Четвороелектронска трицентарска веза

С Википедије, слободне енциклопедије

Четвороелектронска трицентарска веза је модел који се користи за објашњавање постојања појединих хипервалентних молекула као што су тетратомиска и хексатомска интерхалогена једињења, сумпор тетрафлуорид, ксенон флуориди, и бифлуоридни јон.[1][2] Она је такође позната као Пиментел–Рундлов трицентерски модел по раду који је објавио Џорџ C. Пиментел 1951. године.[3] Тај рад је заснован на концептима које је раније развио Роберт Е. Рундл за електрон-дефицијентно везивање.[4] Проширена верзија овог модела се користи за описивање целе класе хипервалентних молекула, као што су фосфор пентафлуорид и сумпор хексафлуорид, као и мултицентерског пи-везиња, на пример код озона и сумпор триоксида.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Греенwоод, Норман Н.; Еарнсхаw, Алан (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (II изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ИСБН 0080379419.  пп. 897.
  2. ^ Wеинхолд, Ф.; Ландис, C. Валенцy анд бондинг, Цамбридге, 2005; пп. 275-306.
  3. ^ Pimentel, G. C. The Bonding of Trihalide and Bifluoride Ions by the Molecular Orbital Method. J. Chem. Phys. 1951, 19, 446-448. . doi:10.1063/1.1748245.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ Rundle, R. E. Electron Deficient Compounds. II. Relative Energies of "Half-Bonds". J. Chem. Phys 1949, 17, 671–675.. doi:10.1063/1.1747367.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]