Шингон

С Википедије, слободне енциклопедије
Приказ Гарбакоса мандале, са Будама пет мудрости и бодисатвама.

Схингон (真言宗, Схингон-схū) је једна од главних школа јапанског будизма и једна од неколико преживелих вађрајана традиција источне Азије. Због тога се често назива и јапански езотерички будизам или ортодоксни езотерични будизам.

Зачетник шингон будизма у Јапану је Кукаи, познатији по постхумном имену, Кобо Даиши.[1]

Назив[уреди | уреди извор]

Реч "Шингон" је јапански изговор Кањи знака за кинеску реч Зхēнyáн (真言), дословно "Истините речи", а што је кинески превод санскритске речи мантра (मन्त्र).

Историја[уреди | уреди извор]

Езотеричне будистичке традиције су се првотно прошириле из Индије у Кину преко путујућих монаха као што су Вађрабоди и Амогавађра. Кукаи је путовао у Кину 804. године да би изучавао и примењивао традицију езотеризма, а шингон будизам се у Јапану развио управо из сазнања која је он тада стекао.[1]

Шингон је, током периода Камакуре (1185-1333), доживео препород, привлачећи следбенике из свих слојева друштва.[1]

Веровања[уреди | уреди извор]

Суштину шингон будизма чине езотерични ритуали који људима омогућавају достизање пробуђења или будинства, унутар овог тела, током сопственог смртног постојања. Централно божанство шингона јесте Даиничи (Махаваирочана, Буда великог Сунца), који се у традицији шингона сматра џармакајом (Будино тело истине) и суштином свега.[1]

Кукаи је имао схему од десет ступњева духовног развоја, где је рангирао разних будистичких школа, хиндуизма, конфучијанизма и таоизма, док је шингон био на врху.[1]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3..
  • Кембриџова илустрована историја религије, Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Кембриџова илустрована историја религије . Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 154–177.

Vidi još[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]