грмљавином, а високи тонови виолина и стакато у Зими оштрину леда.” Концерти следе устаљени облик од три става: (брзи - полагани - брзи).[1]

Четири годишња доба су откривена тек у јесен 1926. године, када је у Националној библиотеци у Торину пронађено више од половине Вивалдијевих данас познатих дела.[2]

Попис концерата и ставова[уреди | уреди извор]

Следећа извођења, снимљена 6. фебруара 2000, су дело камерног оркестра Државног универзитета Вичита, ансамбла из Симфонијског оркестра Вичите:

Историја снимања[уреди | уреди извор]

Бернардино Молинари, је произвео први електрични снимак Четири годишња доба 1942. године

Датум и особље на првом снимку Четири годишња доба су спорни. Постоји компактни диск снимак који је направио виолиниста Алфредо Камполи преузет са ацетатних дискова Француског радио програма. За тај снимак се тврди да потиче из почетка 1939. године.[3] Први потпуни електрични снимак је направио 1942. године Бернардино Молинари; мада је његово извођење донекле другачија интерпретација од модерних извођења, она се јасно може препознати као Четири годишња доба. Молинаријев снимак је направљен за Цетру, и био је издат у Италији и касније у Сједињеним Државама на штест двостраних плоча типа 78, током 1940-их. Тај снимак је затим био поново издат као ЛП албум 1950. године, и касније као компактни диск.[4]

Први амерички снимак је направио у задњој недељи 1947. године виолиниста Лоуис Кауфман.[5] Снимак је направљен у Карнегијевом холу пре заказане забране снимања која је ступила на снагу 1. јануара 1948. године.[6] Извођачи су били припадници Камерног оркестра концертног хола под руководством Хенрија Свободе, Едит Вајс-Ман (чембало) и Едоуарда Ниес-Бергера (орган).[7] Тај снимак је помогао у репопуларизацији Вивалдијеве музике у главном репертоару Европе и Америке, након рада Молинарија и других у Италији.[6] Он је освојио француску награду Гранд при диск 1950. године, и изабран је у Гремијеву дворану славних 2002. године, а следеће године је уведен у Национални регистар снимака у Конгресној библиотеци. Кауфман, заинтригиран сазнањем да су четири концерта у заправо део сета од дванаест, ангажовао се на проналажењу пуне партитуре и на крају је снимио преосталих осам концерата у Цириху 1950. године, чиме је направио први комплетан снимак Вивалдијевог оп. 8.[8]

Ансамбл I Musici је снимио Четири годишње сезоне неколико пута. Дебитни снимак је урађен 1955. године са Феликсом Ајом; на снимаку из 1959. године је поново учествовао Ајо; док су у накнадним снимцима учествовали Роберто Мичелучи (1969), Пина Кармирели (1982), Федерико Агостини (1990), и Маријана Сирбу (1995). Године 1969. је направљен Арго снимак Академије Светог Мартина у пољима који је дириговао Невил Маринер и на коме учествује солиста Алан Лавдеј. Тај снимак је продат у преко пола милиона копија и постао је први златни снимак овог асамбла.[9]

I Солисти ди Загреб, под диригентском палицом Антонија Јанигра са Јаном Томасовом као солистом на виолини и Антоном Хајлером на чембалу, следили су 1957. на етикети Вангуард. Снимак је затим поново издат под фирмом Филипс и другим етикетама. Вилфрид Мелерс, енглески музички критичар, музиколог и композитор, написао је о овом наступу да „солисти лепо формулишу свој лиризам“. Џон Торнтон је о овом снимку написао: „Овде је ансамбл без премца, на чијем врху је Томазово сигурно свирање. Јанигро открива свој таленат за дириговање, који се надмеће са његовим значајним талентом за свирање виолончела.“[10]

Иван Супек је о овом снимку написао:

Покушаћу да вам дочарам колико ова представа значи мени, а можда и вама. Мој први сусрет са плочама догодио се пре скоро тридесет година, када ми је „наш” Антонио открио прави значај дела једног другог великог Антонија, његовог славног имењака, чији Ле Qуаттро Стаггиони нисам могао више да слушам због „гранда", заправо сувише величанствене, представе уобичајене у то време, а камоли да уживам у њима. Каква је само то била промена – прозор у нови свет; музика је брза, прецизна и реалистична, интонација исправна, континуо примерен, а виолина прекрасног звука у прикладној корелацији са Загребачким солистима. Самоуверени и фини тон соло виолине Јана Томасова савршено се уклапа у Солисте; цео наступ је прожет духом Јанигровог перфекционизма, остављајући музику и њену душу потпуно разоткривеним. То је дуго времена био једини наступ који сам могао да слушам. Само током [последње] деценије неки нови клинци, свирајући на аутентичним инструментима, пружили су ми слично задовољство и увид у музику Антонија Вивалдија и, на моје велико задовољство, Јанигрово извођење више није једини избор за мене. То, по мом мишљењу, показује и колико је Јанигрово извођење у сарадњи са Загребачким солистима било далеко испред свог времена, што потврђује и Игор Стравински, који је рекао да је то најлепше извођење Ле Qуаттро Стаггиони које је икада чуо, што је саопштење за које сам тек недавно сазнао. Није ни чудо, јер му се таква „огољеност“ и прецизност Јанигрове интерпретације морала допасти. Много касније сам открио и изврсност снимка. Загребачки солисти су тада снимали за Вангуард, углавном у Бечу на разним локацијама, а управо је овај снимак настао 1957. у Ротентурмштрасалу. Снимак је продуковао Сеимоур Соломон, главни продуцент читаве едиције, који је лично долазио из САД да надгледа сваки снимак Загребачких солиста, док је за организацију била задужена подружница Вангуарда у Бечу „Амадео”. (Захвалност једном од оснивача Загребачких солиста, господину Стјепану Арањошу, што ми је дао неке важне увиде). Јанигро је био перфекциониста, често прилично немилосрдан, не само што се тиче музике, већ и звука, те је директно и интензивно учествовао у процесу снимања, што је у то време било прилично неуобичајено. Сва та велика пажња, свих учесника у пројекту, обилато се огледа у самом снимку, што резултира прозрачном представом одговарајуће пространости и проширености, уз само повремено „загушење“ високих тонова у форте деоницама.[11]

Пол Шумејкер је написао о овом снимку:

Ништа што сам чуо не мења моје виђење да су најбоља годишња доба икада извели Јан Томасов и I Солисти ди Загреб и да их је Вангуард лепо снимио на самом почетку стерео ере. Ако имате скоро сваку другу верзију годишњих доба, пожелећете и ову. Ако новац и простор нису препрека, можда би вредело имати то.[12]

Снимак Најџела Кенедија из 1989. године Четири годишња доба са Енглеским камерним оркестром продат је у преко два милиона примерака, поставши једно од најпродаванијих класичних дела икада.[13] Гил Шахам и Камерни оркестар Орфиеус снимили су Четири годишња доба као и музички спот за први став "Зиме" који је редовно приказиван на Временском каналу средином 1990-их.

Класични музичари су настојали да истакну своје снимке Четири годишња доба, са историјским информацијама и украсима, до те мере да варирају инструменте и темпо, или свирају ноте другачије од очекивања слушаоца (било да је то композитор одредио или не).фферентлy фром тхе листенер'с еxпецтатион (wхетхер специфиед бy тхе цомпосер ор нот). Речено је да Вивалдијево дело представља такве могућности за импровизацију.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Антонио Вивалди'с Фоур Сеасонс”. Архивирано из оригинала 13. 05. 2013. г. Приступљено 22. 04. 2019. 
  2. ^ „Антонио Вивалди - хис мусиц “редисцоверед””. Архивирано из оригинала 20. 08. 2013. г. Приступљено 22. 04. 2019. 
  3. ^ Пеарл ГЕММ CD 9151
  4. ^ Тwо версионс аре аваилабле, оне wитх море еxтенсиве слееве нотес гивинг тхе политицал бацкгроунд анд хисторy оф тхе wорк'с редисцоверy иссуед бy Ермитаге ЕРЦ CD 12006-2.
  5. ^ Боwлинг, Ланце. „8.110297-98 - ВИВАЛДИ: 12 Виолин Цонцертос, Оп. 8 / Тхе 4 Сеасонс (Кауфман) (1947, 1950)”. Наxос Рецордс. Архивирано из оригинала 28. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  6. ^ а б Еицхлер, Јеремy (27. 2. 2005). „Тхе Мастерпиеце Тхат Тоок 200 Yеарс то Бецоме Тимелесс”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 6. 1. 2018. 
  7. ^ Цонцерт Халл Рецордс, ЦХС. сет АР; реиссуед он Наxос Хисторицал 8.110297-98.
  8. ^ #ЦХС.ЦХЦ 1064 (#Ниx.ЦЛП 1061-1/2)
  9. ^ Цлементс, Андреw (4. 10. 2016). „Невилле Марринер - тен оф хис бест рецордингс”. Тхе Гуардиан. Приступљено 6. 1. 2018. 
  10. ^ Тхорнтон, Јохн (октобар 1958). „Стерео Дисц Ревиеwс” (ПДФ). ХиФи/Стерео Ревиеw. 1 (9): 88 — преко винтагевацуумаудио.цом. 
  11. ^ Антонио Јанигро - WАМШаблон:Фулл цитатион неедед
  12. ^ Wеб(УК), Мусиц он тхе. „Вивалди - Тхе Ултимате Фоур Сеасонс [ПС]: Цлассицал CD Ревиеwс- Април 2003 МусицWеб(УК)”. www.мусицwеб-интернатионал.цом. 
  13. ^ Wригхт, Стеве (23. 8. 1999). „Нот qуите Вивалди: Нигел Кеннедy ремемберс Хендриx”. ЦНН. 
  14. ^ Перформинг Вивалди, Интервиеw wитх Аисслинн Носкy, феатуред он YоуТубе (продуцер'с цханнел).

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Четири годишња доба на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Četiri_godišnja_doba_(Vivaldi)&oldid=27675412”