Јан Арношт Ханчка

С Википедије, слободне енциклопедије
Јан Арношт Ханчка
Фотографија Ј. А. Ханчке
Лични подаци
Датум рођења(1867-09-11)11. септембар 1867.
Место рођењаГутау, Краљевство Саксонија
Датум смрти17. јун 1928.(1928-06-17) (60 год.)
Место смртиПуршвиц, Вајмарска република
Религијалутеранство[1]
За друга значења, погледајте Ханчка.

Јан Арношт Ханчка (глсрп. Jan Arnošt Hančka, нем. Johann Ernst Hantschke; Гутау, 11. септембар 1867Пуршвиц, 17. јун 1928) био је лужичкосрпски учитељ, писац.[2]

Отац му је био фармер.[2] У младости је изгубио мајку.[1] Од 1882. до 1888. године студирао је на Покрајинско-сталешкој учитељској семинарији у Бауцену. Од 1888. до 1890. године радио је као учитељ у Нојдорфу и од 1890. до 1892. године — у Мушелвицу[2] — двогодишњим „вендско-немачким” школама[1]. Од 1892. до 1928. године био је школски руководилац и кантор у Пуршвицу.[2] Оженио се кћерком кантора Ротенбурга, од које имао је кћер.[1] Противник Ј. Барта Ћишинског и А. Барта о питању школских наредби према лужичкосрпском језику.[2] Уређивао је школске хрестоматије Kwětki (1921) и Zahrodka (1925). Написао је аутобиографију Z mojich dźěćacych lět (1928). Члан Матице лужикосрпске од 1910. године,[3] члан Савеза лужичкосрпских учитеља.[1]

По налогу начелника бауценског округа после 1914. године надгледао је лужичкосрпске периодичне публикације — „Сербске новини”, „Лужицу” и „Католски посол”, преведео за начелника критички чланци.[2] Саопштавао је да је уредник новина „Сербске новини” Марко Смолер имао про-руску позицију.[4] Ипак, након његове смрти лужичкосрпски учитељ Мјерчин Крал писао је да је Ханчка био одан син свог народа.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Kral-Zarěčanski, Měrćin (1929). „Nekrolog”. Časopis towaŕstwa Maćicy Serbskeje. Budyšin (82): 62—64. 
  2. ^ а б в г д ђ Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 171. 
  3. ^ Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 172. 
  4. ^ Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 271.