Југословенска војска ван отаџбине

Југословенска војска ван отаџбине
Југословенска војска ван отаџбине
	Застава Југословенске војске ван отаџбине
Основана	18. април 1941.
Датум стања	21. јул 1941.
Распуштена	1944 — 1948. (расформирана ЈВвО)
Главни штаб	Каиро
Вођство
Врховни командант	Краљ Петар II Карађорђевић
Министри (1941—1945)	Душан Симовић ; Богољуб Илић ; Борисав Ристић
Командант (1945—1948)	Миодраг Дамјановић
Бројно стање
Активни састав	око 980 – 1158 (1941—1944)
Сродни чланци
Историја	Југословенска војска ван отаџбине је представљала регуларну оружану формацију у Краљевини Југославији за време њене окупације од стране нацистичке Немачке која се налазила у иностранству.

Југословенска војска ван отаџбине (ЈВвО) је назив за припаднике Југословенске војске који су успели да избегну заробљавање у Априлском рату. Овај део Југословенске војске бројао је око 980 – 1158 људи, углавном припадника морнарице и ваздухопловства, који су били стационирани у Египту и на Блиском истоку. Једино је ова војска била под директном командом Југословенске владе у егзилу.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Оснивање[уреди | уреди извор]

Група високих официра на челу са председником владе армијским генералом Душаном Симовићем, министром војске и морнарице Богољубом Илићем и командантом ваздухопловства бригадним генералом Боривојем Мирковићем, заједно са члановима владе и краљем су напустили Краљевину Југославију, 15. априла 1941. године из Никшића, преко Грчке, за Палестину и Египат. Разбијање и слом Југословенске војске априла 1941, дезорганизација и расуло приморали су ваздухопловце да се у тешким приликама сами сналазе. Неколико авиона је прелетело на територију Совјетског Савеза. Један број ваздухопловаца је копном оступио из Македоније за Грчку и даље бродовима за Средњи исток. Хидроавијатичари су са осам авиона 17. априла из Боке Которске прелетели за Грчку. Они су преко Крфа, Атине и Крита долетели у Александрију, 23. априла 1941. године. Самоиницијативно из Македоније су одступали појединци и мање групе копнене војске. Окупљање је је одржано на територијама Египта и Јордана. Од тог дана евакуисана војска која је избегла заробљавање приликом капитулације добила је назив Југословенска војска ван отаџбине.^[1]

Дана 21. јула 1941. године, генерал Илић је у Каиру поднео је извештај председнику владе генералу Симовићу бројно стање припадника ЈВвО. Број евакуисаних припадника по родовима војска сачињавао је из армије: 38 официра, 16 подофицира, 26 каплара и редова а из морнарице: 15 официра, 1 машински официр, 1 инжињерско грађевински официр, 1 санитетски официр, 67 подофицира, 9 каплара и редова. Припадника авијације било је највише и то: 103 официра, 100 подофицира, 37 каплара и редова.^[2]

Развој[уреди | уреди извор]

Југословенски регрути на Блиском истоку у септембру 1941.

У току 1941. године требало је да се од пребеглих авијатичара формира уз помоћ Енглеза југословенска ваздушна ескадрила, састава 3 ескадриле (ловачка, бомбардерска и хидроескадрила). Само су формиране хидро и ловачке а бомбардерска није. Ловачка ескадрила је на захтев Енглеза расформирана после 15-так дана. Доцније је формирана команда ваздухопловства. Од авијатичара, пребеглих априла 1941. из Боке Которске, формирана је у Абу Кабиру хидроескадрила. Она је ушла у састав британског ескадрона, који је бранио шири рејон Александрије, спасавао пале и залутале посаде и откривао непријатељске пловне објекте. Од наоружања је имала хидроавионе којима је прелетала из Југославије у Африку. До априла 1942. ескадрила је извршавала борбене задатке.^[1]

Крајем априла 1942. хидроескадрила је престала са борбеним дејствима због дотрајалости хидроавиона са којима су долетели из Југославије, а нове им савезници нису доделили. Врховна команда краљевске војске имала је гардијски батаљон, састављен од заробљеника из Истре и Словеначког приморја, ваздухопловни и морнарички одред. Цела Југословенска војска ван отаџбине бројала је 980 људи.^[1]

Проблеми и крај ЈВвО[уреди | уреди извор]

У новембру 1943. пилот капетан Александар Марковић јавно је иступио против краља и Владе Краљевине Југославије у егзилу. Он је у писму упућеном британском команданту за Средоземље, америчком војном аташеу у Каиру, совјетској амбасади у Каиру и југословенској влади, тражио да се објасни јавности ситуација у Краљевини Југославији. Краљевска влада је предузела све мере да се заустави процес распадања. Капетани Александар Марковић и Ратко Јовановић лишени су чина. Министарство војске, ваздухопловства и морнарице владе у егзилу, јасно је ставило до знања свима онима који се одрекну послушности старешинама да ће бити проглашени за војне бегунце и да ће им се судити за дезертерство.^[3]

Масовно отказивање послушности старешинама и јављање за Прекоморске бригаде НОВЈ биле су свакодневне појаве после 1. јануара 1944. године. Непослушни су разоружавани. Тако се 15. априла 1944. године окупило око 1158 официра, подофицира и бораца, спремних да пређу на страну НОВ и ПОЈ. Приличан број краљевских ваздухопловаца није се одмах изјаснио за НОБ. Неки су чекали да се ситуација рашчисти, па су се појединци и мање групе изјашњавали до краја 1944, а неки чак и у 1945. години. Један број официра и војника није хтео да пређе у НОВ и ПОЈ. Они су остали у иностранству, а неки од њих после рата су активно радили против Демократске Федеративне Југославије.^[3]